Seks je greh

Da, i to njegovo ovi na Zapadu koriste, tamo su to opšta mesta, bio je uporan dalje kolega. Branio sam se da je Jevđević bio fundamentalni srpski nacionalista, i da ne bi činio uslugu Zapadu, tom, kako je smatrao, rasnom neprijatelju Slovena.

Veliki deo stvarnog, kratkog ili mladog, života mladobosanaca odvijao se u njihovoj imaginaciji. Jevđević to stalno ponavlja – snovi, snovi, iluzije, iluzije. Svi koji su ostavili pisani trag naglašavaju da je njihov psihički aparat bio pregrejan, u pogonu do pucanja. Bili su suviše mladi, nevina deca, pisao je njihov guru Vladimir Gaćinović. I kod Slovenaca, i kod Hrvata za atentate su bili najmlađi, ispod 18 godina. Krleža ocenjuje da su svi oni bili „puni simptoma pubertetske histerije južnoslovjenskog nacionalističkog šturma i dranga“, još će dijagnostifikovati postojanje „atentatorske psihoze“, a u knjizi Ive Andrića Na Drini ćuprija mladi Nikola Glasinčanin, koji je bio pisar u nemačkoj firmi, prebacuje Jovanu Stikoviću, studentu spremnom za revoluciju, da je dokon, daleko od stvarnog života, da je bezgranično samoživ, da niti voli niti mrzi, da su u njemu zakržljali svi zdravi nagoni i da je čudovište od sujetna čoveka. „Naš cilj, pisao je Jevđević, bio je hašiš što sagoreva dušu, a čaše alkohola, stotine cigareta i senzualna uzbuđenja samo su ga pojačavali.“

Za Dedijera je bilo važno kakav je bio seksualni život mladobosanaca, i držao je da su svi učesnici atentata u smrt i u tamnicu otišli nevini, žene nisu upoznali. Šta je bilo onda s njihovim nagonima? Gde su probijali i u kakve su se druge strasti pretvarali, u kakva raspoloženja sublimisali? Kakva se igra Erosa i Tanatosa u njima bila uspostavila? Otomansku, patrijarhalno zatvorenu civilizaciju naglo je smenila evropska, otvorena civilizacija koja je dopuštala zadovoljenje nagona do promiskuiteta. Po Sarajevu i bosanskim kasabama bile su otvorene javne kuće. Ali i ta otvorenost na novu generaciju je delovala represivno, budila stid, otpor, strah. Kako opisuje jedan od njih, potpuno je bio šokantan ambijent tih kuća sa velikim ogledalima, bidermajer nameštajem, kupatilima i mebliranim zidovima. Devojke, njihove drugarice, nisu se više krile po kućama, slobodno su se kretale ulicama, zapošljavale, radile kao učiteljice i činovnice. I njih su se plašili, bili nespretni i izveštačeno grubi. Princip je verovao, tvrdi Jevđević, da je čulnost greh i zbog toga je užasno patio nastojeći da zahteve svoje zdrave prirode odvoji od svog ženskog, romantičarskog ideala.

Iako je bio mali rastom, u njemu su kuvali snažni, opsesivni nagoni:“Gavrilo je pažljivo osluškivao disanje moćnih razlivenih grudi naše gazdarice u susednoj prostoriji. Kada bi ga vizija nagih žena posve uzbudila, skakao bi razodeven i razbarušen, kao varvarska apoteoza Lingama, kličući da živi revolucija.“ Jevđević tvrdi da je Princip odlazio u javne kuće i slušao kako mu „grešnice“ lažu o „izmišljenom bezdušnom zavodniku“, pa ih je ubeđivao da ih ne prezire, nego da ih razume. Jedino što je pozitivno u religiji, tvrdio je Princip, jeste kada đaci nedeljom dugo stoje na božijoj službi i onda može da se uživa u posmatranju kako „mistična hrišćanska erotika deluje na razne tipove gimnazistkinja“. Da bi pomirio svoje posete javnim kućama i svoje zaljubljivanje u „gimnazistkinje“, Princip je izmislio i žestoko branio tezu da se pravoj dragani sme odlaziti samo potpuno iznuren od zagrljaja kupljenih žena-stvari, i samo se tada može proživeti prava „produhovljena ljubavna emocija“. Ipak, njegovom ljubavnom životu ne ulazi se lako u trag, jer je Vukosava, sestra Čabrinovića, s kojom je razmenjivao ljubavna pisma, posle rata, na pitanje o ljubavi sa Gavrilom, melanholično rekla:“Jedared u sred razgovora neočekivano i bez uvoda jedan poljubac kratak i tvrd. I mnogo puta je uzimao moju ruku i stezao krvnički, dok nisam kriknula od bola, a tada bi se ugasio plamen u njegovim očima i popustio stisak.“ Ova scena veoma liči na onu u Andrićevoj Na Drini ćuprija kada Jovan Striković na brzinu ljubi i grubo, bez prelaza ostavlja učiteljicu Zorku u polumraku zapuštene i prašnjave učionice…

