Krilatija na svom početku

Dobila je nekoliko uglednih nagrada za svoj umetnički rad. Izvela je veći broj skulptura u slobodnim prostorima u zemlji kao i inostranstvu.

Izložbom „Krilatija na svom početku“ priređenom u Galeriji ULUS-a, ova autorka mlađe generacije predstavila se u pozitivnom svetlu, kvalitetima koji obično nisu svojstveni prvim samostalnim izložbama, pogotovo u domenu vajarstva, u fizičkom i zanatsko tehničkom smislu zahtevne, složene i često skupe umetnosti. Međutim, uprkos navedenim mogućim teškoćama i problemima koje treba savladati, Marinina izložba je jedan potpuno, osmišljen i promišljen projekat, od početka do kraja, od svojih najsitnijih do najkrupnijih delova: formalnih (stilskih) obeležja kako skulptura, tako i grafika, njihovih srodnih strukturalnih i konstruktivnih svojstava, ahromatskih tonova koje u njima dominiraju, pa sve do likovne obrade kataloga, najzad prostorne postavke kao i opreme eksponata. Zbog svega navedenog može se reći da izložba predstavlja dosta zrelu i kultivisanu celinu. Ako bi tražili neke „zaštitne“, konstantne i dominantne oznake ove izložbe, onda bi to bili: belina, čistota i metafizička tišina. Ali i koherentnost i homogenost njene celine. Povezanost eksponata na zidu i u prostoru je nenametljiva na prvi pogled ali ostvarena u dubljem i slojevitijem smislu. Vajar konstruktivističkih crno patiniranih skulptura izvedenih u tehnici varenih mesinganih traka radila je i izložila i potpuno bele grafike u tehnici suve igle i suvog žiga utisnute na podlogu tristapedesetgramskog arshes 88 papira. Ali, ništa nije slučajno. Koliko su tu grafike u stvari beli reljefi, ali i „bezbojne siluete“ toliko su i skulpture „prostorni crteži“. NJihove sastavne, srodne oblikovne jedinice i konstruktivni gradivni principi komplementarni su kroz jednu razvijenu i povezanu celinu. Na belinama papira na zidovima reljefni oblici kao da se tek naziru, pomaljaju, blago izranjaju, tek rađaju iz površinske ravni a u prostoru se oformljuju i oprostoravaju kroz konstruktivističku i čvrstu ali šuplju i transparentnu formu skulpture, formu „prostornog i trodimenzionalnog crteža“. Fragmenti „krilastih oblika“ u grafikama su ustvari tipični za razvijeno sukcesivno viđenje simultanog stanja, recimo, u obilaženju i posmatranju posmatrača u kretanju oko jedne vajarske forme ali sad prikazane iz različitih uglova datih u nizu.
Pored srodnosti forme, karaktera njihovog crteža, vezu održava i njihov odnos baziran na ravnoteži. Dve skulpture iako trodimenzionalne, naglašeno tamne i većih dimenzija u dobro su balansiranom odnosu sa većim brojem belih grafika na zidu.

Mada u okvirima čistih vizuelno plastičkih istraživanja u domenu apstraktnih, neprikazivačkih i slobodno tretiranih formi, pojedinačni nazivi radova ne moraju biti ni u pogledu značenja ni prepoznavanja obavezujući, ipak u ovom projektu koji bi mogao dobiti zajednički objedinjujući naziv: Ciklus krila, 1 – 13, 2016, njihov zajednički imenitelj „Krila“ ima i dublje i izvornije poreklo i značenje ne samo za autorku nego i za nastanak i karakter ovih njenih radova. Kad saznamo da je drugo, paralelno vajarskom, zanimanje Marine Nićiforović pilotiranje, mi nekako drugačije gledamo i razmišljamo o ovim radovima. Oni dobijaju neku novu težinu i dubinu izvornosti i autentičnosti. Takođe, isto važi i za okvirni zajednički naziv izložbe „Krilatija na svome početku“, kad zapazimo da samo dve i jedine skulpture na njoj nose naziv „Početak“ sve dobija novi i višeasocijativni smisao: Početak osvajanja prostora, početak letenja i razvijanja krila, početak gradnje neobičnih krilatih skulptura – apstraktnih letilica i sl.?

Nezavisno od sadržajno tematskih implikacija možemo povodom projekta ove izložbe razmišljati i o krilima iz aspekta njihovog formalno plastičkog, „dizajnerskog“ istraživanja. I možemo reći da je Marina kako na planu transponovanog vizuelno plastičkog istraživanja, ali i u izražajno doživljajnom smislu postigla uspešne rezultate. I egzekutivni, tehničko zanatski sloj ove izložbe je na odgovarajućem visokom nivou. Iako je karakter ove izložbe uglavnom u racionalnom i čak donekle dizajnerskom duhu, ona poseduje i neki osoben, poetički, donekle i metafizički prizvuk.
Da zaključimo, Marina Nićiforović je ovim projektom u celovitom smislu ostvarila jednu čistu, kultivisanu i osmišljenu, idejno koherentnu izložbu.