Uniju (ne) čeka sudbina SSSR

Verujete li sada više u raspad ili u stabilizaciju evrozone?

– Političari zemalja evrozone bili su loše poslovođe, dopustili su veliku fiskalnu nedisciplinu i sada ima samo jedna instanca koja može da uvede red, a to su finansijska tržišta. U međuvremenu, vreme curi, i ne samo da raste cena servisa duga za zemlje PIIGS (Portugal, Irska, Italija, Španija, Grčka), koje bi uskoro sa Francuskom i Belgijom mogle postati FBPIIGS, nego i Nemačke i ostalih šest iz evrozone, koje imaju kreditni rejting AAA. Cena servisa nemačkog duga za samo par dana skočila je za više od 27 odsto, sa 1,8 na 2,3 odsto. Poruka finansijskog tržišta više je nego jasna i glasi „Pare na sunce“. A to je upravo problem, jer toliko para za pomoć nema.

Pokazatelji, dakle, govore u prilog raspadu?

– Do raspada evrozone može doći i relativno brzo, u narednih 12 meseci, ali se raznim mehanizmima raspad može odložiti i nekoliko godina. Ima više mehanizama odbrane evrozone – dosad su korišćeni pomoć zemljama u problemima, intervencije Evropske centralne banke (ECB) i formiranje Fonda Evrope za stabilnost finansija FESF. Pomoć i FESF se mogu povećati, ECB može mnogo više da interveniše i kupovinom hartija problematičnih zemalja i transferima novaca bankama (iako je prvo protiv pravila EU, a i prvo i drugo vodi u inflaciju, što je suprotno osnovnom cilju ECB, a to je cenovna stabilnost), MMF može više da pomogne mada i on ima „samo“ 280 milijardi evra, a Grčka 2012. treba da plati više od 70 milijardi, Italija oko 300 milijardi evra.

Kažete ipak da postoje mehanizmi za održavanja?

– Može se ići na evrobondove, štampanje novca, direktne transfere uspešnih zemalja neuspešnim, formiranje fiskalne unije. Ovde nema prostora da se to sve analizira, zato, da skratim, ima mnogo načina odbrane evra, odbrana može trajati čak i godinama, ali će na kraju biti neuspešna. Evrozona će se raspasti, u najboljem slučaju možda preživi još desetak godina sa šest-sedam (umesto sadašnjih 17) članica oko Nemačke. Jednog dana se i to mora raspasti, jer bi i to bile privrede različitih svojstava, koje ne mogu da trče istim tempom i drže istu monetarnu i fiskalnu disciplinu, kao npr. Nemačka, Austrija ili Luksemburg.

Šta bi za EU predstavljao krah evra…

– Ispadanje problematičnih zemalja iz evrozone znači da one moraju da napuste i EU. To je rezultat nesrećne regulacije Lisabonskog ugovora (2009). A to će povećati njihove probleme, što će povratno uticati da i problemi onih koji ostanu budu veći, usled čega će zemlje EU sve više da se okreću sebi i svojim problemima. A to je onda kraj evrointegracija posle čega raste rizik da mase birača osiromašene ekonomskom i dužničkom krizom krenu da glasaju za ekstremne lidere. Ali, nadam se da je Evropa naučila tu lekciju između dva svetska rata i da će ovaj put izbeći najveća iskušenja.

… a šta za svet i Srbiju?

– Raspad evrozone i EU velika je nevolja ne samo za Evropu, nego i za svet. Raspad monetarnih i drugih unija iza sebe ostavlja ekonomske, socijalne i političke ruine. Setite se raspada Austrougarske, SSSR, Jugoslavije… Loše upravljanje i socijalna država su ubrzali raspad EU. Obrnuto je trebalo da stvari idu ako se htelo dobro rešenje – ka vladavini prava, tržišnim slobodama i slobodi izbora, a snižavanju poreza i državne potrošnje. Ali, evrokrati su hteli socijalni populizam, napravili su monstruma koji liči na nekadašnji SSSR, koji je na skoro svakom ćošku išao protiv tržišta i pojedinca, i sada spasa nema. Biće to loše i za SAD, jer im je EU glavni poslovni partner. Loše za Kinu i Indiju, jer najviše roba i usluga prodaju u EU. Loše za Rusiju i arapske zemlje sa naftom, jer im je EU prvo (Rusija) ili drugo (arapske zemlje) najveće tržište.

Naravno, ono što je loše za Evropu, ne može biti dobro ni za Srbiju. Skoro polovina naše trgovine je sa EU, oko 80 odsto bankarskog tržišta drže banke iz EU, grčke i italijanske banke drže bar 40 odsto srpskog tržišta. Ljudi će izgubiti deo štednje, jer će evre menjati za revalvirane marke ili devalvirane lire, gubici će biti kod penzionih, investicionih fondova… Ne može se u detalju predvideti dinamika i profil naših problema, ali oni će se u narednim godinama i u boljem slučaju odvijati u terminima duže recesije (to je pad privredne aktivnosti 0-10 odsto) ili čak depresije (kumulativni pad veći od 10 odsto tokom najmanje tri godine), u lošijem slučaju.

