Predugo čekanje Godoa

Dvojezični pozdrav na prelazu Merdare, kod Kuršumlije prema Kosovu i Metohiji, koje Priština zove državnom granicom, a Beograd administrativnom linijom, neke od nas asocira na „slučaj“ izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju Jelka Kacina, koji je krajem prošle godine poslanike Skupštine Srbije pozdravio sa mirdita (dobar dan). Kada su ga pitali zašto je to učinio, odgovorio je: „Zar se u Srbiji ne govori albanski jezik?!“. Mnogi su to tada nazvali provokacijom, skandalom i lošim smislom za humor. Na prelazu Merdare i albansko i srpsko dobar dan spada, međutim, u protokolarnu pristojnost.

Dalje, do Prištine, nije daleko. Već pri ulasku u grad više je nego primetno da je dobrano narastao i bremenit gradilištima. Svuda su započeti stambeni blokovi, poslovni prostori i kuće. Čini se da su iznikli naglo i bez elementarnih urbanističkih pravila. Naši saputnici tvrde da Priština već danas ima oko milion i dvesta hiljada stanovnika. A njen rast objašnjavaju različito. Pare ulaže međunarodna zajednica, Vlada Kosova, Albanci koji rade u inostranstvu – a njih je „30 odsto“, albanska mafija. „Duša me boli kad vidim ovo, nekad je to bio gospodski grad“, kaže Zorica. Izbegla je iz Prištine, dolazi samo da vidi šta će sa stanom, koji je, kaže, „morala da proda za 28.000 evra“. Kupcu – Albancu sada je potrebna zvanična izjava da stan nije prodat pod pritiskom, ona traži dodatni novac, „do tržišne vrednosti“, Albanac ne da, pa je stan sada ni njegov ni njen.

Za taj film treba ukljućiti mozak

„Gledaj kako nas gleda!“, uzvikuje jedan od saputnika u vozilu, koje inače ima (ne)kosovske tablice, uz psovku koja nije za ozbiljne novine upućenu namrgođenom čoveku koji stoji na trotoaru, pretpostavljenom Albancu, jer „u Prištini nema Srba“. Ipak, samo malo kasnije, pri prolasku kroz Čaglavicu, prištinsko prigradsko naselje, oštrica kritike usmerava se ka „drugoj strani“. Na meti je srpski političar Momčilo Trajković, koji je, sudeći po priči, u Čaglavici „prodao sve što je mogao“. I društvenu i svoju imovinu. „Danas ima bogatstvo u Beogradu, a kad je u Čaglavici – živi u iznajmljenoj kući“, zna jedan od saputnika. I dodaje: „Čaglavica je bila srpska, a sada je sve više albanska. Oni kupuju zemlju, grade kuće, rađaju decu, a u tome nikako da ih stignemo. Pobeđuju nas natalitetom“, neopozivi je zaključak.

A onda stižemo u Gračanicu, po starom dobrom Marfiju – baš kada zvezda najviše peče. Nekad je bila važno selo pored Prištine, a danas je opšte poznati medijski toponim, sa oko 20.000 stanovnika, uglavnom Srba. Profesionalni hendikep – nemogućnost razgovora sa „albanskom stranom“, donekle ublažavaju kolege, fotoreporteri kosovskog Infopresa, koji nas uljudno čekaju, mada mi nepristojno kasnimo. Slikaju šta treba, pitaju za mnogo što šta, kakav je Beograd, šta je sa Adom Ciganlijom – ah ta vrućina, kako se živi u Srbiji? Mlađi fotoreporter ne zna srpski, stariji „natuca“. Govorimo srpski, albanski i engleski i dobro se sporazumevamo. Da li se, doista, i razumemo?

