Subota, dan za kulturu. Uključujući i političku. I eto teme za našu kolumnu. Često ćete čuti naše državnike i popečitelje kako javno lamentiraju nad raznoraznim „destabilizacijama“ i još raznoraznijim pokušajima „rušenja“ bilo Srbije bilo nekog njenog znamenitog sina, a ja vama tvrd stojim da niko toliko ne destabilizuje i ne ruši Srbiju koliko to čine naši državnici i popečitelji. Ne trčite pred rudu. Nisam se odao paranoji! Ne insinuiram da su se državnici, popečitelji i državničke i popečiteljske stranke zaverili protiv Srbijice i da je ruše „po nalogu“ stranih sila (mada bi u nekim slučajevima i to trebalo preispitati), hoću da kažem da su pomenuta gospoda okupirala celokupan javni prostor i da ga permanentno destabilizuju nasrtljivim medijskim prisustvom, permanentnom distribucijom prostakluka i smatranjima na sve zamislive teme.
Proveo sam četiri godine na Kipru kao bašelčija i mogu vam posvedočiti da se u toj prijateljskoj zemlji ministri bilo čega u javnosti pojavlju vrlo, vrlo retko i to (gotovo) isključivo u slučajevima kada se posumnja da je popečitelj napravio neku muljavinu ili nepočinstvo. Zbog toga kiparski ministri zdravo zaziru od javnosti. I naši bi trebalo da slede njihov primer, ali to je, kako stvari stoje, nemoguća misija. Javnost treba da služi političarskoj kritici i korekciji, a ne ličnoj političarskoj afirmaciji. Ukoliko – što je češći slučaj – neki kiparski ministar radi dobro i povlači pametne poreze, to se smatra normalnim stanjem stvari i ne podrazumeva nikakve hvalospeve, o samohvalospevima da i ne govorim. Sve zasluge se (skromno) pripisuju celoj vladi. Ali i to umereno.
Idemo dalje. Na samo tri stotinak metara vazdušne linije od kiparskog Prezidencijalnog konaka nalaze se turski tenkovi (i sila vojske), pa ipak, nikada na Kipru nećete čuti da neko radi o glavi kiparskom predsedniku. Možda i radi, Levant je to, svako svakome radi o glavi, ali se poslovima prezidencijalne (i opšte) bezbednosti bave za to određene službe, a ne tabloidi i ministri, da kažemo, zdravlja. I na kraju – ali ne najmanje važno – osim u slučajevima ekstremne važnosti, kiparska vlada i popečiteljstva sa javnošću komuniciraju preko portparola.
A kako je kod nas? Kao na mačjem jebalištu! Eto kako! Nema dana a da se povodom bilo čega – najčešće povodom nekog Overlordovog smatranja – ne oglase maltene svi popečitelji, naročito onaj nedefinisani Vulin, a najmanje onaj koji bi trebalo da se najčešće oglašava – ministar kulture i informisanja. Ali opet kažem, za takvo stanje ne krivim političare, po definiciji ljude tašte i ekstrovertne, nego medije koji idu linijom manjeg otpora, a većih (iako bednih) para. U tom grmu leži zec, ne svih, ali većine naših problema. Kako postići da se uloge zamene i da se – kao na Kipru – političari plaše medija a ne mediji političara? Imate li vi, đuturumi, kakvu ideju?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
