Vučićeva želja da uči

 Kao što su se pre pada Berlinskog zida svi u Jugoslaviji, pa i u Srbiji, utrkivali bilo da citiraju bilo da se pozivaju na Marksa, tako se nakon 1989. sve češće pominje Veber. Ovaj „antimarksistički marksista“, teoretičar koji je prihvatio dosta toga od Marksa u praktičnom izvođenju istraživanja ako ne i u svojim teorijskim postavkama, izričito je pobijao glavnu marksističku postavku da „društveno biće određuje društvenu svest“, tj. da stepen razvoja proizvodnih snaga određuje proizvodne odnose, da zajedno određuju oblike političke organizacije i, naposletku, sve oblike društvene svesti od ideologije i religije do čitave kulture i umetnosti.

Naprotiv, Veber je smatrao da vrednosni sistem i iz njega izvedene norme u velikoj meri određuju celokupan društveni život (otuda je izvedena i poznata teza da protestantska etika značajno utiče na obrazovanje duha kapitalizma). Pa ipak, u konkretnim istraživanjima se najčešće suprotstavljao svakom apriornom determinizmu, posebno u trotomnoj Sociologiji religije i u dvotomnoj Privredi i društvu, te je pokazivao i kako od položaja u društvenoj strukturi zavisi koji će društveni slojevi biti prevashodni nosioci nekog religijskog ili ideološko-političkog pokreta.

No, svrha ovog kratkog priloga nije da čitaoca ugnjavi sociološkim raspravama, već da odgovori na konkretno pitanje: „Otkud Maks Veber u praktično-političkim raspravama u društvu Srbije na početku XXI veka?“ Može se reći da su prvi srpski politički vođi koji su Maksa Vebera pominjali bili Dragoljub Mićunović i Zoran Đinđić. To niukoliko nije slučajno s obzirom na filozofsko-sociološko obrazovanje i znanje nemačkog jezika. Autor ovih redaka se seća da je davno, još početkom 1990-ih, slušao predavanje Dragoljuba Mićunovića na Kolarčevom narodnom univerzitetu o Maksu Veberu. Tada je naročito isticano Veberovo predviđanje, izrečeno koju godinu pre smrti i neposredno posle pobede Oktobarske revolucije u Rusiji, da socijalizam, u svojoj težnji da racionalnu organizaciju države i društva autoritarno nametne, neminovno vodi još većoj birokratizaciji državnog, privrednog i celokupnog društvenog života no što je to slučaj u kapitalizmu. Ovo tačno predviđanje poslužilo je tadašnjem vođi DS da, između ostalog, utvrdi kako tadašnja SPS od Srbije pravi evropsku anomaliju nakon sloma socijalizma u čitavoj Evropi.

Zoran Đinđić je Vebera i prevodio (Politika kao poziv), a naročito značajnim smatrao je „etiku odgovornosti“, na šta je Latinka Perović već skrenula pažnju (Perović, 2013: 77). Veber je, naime, smatrao da je „glavno sredstvo u politici nasilje“, te da političar neminovno sklapa „pakt sa đavolskim moćima“, pa stoga mora računati „sa uobičajenim čovekovim nedostacima (…) te će smatrati da ne može na druge prebaciti posledice svog vlastitog delanja dok god može da ih predvidi“ (Veber, 1998: 176-177). Čuvena je izjava zbog koje je Đinđić na sebe navukao gnev kako političkih protivnika tako i političkih neznalica da oni koji hoće da budu moralni u politici treba da idu u crkvu a ne da se bave politikom. Radi se, u stvari, o parafrazi Veberovih važnih rečenica: „Sve ovo, što je moguće postići samo političkom delatnošću, koja se nužno služi nasilnim sredstvima i ide putem etike odgovornosti, dovodi u opasnost 'spasenje duše'. Ako se ovi ciljevi nastoje ostvariti ideološkom borbom sa čistom etikom uverenja, onda to može naneti štetu nekolikim generacijama koje će biti diskreditovane. Tu naime nema odgovornosti za posledice“ (Veber, 1998: 185). Đinđić, upravo stoga što je predvideo šta će biti 5. X 2000. ako se ne dogovori sa Legijom, JSO i Zemunskim klanom, nije mogao slediti etiku uverenja, već se oslonio na jedinu etiku koju je mogao slediti – veberovsku etiku odgovornosti.

Danas Vebera najčešće pominje Aleksandar Vučić, što samo na prvi pogled iznenađuje, imajući u vidu da je ovaj političar ponikao iz krajnje desne Srpske radikalne stranke, te da je po osnovnom obrazovanju pravnik a ne sociolog, i da nemački jezik, po sopstvenim rečima, tek namerava da uči. Vučić se trenutno iz sredine političara obnevidelih od potpuno neopravdanog samozadovoljstva, izdvaja veoma pohvalnom željom da uči.

Čini se da Vučić u poslednjih nekoliko meseci, takođe, insistira na etici odgovornosti, ali moguće je da će njega privući i neki drugi sadržaji Veberove misli. Primerice, Veber je smatrao da su u političkom životu, naročito u demokratiji (on je pod njom razumevao uobičajeni višestranački parlamentarni politički poredak), neophodni jaki politički vođi, koji će autoritarno vladati svojom strankom, nedozvoljavajući da ona postane politički sterilna činovnička ili, pak, oligarhijska struktura. Osim toga, Veber je, jasno uviđajući vezu između demokratije i demagogije kojom demagog uspeva privući podršku pripadnika širokih društvenih slojeva, iskazivao simpatije za cezarističku demokratiju: „U velikim američkim zajednicama, na primer, korupcija je obuzdana tek zahvaljujući pojavi plebiscitarno izabranih lokalnih diktatora (podvukao J.B.) kojima je poverenje masa dalo pravo da sami sastavljaju komitete koji će vršiti vlast. Svuda u masovnim demokratijama, kada su se našle pred velikim zadacima, partije su morale da se, manje ili više, pokore onim vođama koji uživaju poverenje masa“ (Veber, 2006: 340).

Naravno, Veber se, ne samo u svojstvu jednog od pisaca ustava Vajmarske republike, iskreno zalagao i za potpuno očuvanje parlamenta koji mora utvrditi budžet, nuditi zakonske predloge i o njima voditi rasprave, jer ga u tim funkcijama ni jedna druga institucija ne može zameniti. Ono, međutim, na čemu je insistirao jeste poželjnost sapostojanja jake cezarističke vlasti predsednika, kao što je slučaj u SAD, ili kancelara, kao što je slučaj u Nemačkoj (u Velikoj Britaniji je navodio primer Gledstona), i na navedeni način određene vlasti parlamenta (Veber, 1998: 151, 154, 164; Veber, 2006: 339, 342). U tom smislu važi i Veberovo praktično uputstvo: „Neće politički pasivna 'masa' sama iz sebe poroditi vođu, već će politički vođa 'demagogijom' pridobiti mase i privući pristalice (Veber, 2006: 346).“ Vođi se školuju i kroz parlamentarne odbore kako bi se uklopili u „čvrste pravne forme državnog života“, i kako ne bi bili odabirani „na osnovu čisto emotivnih, dakle, samo u lošem smislu reči 'demagoških' kvaliteta“ (Veber, 2006: 347).

Građani Srbije mogu samo da se nadaju da je Vučić dobro razumeo Veberovo upozorenje da „masovna demokratija može predstavljati opasnost za državnu politiku upravo zato što dopušta da prevagnu emotivni elementi“ (Veber, 2006: 347). Drugim rečima, Vučić ne sme potpasti pod uticaj osećanja pripadnika širokih društvenih slojeva, a to se lako dešava cezarističkim vođima kada sa njima uspostave blizak odnos. Uostalom, to se desilo Miloševiću kada je, vešto manipulišući nacionalizmom, privukao većinu Srba i onda postao rob masovnih nacionalističkih osećanja uprkos tome što u njih nikada nije iskreno verovao. Posebno treba pomenuti Vojislava Šešelja, koji je rob takvih osećanja iskreno bio i ostao, jer takvi nacionalističkim osećanjima opijeni krajnje desni demagozi za svako su društvo najopasniji.

Naravno, posebno je važno da svi politički vođi, a Veber, osim njih s pravom navodi i univerzitetske i naučne poslenike, budu svesni opasnosti koje nosi njihova taština, koju je potrebno „svakog dana i svakog sata“ pobeđivati; naime, ako taština pobedi političara, onda on gubi distancu prema samome sebi, a sa njom i mogućnost realne procene stvarnosti i odgovarajućeg odlučivanja. U vezi s rečenim, Veber je, ne znajući u svoje vreme ništa o televiziji, mogao predvideti ono što se desilo Borisu Tadiću: „Demagog koji je obavezan da vodi računa o 'utisku koji ostavlja' – uvek je u opasnosti da postane glumac ili pak da neozbiljno shvati odgovornost za posledice svojih postupaka, budući da je suviše zaokupljen ostavljanjem utiska na druge“ (Veber, 1998: 168-169).

Naposletku, kakav je značaj pominjanja Vebera za domaću sociologiju? Ako bi političari počeli da čitaju i ozbiljno primenjuju Veberovu misao, uz nužni kritički otklon prema nacionalizmu (Veber je uz liberalizam zagovarao i nemački nacionalizam) i autoritarne tendencije njegovog dela, onda bi i domaća sociologija mogla profitirati. Nikako, međutim, ne bi bilo dobro da se uvažavanje Vebera svede na puki verbalizam. Primerice, pre nekoliko dana je najmoćniji vojvođanski političar, doktor pravnih nauka, ne trepnuvši izjavio da je Đinđićev mentor, Albreht Velmer, iako rođen 13 godina posle Veberove smrti i iako posebno o Veberu nije pisao, bio ne samo Habermasov učenik (što je tačno), već i Veberov. Ovakvo pominjanje Vebera, ispražnjeno od svakog smislenog sadržaja, nesumnjivo šteti sociologiji kao nauci i profesiji u Srbiji.

Osim toga, bilo bi dobro da se i političari trude da raščaravaju svet, tj. da se više uzdaju u naučnu misao (makar i ne pominjali konkretna imena) a manje u religijske autoritete, dogme, mitove, pa bili i sekularni, te magijske rituale. Bila bi to istinska pobeda sociologije Maksa Vebera, ostvarena na dobrobit građana Srbije.