Rekao bih ocu da ne ulazi u politiku

… kaže reditelj Srđa Penezić na početku razgovora za Danas odgovarajući na pitanje koja priča je u srcu filma „Dobrica, prezime: nepoznato“.

„To je priča o profesionalnom američkom golferu koji je imao reputaciju jako dobrog čoveka budući da je mnogima pomagao. U jednom trenutku kada je pobedio turnir, a u Americi je običaj da se tada odmah pobedniku uruči ček koji je u desetinama hiljada dolara, sada verovatno i u stotinama. U trenutku kad je dobio ček prilazi mu uplakana žena sa malom devojčicom i kaže mu kako ne zna šta da radi, da njeno dete ima rak i da umire. Kaže mu kako nema kome da se obrati za pomoć. Golfera je to mnogo pogodilo i on odmah prebaci sav novac koji je osvojio na ime te žene. I ona odlazi u daljinu sa tim detetom i tek što je zamakla trči neki čovek od organizatora turnira i viče: „Nemojte slučajno ništa da joj date! Ta žena je poznati prevarant!“ Međutim, golfer sve iznenadi svojom reakcijom. Odjednom poče da se smeje i reče: „Pa, to je najdivnija vest koju sam čuo. Znači to dete nema rak“. Mene je to strašno impresioniralo i prosto mi je neverovatno da od takvog događaja niko ništa nikad nije napravio. Stajalo mi negde u mozgu i palo mi je na pamet da bih voleo da jednog dana nešto napravim o takvom čoveku, kaže naš sagovornik.

*Znate li mu ime?

– Nažalost ne. Kad sam pročitao članak o tome, pomenuto je da je reč o Čiči Rodrigezu koji je dosta poznat američki golfer i pitanje je da li je još uvek živ, međutim jedan čitalac je ostavio komentar da to nije tačno. Rodrigez je takođe bio poznat kao dobrotvor ali ne možemo biti sigurni da li je o njemu reč.

*Biće da dobrota najčešće ostane bezimena.

– Pa obično ti ljudi o kojima stalno čujemo da daju postaju sve bogatiji. Imaju privatne avione… Jedan od takvih navodnih dobrotvora je i Tramp, ali sigurno ih ima još mnogo. On mi prvi pada na pamet ali mislim da takav odnos imaju ne samo ljudi nego i države – da navodno pomažu. Sedamdeset odsto novca namenjenih ugroženima umesto na pravu adresu ode za administratore koji vode „dobrotvorne“ projekte i meni je to uvek zapanjujuće.

*Jednom ste rekli da ne možete da podržavate nijednog političara ni ujednoj zemlji. Zašto?

Meni se ta profesija čini do te mere kompromitovana. Ja mislim da bi neko ušao u politiku to mora da bude veliki poremećaj ega. Ne mogu da zamislim da bi normalan čovek mogao tako nečim da se bavi.

*Pa, vaš otac se bavio politikom.

– Jeste. Ja sam bio mali i nisam bio u situaciji da ga procenim u tom smislu, ali sigurno da je on sad živ a da sam ja stariji od njega i da mogu da ga posavetujem, recimo da mi kaže: znaš ja želim da uđem u politiku, rekao bih mu „nemoj molim te“. Ali, znate cela ta generacija kad je počela tu svoju borbu nije znala da uopšte postoji šansa niti im je padalo na pamet da će se profesionalno baviti politikom. Moj otac je išao pešice iz Užica za Beograd da bi uštedeo pare od vozne karte. To su bili ljudi koji nisu ništa imali kad su ušli u sve to. I njih je pomalo sve to iznenadilo. Znam za mnoge a i moj otac mi je mnogo puta govorio šta god da radiš nemoj samo da ima veze sa politikom, niti da radiš nešto pa da moraš da sediš u kancelariji. Makar sam ispunio ta dva njegova zahteva. Nikad se nisam bavio politikom i veoma retko sam sedeo u kancelariji.

*Politika vas ne zanima, ali ste može biti zbog nje morali da produžite naslov filma koji je prvobitno glasio „Dobrica“?

– To je ispalo čisto slučajno. Ja sam hteo da se film zove Dobrica, da bude baziran na tom karakteru. Međutim onda sam čuo na nekoliko mesta „Srđa Penezić snima film o Dobrici Ćosiću“. Glupo je sad to demantovati i jedini način je bio da se produži naslov filma i da se nađe naziv koji više neće imati takve asocijacije. A i ne bih voleo da napravim zabunu i da ljudi očekuju da će videti film o nekom našem književniku.

*O kome će ljudi zapravo ljudi gledati film?

– Gledaće film o jednom idealizovanom karakteru. Mi zato stalno ponavljamo da je film bajka za odrasle. On predstavlja svet ne onakav ne kakav je, nego kakav bismo mi voleli i kakav bi taj svet trebalo da bude. Samim tim film je o čoveku koji je izuzetno pozitivan iako je imao tešku mladost i život. On je po rođenju napušten od svojih roditelja. Nalazi ga stariji bračni par na ulici i počne o njemu da se brine ali vlast im u jednom trenutku oduzme Dobricu. On završi u sirotištu. Potom, sticajem nesretnih okolnosti i u zatvoru. Ali, on je čovek čiju dobru volju i ljubav ništa ne može da poremeti i jako pozitivno reaguje na sve što mu se dešava. Ima veoma retku kombinaciju koja se sreće u pravom životu – kombinaciju inteligencije optimizma i pozitivnosti. Inteligentne ljude često mnoge stvari u životu razočaraju i da bi se odbranili od lošeg često postaju cinici. Ja sam se u životu lično trudio to da izbegnem a onda sam još više želeo da naš karakter to izbegne.

