Pupinove granice

Teza o stvaranju tzv. Velike Srbije bila je prisutna i u balkanskim ratovima, pa sve do sredine Prvog svetskog rata, kad joj je suprotstavljena teza o stvaranju Jugoslavije. U to vreme mnogi nosioci borbe za oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda sukobljavali su se oko takve koncepcije.

Pupin je došao u sukob s drugim članovima Jugoslovenskog narodnog vijeća zbog tumačenja pojedinih stavova Krfske deklaracije. Budući da je bio upućen bolje od drugih, nastojao je da iznese realnu situaciju – na šta su bile spremne velike sile, pa i Amerika. Tvrdio je da će saveznici rešiti jugoslovensko pitanje proširenjem Kraljevine Srbije u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, koja će biti federativna monarhija na čelu sa dinastijom Karađorđevića i u kojoj će svi delovi jugoslovenskog naroda biti ravnopravni.

Mihajla, koji nije bio nimalo mek i osetljiv, pogotovo kad su posredi bile njegove ideje, veoma je pogodila srpska nesloga u Americi 1917. Mnogo više nego napadi protivnika, jer je shvatio cilj napada – da se umanji njegov značaj među srpskim življem u Americi i oslabi njegov uticaj. Članak Sukob Srba u Americi smatrao je štetnim i da je objavljen u najmanje pogodno vreme. Bio je svestan da je mlada srpska demokratija, pored neosporno darovitih političara, stvorila i jedan soj koji će srpskoj politici doći glave, soj profesionalnih politikanata koji misle samo na sebe i sopstvene interese. Iako ga je srpska vlada podržala da završi tu epizodu sa Milićevićem i Pribićevićem, ostala je gorčina i pomisao, koja mu nije bila svojstvena, o uzaludnosti tolikih napora… „Ja neću odustati… Na moj način…“

… Kraljevina Srbija je na Mirovnoj konferenciji u Parizu imala posle američke najbrojniju delegaciju od 110 članova. Nikola Pašić je znao koliki je ugled i uticaj Mihajla Pupina kod američke delegacije. U vreme Pupinovog dolaska u Pariz borba za utvrđivanje granica jugoslovenske države bila je izuzetno teška. Italija je na osnovu Londonskog pakta, koji su u toku rata potpisale s njom Engleska, Francuska i Rusija, zahtevala da joj pripadne znatan deo teritorije Dalmacije, Istra i deo Slovenije. Rumunija je zahtevala Banat, Bugari istočnu Makedoniju do Skoplja, a sporni su bili i Međumurje i Baranja.

Austrougarska je želela da zadrži sve teritorije, uključujući Bosnu, za šta je imala veliku podršku Vatikana. Sveta stolica je u svim sporovima i ratnim sukobima otvoreno držala stranu Austrougarskoj. Krfska deklaracija o ujedinjenju jugoslovenskih naroda koju su u julu 1917. potpisali srpska vlada i Jugoslovenski odbor izazvala je ogorčenje Vatikana. U mirovnoj noti pape Benedikta XV, objavljenoj 1. avgusta 1917, zahtevano je da se očuva Austrougarska i da se na Balkan vrati stanje kakvo je bilo pre balkanskih ratova. Robert Lansing, državni sekretar SAD, uspeo je da ubedi predsednika SAD Vilsona da odbaci mirovnu notu Vatikana, tvrdeći da papin predlog nije pošten i da ne sadrži ništa novo, da je zanemario pitanje Belgije, obnovu Poljske, obeštećenja za razaranja naneta Francuskoj, Belgiji, Srbiji i Crnoj Gori.

Vilson je veoma uvažavao mišljenja stručnjaka kako bi stvorio takve odnose među narodima i zemljama koje će obezbediti pravedan mir narednim generacijama. Predsednik Vilson imao je na raspolaganju veliki tim stručnjaka. Grupa informativnih istraživača Inkvajeri formirana je na zahtev predsednika Vilsona 1917. s ciljem pripremanja informacija za predstojeću konferenciju. Grupu je sačinjavalo oko sto pedeset istraživača različitih specijalnosti. Geografskim istraživanjima rukovodio je Isaije Boumen, a kartografskim poslovima Mark DŽeferson. Osnovni poslovi vođeni su u oblasti kartografije, ostvaren je širok program sastavljanja raznovrsnih tematskih karata Evrope, uključujući Balkansko poluostrvo. Karte su sadržavale informacije o geološkoj građi i reljefu, o gustini stanovništva i njegovom etničkom sastavu, o poljoprivredi, industriji, saobraćaju, naseljima, kao i mnoge druge podatke koji su mogli da budu neophodni učesnicima konferencije prilikom razmatranja spornih teritorija i granica. Svi pregovori na Versajskoj konferenciji praćeni su demonstriranjem karata, tako da se govorilo da jedna karta vredi deset hiljada reči.