U Gračanici se, izgleda, ne razumeju ni oni koji govore istim jezikom. To je varoš u kojoj postoji „dvovlašće“. Na vlasti su i Srbi – pobednici na kosovskim i Srbi – pobednici na srpskim izborima. Nakon kosovskih lokalnih izbora, prošle godine, konstituisana je opština Gračanica, po planu Martija Ahtisarija, koji ju je, u okviru decentralizacije Kosova, prvi put „video“ kao lokalnu samoupravu a ne selo. Istovremeno, u njoj postoji još jedna lokalna administracija, izmeštena uprava grada Prištine, formirana nakon srpskih lokalnih izbora, pretprošle godine. Opštinska vlast radi po kosovskim zakonima i uz finansijsku podršku kosovske Vlade, dok za izmeštenu upravu važe zakoni Srbije, koja je i finansira. Veću moć, ovlašćenja i sredstva ima opština Gračanica, ali se ni izmeštena uprava – ne da. Između njih, dakako, nema saradnje.

„Ovde se svima nudi virtuelna stvarnost“, glasi svedeno objašnjenje za ovakvu situaciju. „Nije realnost ono što vidiš na prvi pogled, realno je ono što se ne vidi“, ne može se ni bez filozofa. „Ono što je u izlogu, nije i u radnji“, narodno je mudrovanje. Doista, o Kosovu, njegovom statusu, suverenitetu i teritorijalnom integritetu, svako ima sopstvenu realnost. Iz priča koje čujemo stiče se utisak da su Albanci i Srbi još uvek dva paralelna sveta, koje hirurški deli gotovo opipljivo nepoverenje, uprkos učešću Srba u albanskoj vlasti. U paralelnim svetovima, čini se, žive i sami Srbi, među kojima su neki koji sarađuju sa Prištinom – „prodali veru za večeru“, dok drugi – „više veruju zvaničnom Beogradu nego rođenim očima“. Što bi rekla ona narodna pevačica: „Za taj film je potrebno da ukljućiš mozak“.

A taj film, biće da je Matriks, o snu koji većina ljudi smatra za realnost, osim paralelnih stvarnosti, podrazumeva i niz paradoksa. U Gračanici je, tako, Srbin kome u ličnoj karti piše Republika Kosovo i čiji automobil ima državne tablice KS, spreman da tvrdi da Kosovo nije nezavisna država već deo Srbije. Mnogi koji isto to misle zarađuju koru hleba ne samo u „neprijateljskom“ Euleksu i međunarodnim organizacijama, već i u „izdajničkim“ kosovskim institucijama. „Imam ženu i decu, mora da se živi“, objašnjava nam vozač, inače jedan od 66 zaposlenih u (kosovskoj) opštini Gračanica. Plate u toj opštini kreću se od „dvesta i nešto do petsto i nešto evra“ i isplaćuju se u evrima. Zaposleni u „srpskoj opštini“, međutim, primaju dinare. A svi oni u gračaničkim prodavnicama plaćaju i srpskom i evropskom valutom.

Skoro svi jednom nogom u Srbiji

Naši sagovornici su, ipak, složni su u oceni da se ovde teško živi. Posebno je loše u selima oko Gračanice, koja, inače, ima 16 naselja (sela). Spominju nam slučaj starca iz Prekovca koji živi u toliko „užasnim uslovima“ da je javno ponudio svih deset hektara zemlje „za jedan gutljaj čiste vode, da ispere trulež i gorčinu iz grla“. Kažu da privreda još uvek ne postoji, živi se uglavnom „zahvaljujući“ srpskim, kosovskim i međunarodnim institucijama. „Ovde Srbi i ostaju zbog famoznog kosovskog dodatka, odnosno plate od 150 odsto, ili zbog nadoknade za nezaposlene od 11.000 dinara. Ipak, skoro svi su jednom nogom u Srbiji, gde imaju odstupnicu, kupljenu kuću ili stan, i gde su često izmestili i svoje porodice“, kaže naš vodič, uz prognozu da će i „najveći Srbi brzo otići sa Kosova ukoliko nešto, opet, krene po zlu“.

