Hauard Zin – Istoričar koji je remetio rat

Hteo je da dokaže učiteljici da proslava Dana Kristofora Kolumba 12. oktobra, a ona se slavi u više zemalja zapadne hemisfere, ne sme da bude obeležavana. U svega nekoliko godina od Kolumbovog dolaska u Novi svet, nekoliko miliona Indijanaca je nestalo zbog ropstva i bolesti, ili je ubijeno u ratovima. Mnoge istorijske knjige govorile su o žrtvama, ali retke su bile one koje su stradanja i ubistva, patnje i prevare, sudbinu siromašnih, slabih i ugnjetavanih, postavljale u središte svog narativa. Hauard Zin učinio je upravo to: neugodne činjenice nije zakopavao u moru drugih, nije ih ignorisao, a još manje lagao o onome što se dogodilo. Štaviše, ponekad je verovatno prenaglašavao takvu vrstu informacija, jasno priznajući da je izbor onoga o čemu se govori i načina na koji se tematici pristupa uvek ideološki. Kada neko naglašava kako je Kolumbo vešt ili hrabar pomorac, čini ideološki izbor informacija nastojeći da opravda nešto drugo. Zin je u svojim tekstovima odbijao da opravdava ubistva u ime napretka, da opravdava poteze onih koji su vodili države, a skrivali su se iza viših interesa koje, ionako, uvek neko određuje. Takvo gledanje na svet do ove uticajne knjige u sintezama američke istorije nije bilo često, a ni danas nije opšteprihvaćeno. Još manje je to slučaj s nekim drugim istoriografijama. Zin jeste incidentan, radikalan, ali nelagodu može proizvesti samo kod onih koji imaju nečistu savest, koji se boje ili ne mogu hrabro i slobodno da misle.

Slavni glumac Met Dejmon odrastao je u Zinovom komšiluku. U filmu Dobri Vil Hanting, za koji je pisao scenario, ali takođe u njemu i glumio genijalnog mladića koji je ipak samo čistač na Masačusetskom institutu tehnologije, Dejmon komentariše izbor knjiga u kancelariji psihijatra kog glumi Robin Vilijams. Čitajte Zinovu „Narodnu istoriju SAD“, „oboriće vas na dupe“, govori Dejmon. Hauard Zin živeo je u Oberndejlu, nedaleko od Bostona. Dejmon je posle posudio i glas na jednom od čitanja delova Narodne istorije SAD u brodvejskim pozorištima. Na taj je način Zin s bestselerom koji se prodao u stotinama hiljada primeraka hteo da dopre do još šireg kruga ljudi i populariše istoriju kako ju je on video. Zina su spominjali i u crtanim serijalima poput „Simpsona“, serijama „Sopranosi“, različitim pop-pesmama. Hauard Zin je postao istoričar koga su obožavali ili mrzeli. Bio je izvanredan, živ, predavač. Duhovitost na vlastiti račun, pomalo potcenjivački stav, koji je verovatno posledica porekla, skroman i otvoren, upozoravao je na nelogičnosti u službenim verzijama istorije. Bio je naučnik i aktivista koji nikoga nije ostavljao ravnodušnim, od junaka crtaća do, naročito, krajnje konzervativnih krugova u SAD-u. Krajnje konzervativni publicisti i danas besne jer je Zin popularan, čitan, prilagođavan različitim medijima. „Antiameričkog marksistu“, kako su ga neki zvali, citirali su na mnogim univerzitetima, ali ne više samo istoričari, nego i stručnjaci za odnose između polova, ekonomiju itd.

Zinova akademska karijera započela je 1956. godine kada je počeo da predaje na slavnom koledžu za Amerikanke afričkog porekla Spelman koledžu u Atlanti. Tamo je stekao naročiti senzibilitet za položaj Afroamerikanaca. S vremenom je dobio stalnu poziciju, postao šef odseka za istoriju, ali ga je svejedno zbog insubordinacije otpustio prvi crnac na mestu predsednika Spelman koledža. Od 1964. do 1988., Hauard Zin predavao je na Bostonskom univerzitetu, jednom od važnih središta visokog obrazovanja u državi Masačusets koja ima najviše uspešnih univerziteta u SAD-u. Predavao je i u Parizu, bio fulbrajtovac na Univerzitetu u Bolonji, verovatno za njega najprijatnijem – crvenom – italijanskom gradu. I posle je izjavljivao kako bi, da slučajno mora napustiti SAD, verovatno otišao da živi u Italiji. Poslednje predavanje u karijeri završio je nešto pre vremena jer je želeo da se pridruži demonstracijama, pozvavši i studente da ga slede. Na univerzitetu se godinama sukobljavao sa rektorom. Prikupljao je glasove za njegovu smenu, a ovaj ga je nazivao „otrovom akademije“. „Ne možeš da budeš neutralan u vozu koji se kreće“, naslovio je knjigu sećanja, prema rečenici s kojom je običavao da započne nastavu sa svakom novom generacijom studenata. Ovo neće biti neutralno predavanje, bila bi jedna od idućih rečenica. U svetu gde deca umiru od gladi, gde se vode ratovi, a predvidljivi trendovi ne nude nadu, niko ne može biti suzdržan. Gledate li na istoriju iz perspektive pobijenih i ranjenih, to je nešto sasvim drugo, govorio je, dodajući kako njegova priča zato nije, a on i ne želi da bude, „nepristrasna“, već pristrasna i ispričana kroz prizmu onih koji su bili slabi i siromašni.

Kad je Zin u četiri hiljade primeraka objavio sintezu američke istorije koja u veliku priču ne samo da je uvela feministkinje, abolicioniste, radnike i borce za ljudska prava, nego im je dala i glavnu reč, bilo je to veliko iznenađenje. Zastupao je tezu da je upravo rat najunosnija američka industrija, da se i borba protiv ropstva vodila zbog profita, želje da se jedan model eksploatacije zameni onim profitabilnijim. Bez kompromisa je pisao kako je predsednik Abraham Linkoln u predizbornim govorima umeo da se izjašnjava u prilog ropstva i rasne segregacije. Smatrao je kako je Veliki rat trebao američkoj privredi da bi se nametnula na međunarodnom tržištu. Danas je sličnih knjiga ili pogleda kudikamo više i to jednim delom jeste velika zasluga Hauarda Zina. Sa takvim stavovima naravno da nije mogao biti popularan u establišmentu, ali je pažnju javnosti i medija izazivao neprestano.

Tek mali deo onoga što je opisao u „Narodnoj istoriji SAD“ Zin je temeljio na vlastitim istraživanjima. Mnogo je posuđivao od drugih kolega, otkrivajući šta se događalo među različitim klasama, rasama i rodovima, kako se ideal slobode i pravednosti i američki san ostvarivao pre svega za one koji svoje ogromno bogatstvo ni sa kim nisu delili. U svemu je najvažnije bilo lično iskustvo dečaka iz ruske jevrejske, radničke, imigrantske porodice. Bar micva je bila poslednja verska ceremonija u kojoj je učestvovao. Čitao je Aptona Sinklera, Čarlsa Dikensa, Langstona Hjuza, DŽona Štajnbeka, slušao je pevača Pola Robsona, ali njihov uticaj na kasnijeg istoričara nije bio presudan. Sa sedamnaest godina je učestvovao u miroljubivim demonstracijama Narodnog fronta na Tajms Skveru u NJujorku, ali ih je policija na konjima rasterala. Zin je tada dobio udarac po glavi, ostao je bez svesti, a kada se probudio, kako je sam govorio, bio je drugačiji čovek. Borba za prava radnika, prava na slobodu govora, ne mogu se uzimati zdravo za gotovo čak ni u NJujorku. U vojsku se dobrovoljno prijavio 1943. godine, a do tada je radio u brodogradilištu. Postao je član posade bombardera B-17. Uništenje nacističke Nemačke bila je obaveza, bio je to rat u kome je bilo nečeg moralnog, pa je osećao tihi ponos zbog mogućnosti da svemu da vlastiti obol. Bombardovali su i nakon što je rat zapravo završen, gađalo se i napalmom mada su nacističke trupe već položile oružje, bombardovalo se iz velikih visina bez razmišljanja o posledicama za one na tlu. O ratu je na takav način počeo da misli tek kasnije. Tada je na posebno mesto odložio ratne karte i fotografije, navigacijske dnevnike i odlikovanja i napisao: „Nikad više.“ Učestvovanje u ratu protiv nacizma osiguralo mu je mogućnost da iskoristi DŽ. I. bil of rajts, paket zakona koji se brinuo za ratne veterane posle završetka rata i ode na studije na NJujorški univerzitet. Doktorirao je na univerzitetu Kolumbija.