*Zašto ste se vi lično zalepili za tu priču o izuzetno dobrom čoveku?

– Sam sam po prirodi pozitivan čovek ali do ideje je došlo zapravo u razgovoru preko Skajpa sa Slavkom Štimcem i njegovom suprugom slikarkom Vesnom Golubović. Priča je krenula otprilike što ne bismo radili neki film zajedno. Ja sam u to vreme iskreno želeo da se filmom ne bavim jer je to mnogo teško i veliko maltretiranje ali sam uvek jako voleo Slavka Štimca kao glumca i činilo mi se da bi on ovakav neki lik mogao da radi. U razgovoru smo na Vesninu inicijativu došli do toga da radimo film ali samo da ne bude po kalupu kakvi se rade ovde – o nekom kriminalcu ili komediju za mlade sa glupim vicevima. Ona je rekla šta god da radimo treba da radimo nešto jako pozitivno. Kad sam to čuo, odmah sam se setio priče o golferu i sve se sklopilo – pa, to ćemo! Posle se to razvijalo i tako je nastao ovaj film. Za divno čudo ljudima koji su čitali scenario se mnogo dopala priča. Ja bih čak bio zadovoljan da je film ostao na nivou scenarija. Ti filmovi su najbolji jer čovek može stalno da zamišlja kako će to divno biti kad se završi. Međutim mi smo uspeli i da ga snimimo. I, zaista možda zbog te pozitivne teme, to je nekako ispalo začuđujuće dobro.

*Želeli ste da pravite film o svom ocu i rekli da ste odustali zato što niste hteli ljude da gnjavite istorijom. Možda ste pogrešili.

– Nije toliko ni da sam ja želeo da pravim taj film nego su to želeli ljudi Filmskih novosti. Ja sam pomislio ako to već neko treba da radi bolje da to budem ja. Ali u suštini ne bih ja tu imao šta da dodam i nemam preterano mnogo znanja da rešim neku misteriju jer sam bio isuviše mali kad se sve to dogodilo. Jedino što bih pristupio možda s nekom humanošću toj temi zbog ljudi koji su mi ostali u lepom sećanju i zato što se radi o mom ocu. Međutim, glavni razlog zbog kojeg ne volim da se bavim istorijom je što smo mi neka čudna zemlja. Znate, ima ona izreka oni koji ne poznaju istoriju su osuđeni da je stalno ponavljaju. Nisam siguran da kod nas nije upravo obrnuto. Kod nas ljudi koji poznaju istoriju imaju neku perverznu želju da stalno tri-četiri ista sukoba ponavljaju do besmisla. Čini mi se kad bi se manje pričalo o tome bolje bi bilo.

*Šta mislite o rehabilitaciji Draže Mihailovića i tome što u ovom društvu i dalje postoji podela na četnike i partizane?

– Ja nemam ništa protiv pošto i ne znam mnogo o tim ljudima ali sam siguran da su pokušavali da budu pozitivni. Jednostavno, zbog te propagande koja se dešavala posle Drugog svetskog rata ljudima je teško da se pomire da se neki ljudi rehabilituju. Kao što rekoh, ne znam mnogo, ali ono što znam jeste da su svi ti ljudi pokušavali da se bore protiv okupatora. Svako na način kako je najbolje mogao. Sećam se da su meni moji pričali da su njima, početkom rata, tamo 1941, dešavalo da kad im neko dođe u partizane, oni mu kažu: „što ne odete tamo u četnike? Tamo biste se bolje uklopili. Bukvalno su neke ljude tamo tako slali. Iako sam lično sklon ovoj strani na kojoj su bili moji roditelji, razumem da jedan broj ljudi vidi te događaje drugačije.

 Lepo u bioskopu i na putu do kuće

„Teško je porediti filmove jedne sa drugima ali naš je ispao baš pozitivan i ne insistira preterano na nekim komplikovanim kadrovima, na bilo šta što vuče na ono što se makar kod nas zove filmska umetnost nego je to više film napravljen za bioskopsku publiku. A ja se nadam da je to prava publika. Da se ljudi lepo osećaju dok gledaju film a još lepše na putu kući“, kazao je Penezić između ostalog u razgovoru za Danas.

Pozitivan čovek

Trudili smo se da napravimo izuzetno pozitivnog čoveka koji u svim ljudima vidi dobro i potpuno je iskren u tome. Ne pretvara se, nego zaista u ljudima prepoznaje ono što je u njima dobro i gleda to da potkrepi. 

 Glumačka postava i autori „Dobrice“

Beogradska premijera filma „Dobrica, prezime: nepoznato“ zakazana je poslednjeg dana Cinemafesta u Sava centru 2. novembra od 20:30 sati. Srđa Penezić je i scenarista filma, a pored Štimca u filmu igraju Hana Selimović, Mirjana Joković, Helena Jakovljević, Bogdan Diklić, Bojan Dimitrijević, Marko Baćović, Gordana Đurđević Dimić, Rada Đuričin, Branislav Lečić, Milan Caci Mihailović, Vladislava Milosavljević, Miodrag Radovanović, Renata Ulmanski, Sergej Trifunović, Nebojša Dugalić kao narator.