„Jeste, sve je ovde na staklenim nogama“, priznaje predsednik opštine Gračanica Bojan Stojanović. „Imam utisak da smo zaglavljeni, čekajući Godoa, a da pri tom ne znamo šta stvarno čekamo, gde smo pošli i kuda idemo. Kao da Kosovo svima služi samo kao izvor prihoda. Čoveku, recimo, damo stan od 70 kvadrata, on ga ostavi sinu, koji uopšte nema nameru da živi ovde, pa ga iznajmi profesoru koji takođe ovde samo radi, putujući povremeno iz Srbije. I vraćaju (nam) se uglavnom samo starci, koji ovde ‘čuvaju’ nešto od preostale imovine, dok su im deca u Srbiji, gde su se ‘snašla’. Svo poštovanje za njihove godine, ali nama je potrebna mladost koja će ovde da ostane. Potrebno nam je 20.000 srpske dece u školama. I znate šta – to nije nemoguće. Ovde natalitet uopšte nije loš. Na dvadesetak hiljada stanovnika imamo skoro 4.000 đaka od prvog razreda osnovne do četvrte godine srednje škole. A broj odeljenja prvog razreda se iz godine u godinu povećava, što u Srbiji nije slučaj“, kaže sagovornik Danasa.

Stojanović veruje da „status Kosova nije urgentno pitanje“, jer će o tome odlučivati „veliki“ – Brisel, Vašington, te Beograd i Priština.

Ključna je Strategija za ostanak, jačanje i bolji život Srba na Kosovu. „Ako se ne napravi takva strategija, o kojoj treba da odlučuju i Beograd i Priština i Srbi sa Kosova, sve što smo dosad postigli može da se sruši preko noći“, boji se on. Pri tom dodaje da je za osam meseci, koliko je na funkciji, uspeo da započne ili realizuje čak 50 projekata, među kojima najviše infrastrukturnih, zbog kojih je Gračanica više osvetljena, a manje blatnjava. „Mogli smo da biramo da li ćemo postati veliko selo ili mali grad. Odlučili smo da budemo mali grad“, objašnjava i najavljuje za sledeću godinu i jačanje ekonomske infrastrukture, kroz kooperantsko pravljenje sira i drugih „hranljivih“ brendova.

Kosovo će teško živeti kao sav normalan svet

On tvrdi da će Gračanica za desetak dana postati i prva opština na Kosovu koja će imati video nadzor, a pod tim nadzorom i jakim svetlom biće i manastir koji odnedavno čuva KPS umesto KFOR. Uprkos tome, ima onih koji veruju da će zbog prisustva KPS manastir biti ugrožen. „Ne mogu da ga sačuvaju oni koji bi ga najradije zapalili“, kažu prognozeri loše sudbine manastira na koju je još Desanka (Maksimović) umela da upozori stihovima: „Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena, kad bi se mogla na nebesa vazneti…“ Ima, međutim, i onih koji ocenjuju da je takva bojazan „naduvana“. „Ljudi nisu ni primetili da stražari koji stoje ispred manastira sada imaju drugačije uniforme“, tvrde.

Osim ove zadužbina kralja Milutina, njegove žene Simonide i sina Stefana, inače podignute daleke 1321, a od pre nekoliko godina u sastavu Svetske baštine Uneska, u Gračanici veruju da bi njen turistički brend mogao biti i arheološko nalazište Ulpijana. Ona predstavlja najveće i najznačajnije rimsko i ranohrišćansko naselje Gornje Mezije na današnjoj teritoriji Kosova. Čine je velelepni delovi naselja: ranohrišćanska bazilika, nekropole, castrum i bedemi, a sve je izuzetno vredno, objašnjavaju.

Dovitljiviji kibiceri, međutim, kažu da bi atrakciju mogla predstavljati i vila, jedna od najskupljih u Evropi, koju upravo završava Bedžet Pacoli, verovatno najbogatiji Albanac na svetu, graditeljski magnat, koji osim u Švajcarskoj i inim državama „živi“ i na matičnom Kosovu. Pacoli je pored ostalog rekonstruisao i ruski Kremlj i Dumu. Mediji su pisali da spada među najupornije lobiste za nezavisnost Kosova, kao i da je jedan od najvećih sponzora Oslobodilačke vojske Kosova, član Komiteta kojim predsedava Henri Kisindžer, agent bivše albanske specijalne službe Sigurimi i narko bos. Nudio je, kažu, i Slobodanu Miloševiću i Vojislavu Koštunici direktne razgovore sa liderima kosovskih Albanaca, uz dve milijarde dolara pride, za „sporazumni razvod“ i izbegavanje krvoprolića. Ali je i izjavljivao da se oseća Jugoslovenom i da „voli srpski narod“. Od svega je izvesno, bar što se ovih reportera tiče, da je bio muž sjajne Ane Okse.

