U doba formiranja hrišćanstva bilo je bezbroj samozvanih proroka koji su tumarali tadašnjim malim svetom, pokušavajući da ubede ljude kako su baš oni ti kojima treba verovati. Uz pomoćstaroegipatske religije i kulta Sunca, od koga je veći judaizam podosta pokupio, nije ni čudo da će neko i krenuti da priča priče u kojima je glavni junak upravo jedan od takvih proroka. Kao skoro direktna kopija lika Jozefa iz Starog Zaveta, glavni junak Novog Zaveta je Isus Nazarećanin, koji je potom dobio i nadimak „Hrist“, što znači „spasilac“.
Postavlja se pitanje – zašto baš on? Zašto ne bilo koji od drugih proroka? Odgovor je prost – Isus je samo jedan mitski lik, jedno ime među milionima, lik koji je objedinio gomile proroka u jednom. Fascinantno je da i dan danas većina ljudi misli da je Isus stvarno postojao – može se reći da su šanse da je odista postojao isto tolike koliko je stvarno postojao i Gandalf iz „Gospodara prstenova“ (koji i sam ima dosta osobina sličnih Isusu).
Ali, zašto se baš hrišćanstvo učvrstilo? Godine 313, rimski car Konstantin borio se da očuva jedno raspadajuće Rimsko carstvo. Bio mu je potreban faktor ujedinjenja, nešto čime bi efektno mogao da zaslepi mase. Hrišćanstvo, dotad jedna majušna sekta, Milanskim ediktom te godine dobila je status zvanične religije Rimskog carstva. Politeizam nije odgovarao Konstantinu. Starogrčki bogovi, primera radi, obožavali su se na određenim mestima, oltarima i svetilištima. Hrišćansko božanstvo bilo je sveprisutno. Hrišćanski bog uvek je sa čovekom, gde god ovaj bio i šta god radio. Idealna instanca za religiju koja je potrebna na velikom geografskom prostoru na kome se protezalo Rimsko carstvo. Legenda kaže, međutim, i da je Konstantin doživeo „otkrovenje“, tako što je video „krst na nebu“. Kakvo je to otkrovenje u kome čovek vidi aparat za mučenje i ubistvo na nebu nije sigurno, ali je i donekle moguće da je video na večernjem nebu sazvežđe Južnog krsta. Ipak, verovatnije je da je jednostavno želeo nekakav efektan „opijum za narod“.
Sa uvođenjem hrišćanstva sve ostalo prestaje. Nauka, koja je još od doba Stare Grčke bila u usponu, sada prestaje. Filozofija se gasi. Platonova Akademija biva zatvorena u petom veku. Čuveni naučnik, astronom i pisac, Karl Sejgan govorio je o tome kako je hrišćanska rulja ubila poslednjeg filozofa Starog sveta, voditeljku aleksandrijske biblioteke, Hipeciju. Hrišćanstvo je doslovce ubilo poslednjeg filozofa, zatvorilo najveću akademiju i uništilo filozofiju. Zavladalo je takozvano Mračno doba, doba koje će trajati čitav milenijum. Tokom tog milenijuma, neće se javiti niti jedan jedini naučnik ili filozof. Umesto filozofije, ljudi će raspravljati o tome koliko anđela može da stane na vrh igle, stolećima. Tek kada je vlast crkve počela da slabi, čovečanstvo će ponovo krenuti da napreduje, u doba Renesanse, u doba povratka starogrčkoj mudrosti.
Autor je lingvista, magistar evropske kulture i odgovorni urednik žurnala Humanicus www.humanicus.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