Karte su postale internacionalni jezik konferencije. Kopije karata Evrope ušle su u Crnu knjigu, a karte u Crvenoj knjizi imala je američka delegacija. I druge delegacije su imale pri ruci svoje karte i savetnike geografe. Zadatak ovih stručnjaka bio je da prouče i najmanju sitnicu o kojoj će biti reči na konferenciji. Proučavani su ne samo istorija, etnologija i geografija pojedinih zemalja između kojih će konferencija povući granice nego i svaki spis, svaka knjiga političkog karaktera koja se odnosila na ta pitanja. Poslovi su bili tako uređeni da predsedniku Vilsonu nije bilo potrebno da se zagleda u zemljopisnu kartu prilikom rešavanja granica. On je imao samo da zapita svoje stručnjake da li je to prirodna nacionalna granica, da upita drugog stručnjaka kako ta granica stoji s obzirom na eventualnu odbranu od osvajačke navale. Treći stručnjaci imali su da kažu kako bi tako povučene granice uticale na velike objekte za suzbijanje poplava i borbu protiv drugih nepogoda.

Pupin se obratio svom starom prijatelju pukovniku Hausu da mu pomogne u ovom poslu, a ovaj mu je odgovorio: „Na šta god vi nagovorite naše stručnjake, mi ćemo pristati!“

Taj duh poverenja i prisnosti Mihajla Pupina sa američkim prijateljima i novim prijateljem Jovanom Cvijićem obeležio je Parisku konferenciju.

Uz pomoć stručnjaka iz jugoslovenske delegacije, na Mirovnoj konferenciji u Parizu Pupin je prikupio objektivne i ubedljive podatke. Najviše je sarađivao sa Jovanom Cvijićem, Trumbićem, Kostom Stojanovićem, Trinajstićem, Žoglerom, Radovićem, vladikom Zermenskim, protom Mihaldžićem, Tresić – Pavičićem, Ribaražom i drugim stručnjacima u delegaciji.

Sami Amerikanci smatrali su da bi jugoslovenska granica prema Mađarskoj trebalo da ide duž Dunava i Drave.

Pošto su ga Amerikanci i predsednik Vilson veoma cenili, Pupin je bio ličnost preko koje je jugoslovenska delegacija pokušavala da posebno utiče na predstavnike SAD.

Angažovan je u svim pitanjima granica, posebno u onim prema Italiji i Austriji, a odigrao je i izvesnu ulogu u odlučivanju o granici prema Mađarskoj. Ta uloga je bila sigurno daleko od toga da bi se smelo reći kako su tek saradnjom sa Pupinom spaseni srpski delovi Banata i Baranje, kao i Međumurja, ali je Pupinov uticaj na Amerikance verovatno bio takav da ga treba uzeti u obzir. U memorandumu koji je 19. aprila 1919. predao predsedniku SAD Vudrou Vilsonu oslonio se na etnički princip razgraničenja i prava naroda na samoopredeljenje i demokratiju, čiji je zastupnik i ideolog na Pariskoj konferenciji bio sam Vilson. Nekoliko dana posle predaje tog memoranduma, 22. aprila 1919, pariski listovi su objavili izjavu predsednika Vilsona da SAD ne priznaju Londonski pakt. U znak protesta predsednik italijanske delegacije Orlando istog dana je napustio Konferenciju i otputovao u Rim. U skladu sa ugovorom između saveznika i Rumunije, zapadni Banat je trebalo da pripadne Rumuniji. O tome je Pupin napisao sledeće:

„Tu pokrajinu su tražili Rumuni. No oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko… Predsednik Vilson i Robert Lansing su od jugoslovenskih delegata doznali da sam ja rodom Banaćanin i tako su rumunski razlozi izgubili mnogo od svoje ubedljivosti…“

Događaji oko Bleda neumitno su ukazivali na sasvim suprotno rešenje…

„Kad su mi američki stručnjaci poverili da su Engleska i Francuska pristale na prepuštanje Bledske kotline Italiji, da je sam predsednik Vilson potpisao dotični zapisnik, istakao sam strateški argument protiv toga. Na taj način Italiji će biti otvorena vrata da prodre u Jugoslaviju kad joj se god prohte“ .

Pošto je o ovome obavešten, predsednik Vilson je odmah opozvao svoj potpis a zapisniku. Tako je Kraljevina SHS dobila Bledsku kotlinu i Bled. Kad je za to čuo slovenački stručnjak Ribarž, poželeo je da se odmah nađe sa Pupinom. Uznemiren, uplakan…

„Zašto plačete, gospodine Ribarž?“

„Gospodine Pupin, plačem od sreće“ .

Pupin je posmatrao tog otresitog, tvrdog čoveka…

„Ako nešto ne bih mogao da očekujem, to je da ću ga rasplakati. U nauci mi je bilo lako da se bavim ljudskim rodom i njegovim dostignućima. Ovde, u politici, gde sam svesno zalutao, znao sam da posvećenost i upornost moraju dati uspeha… koji mogu imati uticaja i na ljudsku dušu“ .

Kad je na dnevni red došlo pitanje Koruške, slovenački delegati izložili su Pupinu zahtev slovenačke nacije za ujedinjenjem. Pupin je razgovarao sa delegacijom predsednika Vilsona i obrazlagao potrebu i opravdanost da cela Koruška pripadne jugoslovenskoj državi. Američki stručnjaci su predlagali da se Koruška podeli na dve zone – južna da se odmah ustupi Jugoslaviji, a severna Austriji. Pašić je bio voljan da to prihvati. Međutim, slovenački delegati su zahtevali plebiscit i na tom plebiscitu cela Koruška je neočekivano pripala Austriji. Očigledno Slovenci nisu dobro procenili političko opredeljenje svojih sunarodnika.

Značajnu ulogu Pupin je odigrao i u prekomurskom sektoru jugoslovensko – mađarske granice. Dr Slavić, slovenački stručnjak za teritorijalna pitanja, zapisao je da se za prekomurske granice borio i „srbski rojak“ Pupin, i da je „prišel v Pariz in govoril pri Amerikancih za naše meje“.

Etnološku kartu koju je izradio dr Slavić na osnovu mađarskog popisa stanovništva iz 1890. u kome su poslednji put spomenuti Slovenci Pupin je prezentovao početkom maja 1919. DŽonsonu, svom kolegi sa NJujorške akademije i sa Univerziteta Kolumbija, koji je na osnovu nje izradio predlog granične linije koja je i uvažena kao granica.

Rešavalo se pitanje spornih teritorija u Baranji i Međumurju, koje su saveznici već dodelili Mađarskoj, Pupin je racionalnim pristupom rešavanju problema izlivanja Dunava i Drave, kao i pomeranjem ovih rečnih korita na račun naših teritorija, uspeo da uveri američku delegaciju u opravdanost zahteva. To je bilo dovoljno da američki stav bude presudan za njihovo pripajanje novostvorenoj državi.

Pupin je od američke delegacije tražio da se čitava Dalmacija i čitava Istra ustupe Kraljevini SHS. Američki predlog je bio da se Kraljevini ustupe čitava Dalmacija i većina ostrva Jadranskog mora, a da se Istra podeli sa Italijom. Nikola Pašić je američki stav saopštio Anti Trumbiću, ministru inostranih poslova Kraljevine SHS. Dr Trumbić je glatko odbio mišljenje Amerikanaca. Nakon toga cela Istra je ušla u sastav Italije. Ovakav stav dr Trumbića razočarao je Pupina, o čemu je govorio profesor Mitreski, sa kojim smo boravili na Vevčanskim izvorima u blizini kuća njegovih predaka. Pupin je podržavao četrdeset Vilsonovih principa o tome da mali narodi treba da dobiju svoju slobodu. Mislilo se i na narode koji su se vekovima borili protiv austrougarskog i otomanskog jarma. Zalagao se i za autonomiju Makedonije. Srpska delegacija nije delila to mišljenje sa Pupinom.

Pupin je pokazivao posebno interesovanje za naklonost prema Makedoniji i makedonskom narodu. NJegovi preci, preci oca Konstantina, poreklom su iz Makedonije.

Pupin je smatrao Makedoniju svojom zemljom i uvek je upotrebljavao termine Stara Srbija i Maćedonija. Pretila je opasnost da Bugarska, uz pomoć Britanaca, preuzme deo Makedonije. Pupin je savetovao da se ne traži Vilsonovo i američko posredovanje u jugoslovensko – bugarskom razgraničenju jer je znao da u američkoj delegaciji ima bugarofila i strahovao je od njihovog mogućeg uticaja, kao i od činjenice da SAD nikad nisu objavile rat Bugarskoj. Pupin je smatrao da bi pregovori trebalo da budu prepušteni Francuskoj i Srbiji.

Pupin je znao i za promenljivi stav Britanaca prema balkanskom pitanju…

„Ukratko, Srbija ima da bira između sjajne budućnosti i rizika da izgubi sve“, bio je stav britanskog prvog ministra u toku rata, gospodina Greja. Kasnije će stvaranje jugoslovenske države postati jedan od ratnih ciljeva Velike Britanije, naročito otkako je u Veliki rat ušla i Amerika. I ovom prilikom presudilo je Vilsonovo mišljenje da je Bugarska osvajala tuđe teritorije i na taj način doprinela nemirnoj situaciji na Balkanu. Vilsonov uslov bio je povlačenje bugarskih trupa iz Srbije, Makedonije, i Epira. Tako je Makedonija u svojim granicama bila spremna da pristupi zajedničkoj državi koja se stvarala.

U iztanju skopskog RTV-Pressa

Srpsko-makedoski i nekada jugoslovenski publicista, Željko Šajn objavio je kod makedonskog izdavača (RTV-Press, Skoplje), na srpskom jeziku, latinicom (!) zanimljivu knjigu Zvono slobode – Pupinova diplomatija. U dogovoru sa autorom, Danas prenosi odlomke iz ove knjige o službenim i delikatnim pregovorima na Mirovnoj konferenciji u Parizu kada su crtane nove granice Evrope. Zahvaljujući prvenstveno svojim vezama i američkoj delegaciji veliki naučnik, Mihajlo Pupin uveliko je uticao na konačni izgled i veličinu prve Jugoslavije.