Crno-beli svet

Tekst je momentalno izazvao moralnu paniku u takozvanom „krugu dvojke“. A da otkuda Bazdulju pravo da u istom tekstu pominje – pa čak i dovodi u sumnjivu vezu – Srđu Popovića i Aleksandra Tijanića? Ju, ju, ju! Kakvo je to skrnavljenje? Kakva se tu zavera krije? Ko to plaća? I proča default ibretenija.

Zainteresovane upućujem na Bazduljev tekst, a ja prelazim na stvar. Zbog kog se Crvenog Bana u jednom autorskom tekstu ne bi smeli pomenuti – pa i dovesti u neku vezu – Franja Asiški i – ajde da kažemo – Markiz de Sad, a nekmoli Tijanić i Popović? Da li će zbog pominjanja u istom tekstu Franja Asiški biti manji svetitelj i da li će veliki pornograf biti manje perverzan? Blaženopočivši Popović i Tijanić nisu bili ni Franja Asiški ni Markiz de Sad. Bili su, Bog da im oboma dušu prosti, Srđa Popović i Aleksandar Tijanić. Ali bili su – a da to možda nisu ni hteli – i više od toga. Bili su simboli. Jedan od njih, Popović, simbol dobra; drugi, Tijanić, simbol zla. Ali – viđi vraga – kako za koga i kako za koju čaršiju. U jednoj je čaršiji idol bio Popović, u drugoj pak Tijanić. Pre nego što pređem na sledeći paragraf, da vas nešto upitam: Jeste li nekad čuli za sektu Bogumila? To su bili oni svati koji su sebe držali „sinovima svetla“, pa su ratovali protiv „sinova tame“. Ti svati i dan-danas haraju svetom, a naročito Srbijom. Samo su se – da kažemo – laicizirali.

Pa dobro, šta ja mislim o Tijaniću i Popoviću? Mogu li se ta dva čoveka dovesti u vezu? Rekao bih da mogu. Ako ni zbog čega drugog, a ono zato što su živeli u istom gradu (možda čak i u komšiluku) i što su se – pretpostavljam – poznavali. Ja Srđu Popovića nisam lično poznavao, ali sam na osnovu njegovog javnog delovanja stekao utisak da je reč o autentičnom, neisfoliranom gospodinu koji je – o svom trošku, nota bene – pokušavao da promeni neke stvari u Srbiji, zemlji nepromenljivosti. Tijanića sam lično poznavao i mogu reći da nije bio neki naročiti gospodin, ali da uopšte nije bio demon, zli volšebnik, duša prodana svakoj vlasti i … dopišite već šta se se sve pokojniku onako blanko (i neovlašćeno) stavlja na dušu. Bio bi Tijanić, Bog da mu dušu prosti, mnogo veći gospodin da nije – a nije bio jedini – podlegao duhu budalastog vremena i pomislio da će mu sreću doneti nabudženi satovi, džipovi, kamioni, avioni i proči „statusni simboli“. Ima li ova priča naravoučenije? Ima! Trebalo bi da se okanemo manihejstva. A naročito bi to trebalo da učine oni koji ne veruju u Boga. Ne ide im, brate, uz imidž.