Staratelji i štićenici

Štaviše, postojala je opasnost da sam sebe upropasti nepromišljenošću, pa je radi zaštite njegovih interesa bilo neophodno uvesti starateljstvo. Iz takve situacije se ispilio MMF kao staratelj koji će sad i u narednom, neodređeno dugom periodu (dok štićenik ne pokaže da može brinuti sam o sebi) brinuti o našim interesima. Ekonomska politika koja će se voditi, izgled budžeta u narednim godinama, sve će to određivati staratelj. Ako se štićenik pokaže neposlušnim, sledi kazna.

Ovakav tretman je logična posledica činjenica da smo na repu zemalja po privlačnosti za investiranje. U prevodu, ovde malo ko želi bilo šta da uloži, pa čak i domaći tajkuni prodaju sve što mogu i beže glavom bez obzira. Da li se to sve događa zbog ove klime i nesnosnih vrućina, ili postoji neki drugi razlog nije jasno. Ako je uzrok u klimi, onda nam nema spasa, pošto na nju ne možemo uticati. Ako nije u pitanju klima, već loše upravljanje, onda bi se možda nešto i moglo uraditi. Ako, na primer, krave ne daju mleko zato što im je vrućina (otud nestašica) malo šta možemo uraditi. Ali, ako za nestašicu mleka nisu krive krave, već neki ljudi i politika koja se vodi u toj oblasti, onda možda može pod određenim okolnostima da prestane nestašica. Ako bi na primer bilo sprečeno monopolsko ponašanje, i ako bi se odustalo od ideje koja je prisutna više decenija, da eksploatacijom sela treba pokrivati sve brljotine naopake ekonomske politike, onda bi krave možda odlučile da ponovo daju mleko.

Ali, kako god bilo, i kako god se krave odlučile, očigledno je da se sve manje ima, i da je potpuno neizvesno da li će i kad početi da se ima više. U takvim okolnostima više nije tema koliko se ima, već kako se deli ono što se ima. Narod kaže, nije mi krivo što je malo, nego što je nepravda. Kad većina živi sa sto, ili dve stotine evra, a oni sa tri stotine se smatraju srećkovićima, dok su cene hrane više od cena u mnogo bogatijim zemljama, više nije pitanje kada će mi se povećati zarada (ili penzija), već može li se ono što imamo drugačije raspodeliti, da meni pripadne više. Kad navali sirotinja, ranije ili kasnije se postavi to pitanje. Kad je stalna tema smanjenje javne potrošnje, a ne rast društvenog bogatstva neizbežna je promena ugla iz koga se posmatra stvarnost. Da bi servisirali obaveze, i da bi bilo rasta standarda, bilo je neophodno da u godinama koje su iza nas, i u onima koje su ispred nas, rast društvenog proizvoda bude to stopi od devet odsto godišnje. A mi se već nekoliko godina krećemo oko „pozitivne nule“ sa tendencijom ulaska u negativnu stopu rasta. U prevodu, smanjuje se i ono što je zatečeno.

Otud, deficit u budžetu i uspostavljanje starateljstva i svi drugi „lepi“ događaji. Nije jasno kuda će sve to odvesti, ali o tome da ne valja cvrkuću i ptice na granama. Govori se o gradnji infrastrukture, ali nije jasno kome će to služiti, kad nema domaće privrede. Već posle skretanja za Požarevac, pa do Niša, automobili se pojavljuju kao antibiotici, na svakih šest sati. Nemaju zašto da se kreću, a benzin je najskuplji u regionu. Ako mi ne možemo, ili nemamo razlog da se krećemo, čemu onda gradnja puteva. Prvo biva selo, pa onda put do njega. Čemu služi put koji ne vodi nikuda?

Autor je bivši ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku