Zar je bilo u Srbiji logora za Hrvate?

Ova otvorena pitanja, treba naglasiti, dominiraju i tužbom Hrvatske i protivtužbom Srbije za genocid. Dve države ne samo da se uzajamno optužuju za nespremnost na njihovo zatvaranje, nego egzodus Srba iz Hrvatske jedna drugoj upisuju u genocidne radnje dok većina stručnjaka za međunarodno pravo i tamo i ovde upozorava i Zagreb i Beograd da Međunarodni sud pravde u Hagu neće odlučivati ni o agresiji, ni o ratnoj šteti, ni opljačkanim umetničkim delima, nego isključivo o genocidu jer je samo o tome reč u Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. godine, koju su obe potpisale. Da će dakle obe države ma kakva da bude odluka suda ta otvorena pitanja morati da zatvaraju na nekom drugom mestu. I da najverovatnije obe države samo zalud bacaju milione evra na advokate, s obzirom na sveže presude u predmetima Bosna i Hercegovina i Ruanda, a naročito s obzirom na činjenicu da Haški sud za bivšu Jugoslaviju nijedno delo počinjeno na teritoriji Hrvatske u periodu od 1991. do 1995. godine nije okvalifikovao kao genocid. Ali, videćemo, ne misle svi tako, a naročito ne oni ili deo onih čija je sudbina baš glavna potka i jednoj i drugoj tužbi.

Udruga pravnika Vukovar ‘91 odmah je saopštila da joj je sve napred navedeno poznato, ali da se povlačenju tužbe ipak protivi jer pridaje značaj i samom iznošenju činjenica pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. A da bi svoj stav i konkretizovala, udruga podseća javnost da je još maja 2008. godine predala „krivičnu prijavu za pet logora na teritoriji Srbije i da u Srbiji još ni protiv koga nije pokrenut nikakav kazneni postupak“.

Svoje protivljenje saopštenjima su iskazala i udruženja izbeglica iz Hrvatske u Srbiji. Asocijacija izbegličkih i drugih udruženja Srba iz Hrvatske veruje da bi Međunarodni sud pravde u Hagu doneo pravičniju presudu od one koja bi bila postignuta pregovorima Srbije i Hrvatske, a i ako bi se pregovorima postigla neka rešenja nije jasno ko bi njihovo sprovođenje garantovao. A Koalicija udruženja izbeglica veruje da bi povlačenje tužbi rezultiralo lažnim pomirenjem i guranjem problema pod tepih i podseća na ratifikovani Sporazum o sukcesiji i Aneks G, kojim je trebalo da bude garantovan povraćaj vlasničkih i stanarskih prava izbeglicama, a čije sprovođenje niko ne obezbeđuje.

Zanimljivo da oduševljenje i ne baš tako novom idejom o uzajamnom povlačenju tužbi nije podelio ni zagrebački politikolog Žarko Puhovski: „Nasuprot ovim popularnim pričanjima, moje je uvjerenje da za odnose nije nužno bolje ako se povuče tužba. To je samo jedno veoma površno nacionalističko interpretiranje odnosa, za odnose je dobro jedno i samo jedno, a to je da se raščiste stvari zbog kojih se još uvijek u poraću živi djelom u ratnim uvjetima, a to onda znači da se izađe na kraj sa sudbinom nestalih, da se izvrši popis onoga što je uništeno u ratu ili što je opljačkano s jedne i s druge strane i da se simoličke geste oko godišnjice akcije Oluja na neki način primire“.

NIJE IDILA, ALI JE BONACA

„Da li će Hrvatski rukometni savez tužiti Srbiju međunarodnim sportskim organizacijama“, pitala je voditeljka HRT-ovog dnevnika u prošli ponedeljak hrvatskog selektora Golužu. „Ne bih ja o tome, ja sam da brinem za rezultate reprezentacije“, rekao je Goluža pošto je naglasio da se 27. januara u beogradskoj „Areni“ nije radilo o pomahnitalim navijačkim skupinama nego da su, „videla se mržnja u očima“, protiv hrvatskih rukometaša bili svi. Ni sedam dana kasnije, Goluža nije prestajao da misli na Arenu u koju su, gledano sa južnih tribina, krasile zastave sa natpisima: Banjaluka, Doboj, Glamoč, Istočna Slavonija, Mrkonjić Grad, Podgorica Srpska Sparta, Berane, Budva, a ugurali su se i Kruševac i Blok 44, pa je pred kamerama iste HRT zavapio da bi „volio da smo ih pobjedili više nego medalju“.

Ko je u petak 27. januara lično prisustvovao rukometnom meču Srbija – Hrvatska mora mu biti teško da se iz tog srpsko-hrvatskog vremeplova vrati u oficijelnu srpsko-hrvatsku stvarnost. Nov krčag o klinu visi, ali novoizabrani hrvatski politički establišment u dosta je solidnom prijateljstvu i saglasju sa vladajućim srbijanskim establišmentom upravo pred izbornom proverom. Neka su prijateljstva lična i stara, ideološka srodnost jednog dela obe koalicije iskazuje se kroz zajedničko članstvo u Socijalističkoj internacionali, dok je proevropska gotovo isključivost nove hrvatske ministarke inostranih poslova Vesne Pusić srodnija Čedomiru Jovanoviću. Gospođa Vesna Pusić je u Beogradu rekla da nema mržnje između Srbije i Hrvatske nego su za incidente na onoj utakmici odgovorni huligani. Da, samo par hiljada njih, blago nama, kao na koncertima Tompsona usred Zagreba.

Poznati hrvatski istoričar dr Nikica Barić za Danas kaže da „veliki dio hrvatske javnosti, najveći dio javnosti i sad smatra da je Srbija vodila jedan agresivni rat protiv Hrvatske i od srpske strane bi se očekivala jedna gesta gdje bi Srbija jasno rekla da je tadašnja politika Miloševića vodila jedan agresivni rat, ali toga čini mi se nema“. Ipak Barić je izričit da „ i ako se ne povuku tužbe, odnosi, i pored sad ovih incidenata sa navijačima, nisu idealni, nisu jako prijateljski, ali nema viza, putuje se međusobno, postoje komunikacije i na javnom planu i na kulturnom planu, ipak se tu puno napravilo u odnosu na te ratne godine tako da kakva god da bude odluka oko tužbi ne treba je dramatizovati nego jednim dogovorom i korektnošću obe strane treba nastaviti razvijati te odnose“.

MNOGO JAK PREDMET

Što se tiče Tužilaštva za ratne zločine, u operativnom radu sa Hrvatskom nemamo problema, kaže za Danas Bruno Vekarić, pomoćnik tužioca. A što se tiče predmeta na koji se poziva Udruga pravnika Vukovar ‘91, taj je predmet stigao u Tužilaštvo. „Da vas ne slažem, taj predmet ima oko 20 000 strana i oni Srbiju terete za postojanje logora. Mi to sad proučavamo i pitanje je šta ćemo mi naći. Predmet je obiman i četiri godine rada nije za ratne zločine predugo vreme. Posebno u ovom slučaju gde su svedoci u Hrvatskoj. Ko nam treba dati asistenciju da bismo došli do relevantnih podataka? Hrvatska. A kad mi to pošaljemo putem međunarodne pravne pomoći, čekamo po osam ili deset meseci na odgovor. U svakom slučaju mi radimo taj predmet i ako bude dovoljno stvari, mi ćemo ga procesuirati“

Vekarić sumnja da u ovom slučaju ima i pokušaja političke manipulacije jer je prva prijava o postojanju ovih logora hrvatskom tužilaštvu podneta 2002. godine, a otad do zahuktavanja procesa utuženja za genocid pred Međunarodnim sudom u Hagu, to tužilaštvo nije preduzelo nijedan akt. Nego tek 2008, kad se Sud u Hagu proglasio nadležnim za tužbu Hrvatske. „Zašto nisu 2002. uzeli izjave svedoka, sad bi mogli da nam ih ustupe, ne bismo morali sada ponovo da ih saslušavamo. Politizacije je dosta i to je dosta opasno“, smatra Vekarić.

NEĆEMO DA IRITIRAMO HRVATE

Komesar za izbeglice u Srbiji Vladimir Cucić nema lepe reči za najglasnija izbeglička udruženja i, kao hrvatski ministar za branitelje, smatra da bi neki ljudi izgubili smisao postojanja kad bi se stvari između Hrvatske i Srbije normalizovale i problemi rešili. Ipak, ni on ne poriče da je Hrvatska na sve načine opstruirala rešavanje izbegličkog pitanja i sprovođenje Aneksa G Ugovora o sukcesiji bivše Jugoslavije, kojim su garantovana privatna imovina i stečena prava izbeglima sa stanjem na dan 31. decembra 1990. godine. Čak smo imali i niz ministara inostranih poslova koji su govorili „nemojmo da dodatno iritiramo Hrvate“ i uveren je da bi sa stvaranjem uslova za ostvarenje tih prava trebalo požuriti jer, kad Hrvatska konačno bude u EU, vrata će za to u dobroj meri biti zatvorena.

Mada je izbeglički dosije trebalo da bude zatvoren do 31. decembra 2006. godine, Cucić kaže da je „očigledno bilo da su mehanizmi ugrađeni u Sarajevsku deklaraciju o tom pitanju praktično garantovali da se ona nikad ne sprovede“, pa je proces zatvaranja izbegličkog dosijea do 2008. godine pomalo zaboravljen i od strane naših vlasti. Kao što je pre par meseci dr Gašo Knežević, predstavnik Srbije u Komisiji za sukcesiju bivše SFRJ, tvrdio za Danas da Hrvatska godinu i po dana nije reagovala na ponudu Srbije za postizanje bilateralnog sporazuma o sprovođenju Aneksa G, tako i Cucić navodi da se hrvatska delegacija te 2008. godine, kad je pitanje produženog izbegličkog statusa ponovo pokrenuto, nije pojavila na sastanku u Ženevi „ni posle petomesečnog pregovara o njemu“. „Vi imate stav Iva Sanadera u to vreme i dve godine pre toga da je pitanje stanarskih prava završeno, da je pitanje povezivanja staža ne postoji, da pitanje neisplaćenih penzija ne postoji, da je pitanje obnove imovine praktično završeno. On je decidno odbijao da o tome razgovara, Hrvatska je bila u fazi da krene da razgovara sa EU o čuvenom poglavlju 23 i tada Hrvatska ima decidan stav o tome i kaže: nas to ne interesuje“, kaže komesar Cucić za Danas. Posle su na pritisak Amerikanaca, kaže Cucić, došli na taj sastanak, održali govor, promarširali 15 minuta i otišli. Komesar za izbeglice tvrdi da je tada Srbija uputila „non paper“ na adrese 80 zemalja i da joj je 60 ogovorilo pozitivno, pa mnogo nade polaže u Donatorsku konferenciju za izbeglice koja će biti održana u Sarajevu 26. aprila i na kojoj je planiran donatorski fond od 300 miliona evra za Srbiju.