Sjedinjene Države, smatrao je, nikada nisu razlučile da svaki rat i svaki neprijatelj kog su imale nije Hitler, da opravdavanje upotrebe sile i kada za to nije bilo preke potrebe ili moralnog opravdanja nije pravedno. Ratovi ne rešavaju probleme, samo ih produžavaju. Ratove nikada i niko ne sme opravdavati, već ratovati treba za mir i pravdu. Istoričari ne smeju samo da objavljuju svoje radove dok drugi ginu. Zato je očigledno da je predsednika Teodora Ruzvelta koji je voleo rat i čestitao oficirima američke vojske nakon pokolja kojim je okončana pobuna Emilija Aginalda na Filipinima, prezirao. Voleo je pisca Marka Tvena, koji je s ironijom i podsmehom gledao na američka osvajanja. Najvažnijim predsednikom je smatrao Franklina D. Ruzvelta. Ako se Zinovo delo posmatra kroz takve naočare, onda ga je lakše razumeti, mada to ne znači da se može dokraja shvatiti zašto u ratovima na jugoistoku Evrope sukob u Hrvatskoj uopšte ne spominje, a Bosnu i Hercegovinu suviše olako elaborira jednostavnom i ne sasvim istinitom tvrdnjom kako su: „… Hrvati masakrirali Srbe, a Srbi Hrvate i Muslimane“. „NPSAD“ je na kraju najbolje objasnio prve vekove istorije SAD-a.

Zin je preminuo u 87. godini, plivajući na jednoj plaži u Kaliforniji početkom 2010. godine. NJujork Tajms u tom trenutku navodno nije imao ni pripremljen testament. Za jedan broj ljudi on je bio neka vrsta istoriografskog Noama Čomskog. Za Naomi Klajn bio je omiljeni učitelj. Novinar Klod Siton je još početkom šezdesetih godina naveo kako je Zin neobjektivan kao pamfletista pred izbore. Artur M. Šlezinger Mlađi zvao ga je polemičarom a ne istoričarom. Neki su mislili da je bio izvanredan kada je ulazio u detalje kako bi argumentovao vlastitu tezu, ali to ga nije činilo dobrim autorom istorijske sinteze, jer je previše podrazumevao da se neke stvari znaju, nedovoljno naglašavao ono što mu nije bilo zanimljivo. Konzervativni mediji smatrali su da je tražio alternativu i drugi pogled čak i kada je druga strana bila apsurdna ili nevažna. Neke njegove kolege su smatrale da je previše govorio o klasnoj borbi, tražeći u potezima političke elite samo negativnosti, bez pravog osećaja za vreme i međuodnose u društvu. Insistiranje na onom što je po njegovom sudu pravedno, a da se događaji ne posmatraju u istorijskom kontekstu, najčešće je spominjano kod onih dobronamernijih kritičara. Da li je, najzad, moguće da se slika prošlog vremena opisuje, a da se na jednak način ne pristupi konzervativnim stavovima? Da li je moguće američko učestvovanje u Drugom svetskom ratu tumačiti pre svega kroz one koji se u to vreme protive ratovanju? Zašto ne objašnjava kako je moguće da je SAD i dalje najpoželjnije društvo za život, bez obzira na to što su mnogi bez zdravstvene zaštite ili se vraćaju u zemlje porekla? Zlonamerniji kritičari smatrali su da njegova knjiga ne tumači ili uči istoriji, nego je samo jedna velika Roršahova mrlja koja pokazuje šta o prošlosti misli sam Zin.

Hauard Zin bio je agilan i glasan kritičar rata u Vijetnamu. Protestovao je i bio hapšen zbog remećenja javnog reda i mira. Ali mira nema! Hapšeni smo zapravo jer smo remetili rat! govorio je kasnije. Žestoko je kritikovao Ronalda Regana, a pred kraj života predsednika DŽordža Buša Mlađeg, kao i sistem u kom je moguće da predsednik dobije manje od polovine glasova ljudi koji su izašli na izbore, ali svejedno osvoji celokupnu vlast. Nakon što je američka intervencija u Iraku krajem 2011. završena, kritika napada na objekte u Iraku gde su se nalazili „sumnjivci“, a koji su često bili žene i deca, verovatno će dobiti na težini. U SAD-u se osumnjičeni ne ubijaju. Zato je kritikovao kada je američki novinar CBS-a Den Rader tokom Pustinjske oluje i javljao kako: Možemo biti sigurni da će Sadam Husein ove žrtve iskoristiti za vlastitu propagandu, a da se nije postavilo pitanje ko je te ljude ubio i sa kojim razlogom. Kritikovanje SAD, aktivizam, protesti, bilo zbog rasizma ili ratova koje su SAD vodile, bio je jedan od razloga zašto je Zin hteo da napiše knjigu kao što je „Narodna istorija SAD“.

Iz predgovora hrvatskom i srpskom izdanju knjige je Hauarda Zina „Narodna istorija SAD“, izdavač V.B.Z. Zagreb – Beograd. Od ponedeljka Danas u rubrici Feljton počinje da objavljuje najzanimljivije odlomke iz ove knjige.