Pacoli je, prema Stojanovićevim rečima, zainteresovan da asfaltira put do njegovog stambenog kompleksa, što bi za Gračanicu bilo važno, jer je vila sa zemljištem na brdu i prilično udaljena. „Potrebno je otvoriti vrata svima i iskoristiti sve ozbiljne mogućnosti koje nam se nude kako bi ljudi ovde živeli bolje“, smatra Stojanović. I zove nas da uveče učestvujemo u jednom od malih pomaka ka „boljem životu“ – žiriranju u spektaklu Mis Gračanice. Na takmičenju učestvuju devojke, zapravo Srpkinje, sa teritorije čitavog Kosova.

Izbor za mis je organizovan na otvorenom bazenu. „Ova bina je stigla sa festivala u Budvi“, čujemo (samo)hvalu. Devojke, zaista lepe, i sve studentkinje ili dobre učenice, hodaju po pisti postavljenoj iznad vode. Vežbale su čitav dan sa profesionalcima. Program vodi i povremeno peva Dejan Cukić, a pevaju i dve Zvezde Granda. Nastupa i glumac poznatiji kao Đoša. Publika je happy. I pri tom gospodstvena, na old fashion način. Aplaudira, sluša i ne zviždi ni protiv čega, pa ni odluke žirija da je najlepša Mirjana Spasić, lepa, preplanula i moderna amazonka. „Predstavljena je kao devojka iz Gračanice, ali je iz Paraćina, ovde je došla da živi zbog svog dečka“, objašnjavaju nam.

Uprkos tome što sve prolazi u najboljem redu, a ne čuju se ni zvižduci „protivničkih Srba“ – što nije nemoguće jer izbor organizuje (kosovska) opština Gračanica, po povratku u hotel Evropa, gde smo smešteni, nema (pre)velikog optimizma. Naš vodič i dalje misli da će Kosovo teško živeti kao sav normalan svet. Pri tom pominje i „zlo seme“ kosovskih Srba. „Uvek smo se delili. Nekad na starosedeoce i dođoše koji su stigli iz Hercegovine ili Crne Gore. Sada, na patriote, koji su za Vladu Srbije, i izdajnike, koji su za kosovske institucije. Takođe, na odbegle, a to su uglavnom Srbi iz gradova, i na one koji su ostali, a to su pretežno Srbi iz etnički čistih sela koji su bili manje ugroženi“, kaže on. Veruje da će se posle mišljenja Međunarodnog suda pravde da je Deklaracija Kosova o nezavisnosti u skladu sa međunarodnim pravom Srbi podeliti i na one koji su za „ostanak“ na Kosovu ili za „konačni odlazak“ u Srbiju.

Mi iz Evrope krećemo za Srbiju sa prvim petlovima, koji se u Gračanici, zaista, čuju. Opet nas „dočekuje“ prelaz Merdare. Saputnik, Albanac, izlazi ispred Niša, u Merošini. Uprkos ranom jutru, kad novinari uglavnom ne funkcionišu, kroz glavu nam prilaze medijski naslovi da kosovski Albanci fiktivno prijavljuju prebivalište u opštini Merošina, kako bi dobili srpske biometrijske pasoše, na osnovu kojih posle vizne liberalizacije za Srbiju mnogo lakše putuju u zemlje EU. Izlazimo u centru Niša. Do viđenja, ljubazno nas pozdravljaju preostala dva Albanca, koji idu malo dalje, do Niške Banje, gde je izmeštena prištinska policijska ispostava, koja, takođe, izdaje srpske pasoše. Prisećamo se da je stav Prištine da je Kosovo nezavisna, a Srbija susedna država. I da Beograd smatra da vizna liberalizacija ne treba da važi za građane Kosova, zbog neispunjavanja bezbednosnih preduslova, mada je Kosovo, kako stalno naglašavaju, deo Srbije.

Sviće, bar tako izgleda. Gde je više taj Godo, koji uporno „neće doći danas, ali sigurno dolazi sutra“, da svemu da bar elementarni smisao?