Razmatrajući borbu nagona Erosa i Tanatosa u civilizaciji, Herbert Markuze zaključuje da neuspeh Erosa, nedostatak ispunjenja u životu, jeste ono što povećava nagonsku vrednost smrti. Principov Eros se nije mogao ugraditi u postojeći poredak, jer tu se nalazila ona nužnost koja je bila prepreka njegovom montanjarskom osećanju prirodnog prava. Taj poredak je tražio da se prepreke savladavaju, tražio neprestani rad koji je Princip prezirao. Njegovo načelo užitka zahtevalo je za svoje ispunjenje drugačiju stvarnost, kakvu je imao u mašti. Nužnost poretka pred njim bila je za ćifte u čaršiji, i još je dodao da kada bi mogao on bi celu tu sarajevsku čaršiju sabio u kutiju šibice i zapalio. Dakle, destrukcija. Progovara nagon smrti.

On svoju sreću počinje da traži u zasnivanju kulta mrtvih, u ponoćnim posetama grobu samoubice Žerajića, koji bez glave leži skrajnut u otpadu na sarajevskom groblju. U noći luta tom alejom smrti i rekvirira cveće sa drugih humki, pa u mističnom zanosu polaže ga na zemlju pod kojom je njegov idol, atentator u pokušaju. Bezbroj puta se tu, pod mesečinom, kišom ili vetrom, u tmini, zavetovao da on mora ubiti, ne čoveka, već ideju. Temeljnu ideju načela stvarnosti koju njegov Eros ne može niti prihvatiti niti u njoj naći zadovoljenje, pa će umesto da ona ovlada njegovim superegom, on nju uništiti. Udruženje kome je pripadao a osnovao ga je teolog, „krvavi bosanski pop“, sa knjigom u jednoj i puškom u drugoj ruci, Đuro Šarac, zvalo se Smrt ili život. Principijelni Princip je odabrao smrt, načelo užitka se skljokalo u grob, a hrišćansko načelo Ne ubij, te hrišćanska etika skrajnuti su pred onim velikim Ništa. Ali to je za Principa bio trijumf i rešen da ga dosegne „išao je ogrnut crnom dugom pelerinom u kojoj je njegova mala figura delovala groteskno i zastrašivala, kada smo u praskozorje lutali pustim sarajevskim ulicama, posle noći probdevene u diskusijama, a začinjene jeftinim pivom i cigaretama“.

Erotizam, međutim, prema Žorž Bataju, koketira sa nasiljem, štaviše tek je onda autentičan i životan. I da, on razara, ali, razarajući stvara novi život. Smrt jednog nalazi se u uzajamnom odnosu sa rođenjem drugog bića, ona ga najavljuje, ona je njegov uslov. Priroda je, po Bataju, neumoljiva: Život je uvek proizvod raspadanja života. Ali, čovek i društvo se užasavaju smrti, sve civilizacije napreduju u pokušaju da se smrt porekne. Prema tome, onaj ili oni koji je svojevoljno uvode u život živih moraju biti kažnjeni, čak i kada smatraju da je nešto trulo u državi carskoj. Princip i drugovi su toga bili svesni i tu pogodbu su prihvatili. On u tamnici dok ga tuberkuloza kostiju sakati smrt dočekuje u Nirvani, a Čabrinović, kako je to majstorski opisao austrijski književnik Franc Verfel, u mističnom zanosu predaje se smrti pred zacerekanim a ljutim žandarmima, srećan, sa nadzemaljskim osmehom, sav proziran, fosforescentno astralan.

Miroslav Krleža ima nekoliko različitih ocena tadašnjih atentata, čak ih u razgovorima sedamdesetih godina sa Enesom Ćengićem potpuno stavlja pod znak pitanja, naročito Principov, ali je pedesetih godina prošlog veka zapisao:“Atentati su provala besa i slepog temperamenta, divlji trzaj kada se vlastitom glavom plaća ovaj nesebeljubivi gest samouništenja.“ Svi su oni, pa i Princip, bili očajnici i usamljenici, hteli su da oslobode braću, a milost braće je bila vrlo škrta. U Beogradu su prebivali u udžericama u kojima su stalno gladovali. Kad bih pljunuo u reku, piše u jednom pismu Princip, ribe bi se potrovale od mog jeda. Usamljeni i bedni, prezreni i poniženi. Nikada se nisu pitali zašto im taj vojvoda i komita ludačkih raspoloženja, arogantni Tankosić, zamenik Apisov, a njihov zemljak, ne da hleb i novac da se nahrane, nego bombe i pištolje da ubiju. Zahvataju ih mistična raspoloženja i noću po beogradskim podrumima se zavetuju na žrtvu, na teror protiv tiranije. Princip je kasnije pričao da je Danilo Ilić hteo da odustane, ali se „u meni bila probudila neka bolesna žudnja za atentatom“.

