Tri varijante za razmišljanje

Svaka ideološka svest neminovno formira svoju klasu, odnosno, klasni interes. Pošto je narod nosilac suvereniteta u Srbiji, političke partije ili pan-građanski (horizontalno /idejno/ udruženi) savezi trebali bi svojim javnim delovanjem da iskreno zastupaju (i po Ustavu) svoj odnos prema ovim pitanjima. Odnosno, ove partije ili građanski udruženi interesi tada bi se i mogli smatrati narodno (demokratski) legitimnim. Naravno, na partiji ili građanskom udruženom interesu je da odredi meru, odnosno, stepen u kojem će zastupati i ova pitanja. U savremenoj demokratiji ovo se prosto podrazumeva kao deo već formirane političke kulture i fundamentalne odgovornosti prema društvu – tzv. državništva.

Mnogi politički akteri i analitičari, često ne razumevajući sam pojam ideologije, spremni su da olako zastupaju stav kako ideologija u političkom životu Srbije danas nije bitna, kako su bitnije životne (male) stvari, visina penzije, socijalni programi itd… Ali, ako bismo dublje ušli u suštinu političkog delovanja svake parlamentarne stranke u Srbiji, došli bismo na osnovu vodeće (nažalost inostrane) percepcije našeg „velikog“ (big picture) političkog delovanja i do suprotnog zaključka!

Svi akteri i organizacije od značaja za politički život, neminovno sa svojim međunarodnim kontaktima, saradnjom… susreću se i sa osnovnim pitanjem koje ih i klasno identifikuje u Srbiji: „Da li zastupate interes da Srbija postane članica NATO ili EU?“ To je ta klasna realnost, koja svakog ozbiljnijeg političkog aktera ideološki per se danas determiniše u Srbiji.

Počevši od brzopoteznog (bez adekvatne javne rasprave) usvajanja Ustava (u vezi sa samoproglašavanjem nezavisnosti Kosova) i tzv. deklaracije o vojnoj neutralnosti (2006-2007) pa sve do kraja avgusta 2011. godine (dolazak nemačke kancelarke Angele Merkel u Beograd), možemo konstatovati tri legitimne ideologije državnosti – najpre članstvo u EU bez aktivne saradnje sa NATO i drugim vojnim savezima (deklaracija o vojnoj neutralnosti) i kompromisni pregovori o statusu Kosova (na osnovu Rezolucije 1244 SB UN), zatim članstvo u NATO i EU i prihvatanje unapređene verzije Ahtisarijevog plana na Kosovu (faktičko ali ne i formalno priznanje nezavisnosti Kosova) i, konačno, moralna borba za vraćanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije na Kosovu zahtevom za doslednim sprovođenjem Rezolucije 1244 SB UN (što je faktičko odstupanje od NATO i EU integracija i izostanak aktivne saradnje sa NATO i drugim vojnim savezima u svetu).

Međutim, od kraja avgusta 2011, valjda bi trebalo imati drugačiji izbor. Odnosno, na raspolaganju su nam tri realpolitičke ideologije državnosti. Jedna je Narodno „skretanje“ Srba – pre svega na severu Kosova i u Republici Srpskoj (kao i važnih beogradskih medija u skladu sa instrumentalizacijom većine NVO) u kosovarski (Ahtisarijev) državni model i bosanski unitaristički (Kalajev) model (tzv. Preokret) – koji podrazumeva ulazak (umorene) Srbije (sa jakom Vojvodinom i Sandžakom) u NATO i EU, i to partnerski sa centralizovanim Kosovom (uz kasnije i formalno priznavanje nezavisnosti Kosova) i unitarnom BiH. Druga je Umerena (građanska) Srbija – koja ima i fleksibilan i definisan smer ka EU i NATO (ako narod potvrdi referendumom) delujući u okviru kolektivnog sistema OEBS-EU-NATO (švedski model evropske aktivne nesvrstanosti, a norveški model međunarodne aktivne nesvrstanosti u odnosu na UN). Ova ideologija uvažava (jaku) Republiku Srpsku jačajući partnerstvo sa stabilnom BiH. Bez formalnog je priznavanja nezavisnosti Kosova prihvatajući pri tom faktičko odustajanje od međunarodnog kompromisa po pitanju statusa. Ova opcija uvažava irski model, gde bi se Ustavom Srbije (fundamentalnim principom jedinstvene Srbije) garantovala volja svih građana Kosova da grade demokratski sistem u skladu sa samoupravom ove teritorijalne nadležnosti, a oslanjajući se na odredbe Rezolucije 1244 SB UN. Isto tako, ova fleksibilnost važi ako uzrokuje i garanciju za regionalnu autonomiju i interese Srba na Kosovu – uvažavajući tirolski ili olandski model. To podrazumeva zaštitu multietničnosti i povratak izbeglih i raseljenih lica – što je preduslov za prethodno pomenutu samoupravnu funkciju svih građana Kosova na osnovu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN. Treća je Evropski izuzeta (rusofilska) Srbija – gde se usled agresivnijeg pristupa EU i NATO na položaj (identitet) Srba na Zapadnom Balkanu (naročito na Kosovu i u BiH) većinsko javno mnjenje u Srbiji okreće više ka Rusiji i Kini (odstupajući od članstva u EU i NATO).

Ovakvim definisanjem, svako ko pretenduje da ostvari ozbiljniji rezultat na sledećim parlamentarnim izborima u Srbiji zastupa i savremenu državnu ideologiju, u manjem ili većem stepenu. Ne treba zaboraviti da Evropa ne poznaje ideologiju savremene državnosti koja nastaje na prihvatanju konstantno gubitničkih državo(tvorno)odbrambenih pozicija, što je naš slučaj sa raspadom SFRJ i daljom evolucijom ovog prostora na države Zapadnog Balkana… i još gore kreativnih izgovora za neostvarene (maglovite) poruke upućene u ime svog naroda. Zato ovakav pristup svakako ne možemo definisati kao ideologiju državništva!

Možda nam se i učini da naši sadašnji kandidati za dominaciju u političkom sistemu (trenutno kao nekakvi „pseudokraljevi“), nosioci dve najveće i još uvek poprilično maglovite (ideološki) partijske liste, Boris Tadić (aktivan i kao predsednik Republike i kao predsednik DS) i Tomislav Nikolić (kao pričešćeni predsednik SNS), žele da nas još malo drže u fazi uskointeresnih kalkulacija o vlasti pod uslovima (stranih) pritisaka. Do kojih će izbora to činiti – još uvek ne znamo! Ne bi valjalo da se neki Švajcarac našali na naš račun, rečima – Glasate za nešto što je najbliže ideologiji našeg sira. Lako se jede, ali se još lakše i seče!

Autor je član Centra za studije dobrog upravljanja iz Beograda