Preciznije, šta nas loše čeka?

– Na krizu u EU nismo mogli da utičemo, ali na naše prilike jesmo. Ovu krizu dočekujemo totalno nereformisani, pa će naše teškoće biti mnogo veće nego što bi morale biti. To praktično znači dalji pad ulaganja, pad zaposlenosti, otpuštanja, snižavanje plata i penzija, inflaciju, rast kriminala, korupcije i socijalnih patologija, rast popularnosti političkih ekstremista. Mnogo ćemo žaliti za tim što nismo radili reforme – od Đinđića do Cvetkovića.

U tom kontekstu kako vidite poziciju najjače proevropske stranke DS? Da li „utopiju“ evrointegracija može da nadomesti „kosovska priča“?

– Čitavo naše stilizovanje odnosa sa EU je u znaku krilatice „da Pinki vidi Tita“, a da se ispod te krilatice provuku velike nepodopštine vlasti. Strategija približavanja EU je loš dokument iz vremena Koštuničine vlade, koji su pisale neznalice, a amaterska politika se nastavila i sa Tadićem. Nekada je članstvo u EU bilo profitabilno, ali kako se razvija kriza u evrozoni i EU, ta kalkulacija se menja. Danas se menja iz nedelje u nedelju i glupo je pričati da vi idete u EU, a da ne vodite računa šta se događa tamo gde ste prethodno rešili da idete. Evrozona i EU su u velikim teškoćama, na pragu dezintegracija, glavne tekovine integracija (evro, zajedničko tržište, Šengenski režim…) su u velikim problemima, brzo možda i u raspadu, a vi vrtite istu ploču o tome da integracije nemaju alternativu.

Imaju li evrointegracije alternativu?

– Imaju, to su reforme oslonjene na jačanje vladavine prava, ličnih prava, slobode izbora i slobodnog tržišta. To je mnogo bolje nego sadašnja EU, koja se nesrećnim razvojem upropastila i postala SSSR našeg vremena. Naravno, ne onaj opori, nego monstrum sa „ljudskim licem“. Ali, ovde se stvara galama kako je EU jedina šansa Srbije, dok vlast gura „afričke zakone“. Pogledajte samo nacrt zakona o javnim nabavkama, koji treba da ozakoni neviđenu krađu javnih fondova i javnih firmi, kako bi se finansirala naredna izborna kampanja DS i njihovih političkih prijatelja. Nestanak EU će skloniti i tu koprenu, da se pod izgovorom nečeg navodno pozitivnog rade najgore stvari. To je providno, neodgovorno i glupo. Proevropske snage u Srbiji od početka vrte pogrešnu ploču. One ne kažu da u EU idemo donoseći zakone koji su u našem interesu i da to pomaže približavanje EU, što je dobro zbog pristupa zajedničkom tržištu i pada političkog i ekonomskog rizika. Ne, oni govore da sve zakone donosimo zbog ulaska u EU, a tamo idemo jer ćemo dobiti fondove (što je parazitski motiv). Sa EU koja nestaje, proevropske snage će se ili vratiti na reformsku retoriku koju sam pomenuo ili će politički i intelektualno biti marginalizovani.

Kosovo?

– Kosovo kao politička orijentacija, naravno, nije alternativa za ovo navodno idenje u EU, koje je put ni za gde. Sreća je da se Kosovo osamostalilo, šta bismo sa njim, i sada treba videti može li da se postigne neka autonomija za severni deo. Naš interes je da nam susedi što bolje stoje, pa i Kosovo. Ali, mnogo je to za ljude malih sposobnosti koji sada vode našu politiku, i za pretendenta za tron, Nikolića, koji izgleda sve to još manje razume.

Lov na glasače

Da li je kriza u EU ojačala evroskeptike oličene u DSS Vojislava Koštunice?

– Koštunica je sada formalno više u pravu upozorenjem da EU nije privlačan cilj, nego ovi navodni fanatici za EU (koji to koriste kao kulisu za lično bogaćenje i nekažnjeni kriminal), kada traži rezerve prema EU, ali su problem razlozi i motivi. On, naime, ne poznaje način rada EU, već je njegov negativan stav prema njoj rezultat autizma, koji je svojstven i njemu i njegovim saradnicima koji se Unijom „bave“, znači i njegovoj stranci. On ne kaže, nema poente ići u EU kad ona propada, hajmo u reforme. Ne, on kaže, hajmo pod šljivu da se borimo za Kosovo. To je smešan program, ali možda se neki nesretni glasač upeca.