Da li je austrougarska okupacija Bosne i Hercegovine bila zaista tiranska? I nisu li mnogi konflikti nastajali jer je to bio sudar civilizacija, kako nam to danas objašnjava Semjuel Hentington?

Pri kraju života, u tamnici, Princip se setio priča njegovih starih da su Bosanci 1878. molili Austrougarsku da ih oslobodi od Turaka. Austrijska socijaldemokratija nije bila protiv aneksije jer je smatrala da ulazak Austrije u ekonomski nerazvijene zemlje na periferiji Evrope znači njihovu industrijalizaciju, stvaranje radničke klase, kulturno uzdizanje tih naroda, a sve to, po njima, daje bolje uslove za razvitak socijalizma. Prema tome svi nacionalno-revolucionarni pokreti koji se protive ovome procesu objektivno su reakcionarni. Srpska socijaldemokratija je oštro istupala protiv ovih stavova, i Dimitrije Tucović je tražio da drugovi iz velikih kapitalističkih zemalja najenergičnije suzbijaju kolonijalne i osvajačke politike. Krleža, međutim, slaže se sa austrijskim socijaldemokratima: „Niz neuravnoteženih ispada omladinskih, demonstracije, štrajkove, samoubojstva, zavere i komplote, bežanja u Srbiju i tako dalje, treba uzimati kao previranje amorfne omladinske zbunjenosti koja po mnogobrojnim uticajima mnogim svojim postupcima pokazuje profašističke simptome histeričnog šovinizma.“ Ali, u istom tekstu kritikuje Stjepana Radića i HSS zbog njihovih osuda sarajevskog atentata 1914. kao protivzakonitog, revolucionarnog a protiv legitimnog poretka. Nazivajući njihove stavove „sveizlečiteljnim donkihotovskim mirotvorstvom“, zaključuje da se HSS „našla na istoj liniji terora što ga je čitav banski aparat, čitav aparat austro-madžarske policije godine 1914, pak i čitav aparat Krune razvio protivu svih principa građanskih sloboda“.

Kasnije se, međutim, posle rata javlja nostalgija za Austrougarskom i Jozef Rot, austrijski novinar i književnik jevrejskog porekla, u svojim romanima, nezadovoljan stanjem u posleratnoj Evropi, žali za Austrougarskom i njenim demokratskim tretmanom „svojih“ naroda. Njegov junak iz Slovenije Trota u romanu „Kapucinska grobnica“ (1938) pred strašnim nemačkim Trećim rajhom seća se kako mu je otac sanjao o slovenskom kraljevstvu pod vlašću Habzburga u monarhiji Austrijanaca, Mađara i Slovena i žao mu je što se taj san nije ostvario, jer bi promenio tok istorije.

Često se citiraju stavovi mladog Ive Andrića kada je imao simpatije za mladobosance. U zrelim godinama, u romanu Na Drini ćuprija, koji je pisao u vreme Drugog svetskog rata, on menja optiku. Opis dolaska Austrijanaca u kasabu pored mosta i njihova svakodnevna aktivnost ne svedoči o ugnjetavanju, već o instaliranju tekovina zapadne civilizacije. Iskorenjuju se bolesti, grade se putevi, železnica, bolnice, škole i kasarne, uvodi se higijena, đaci dobijaju stipendije za studiranje, otvaraju se radna mesta po novim institucijama i bankama, množe se poslovi, vrte se pare.

Ali ono što najviše iznenađuje svet u kasabi i ispunjava ga čuđenjem i nepoverenjem, piše Andrić, jesu nerazumljivi i nedogledni planovi stranaca, njihova neumorna radinost i istrajnost – „Ovi stranci ne miruju i ne daju nikome da ostane miran“, oni menjaju sve i izgled kasabe i navike i naravi živih ljudi od kolevke pa do groba. I sve to mirno, bez mnogo reči, bez sile i izazivanja „tako da nema čemu čovek da se odupre“, oni su rušili istočnjačku bezvremenost u kojoj je jedino normalno bilo da se „što naprsne zakrpi, a što se nagne podupre“. Svaki posao koji počnu, kasabi izgleda bezazlen i čak besmislen, a posle nekoliko meseci ili godine kada se završi dobija se nešto novo što menja dotadašnji život. Najveći, potpuno iritantni civilizacijski šok za kasablije bilo je uvođenje noćne rasvete varoši. Fenjeri su imali da izdrže „dugu borbu sa meraklijskim navikama onih koji vole u mraku da pevaju, puše ili razgovaraju, kao i sa razornim nagonima mladića u kojima se mešaju i sudaraju sevdah, čamotinja i rakija“. Bacali su se na njega prvim tvrdim predmetom koji im dođe do ruke, tako da je tu svetlost morao da čuva opštinski stražar.

Upravo je Hitler i bio ljut na civilizatorsku okupaciju Franca Ferdinanda: ne za Slovene fenjeri i svetlost, već koncentracioni logori i smrt.

Nastavak u sledećem vikend izdanju