Čudesa veze sa morskim ježevima

Majčina mati je živela sve vreme u našoj porodici i dobrim delom dana je sa mojom majkom razgovarala na nemačkom. Što bi se onda reklo, maternji jezik mi je nemački. Mada kada smo svi bili zajedno, govorilo se na srpskom. Inače, majka je bila domaćica a otac trgovački pomoćnik. Pa ipak vrlo su insistirali, trudili se da što uspešnije završim školovanje. Odličan uspeh u svim razredima osnovne škole i gimnazije u porodici je ohrabrivan i uvek bio primljen sa velikim zadovoljstvom.

*

Imao sam, bez obzira na teška ratna vremena, veliku sreću da sam u novosadskoj gimnaziji imao izvanredne profesore na vrlo velikom intelektualnom nivou. U niže razrede gimnazije sam išao za vreme rata, u srpsku gimnaziju koju su, moramo reći, osnovali Mađari neposredno posle okupacije. Dakle već septembra 1941. godine! Profesori su nam bili bezmalo svi iz stare predratne gimnazije koja je je bila i onda poznata kao izvanredna. Tako na primer profesor Milorad Dragojlov je diplomirao na Sorboni, a u predratnoj gimnaziji je predavao i francuski, a nama istoriju i filozofiju. Bio je duhovit i nastava mu je bila puna anegdotalnih istorijskih događaja. Uvek uzbudljiva, nikada suvoparna! Imao je nadimak „bagaž“. Učili smo istoriju kod Bagaža! Pa onda i anegdota o njemu. Otišao Bagaž u Pariz a pri dolasku voza nosači prtljaga se reklamiraju vičući: „bagaž, bagaž……“ Na to će naš profesor Bagaž reći: „hej, otkuda me i ovde svi poznaju“.

*

Odmah posle rata udžbenici su nam bili uglavnom prevodi sa ruskog, iz SSSR-a. U istorijskim lekcijama često je bilo naglašeno da je za vreme to i to: „stanje radnika i seljaka bilo jako teško“. Tako smo pripremajući se za maturu kod Bagaža na njegovom času ponavljali stare lekcije. Jednom jedan naš drugar nije se dobro spremio, prozvao ga Bagaž da izloži neki istorijski događaj iz starog veka. Ovaj misleći da će da se izvuče krene sa: „kod tog cara stanje radnika i seljaka bilo je jako teško“. Čuvši to Bagaž se nasmeja i prokomentariše: „kod tebe je jako teško stanje“, a onda kao dobar vic nagradio razred sa: „sada možete razgovarati“. Imali smo i izvanrednog profesora hemije, Viktor Kunc. NJegova predavanja i način prikazivanja hemijske suštine me je i privolelo da studiram hemiju! NJegov komentar na one odgovore naših drugara koji su bili proizvod bubanja je bio, pamtim celog života: „hemija je pesma, ali nije pesmica!“

*

Imali smo takođe veliku sreću što su nam i posle rata u višim razredima predavali isti ovi profesori tako da smo svi kao generacija dobili izvanredno opšte obrazovanje, što se videlo i po neobično uspešnoj intelektualnoj karijeri cele moje generacije.

*

Inače, u posleratnoj gimnaziji bilo je vrlo isplativo biti skojevac! Čak kada sam se 1949. godine upisivao na fakultet, bila je potrebna i karakteristika koju su nam pisali skojevci. Hteo sam da se upišem na Fizičku hemiju koju je predvodio profesor Pavle Savić. Nisam se kvalifikovao, jer su završeni studenti tog odseka odlazili da nastave radnu karijeru u Vinču. A tamo, uranijum, reaktori… pa da li i atomska bomba? Za to je bio potreban politički ispravan potencijal! Očigledno nisam ga imao. Međutim, i mi hemičari i fiziko-hemičari imali smo i zajedničke hemijske vežbe. Tamo sam se sprijateljio sa Veljkom Brajovićem, bivšim partizanom, s visokim oficirskim činom koji je došao na studije fizičke hemije. Kasnije je čak bio i direktor Vinče. Zahvaljujući njemu uspeo sam da diplomski rad uradim u hemijskoj laboratoriji u Vinči, a neposredni rukovodilac mi je bio upravo profesor Pavle Savić! Na diplomskom ispitu, diplomirao sam na hemijskom odseku, u komisiji su mi bila tri akademika: profesori Pavle Savić, Vukić Mićović i Đorđe Stefanović.

*

S obzirom da mi je diplomski bio vezan za upotrebu radioaktivnog ugljenika C14, posle diplomskog mi je bio zadatak da u Vinči uspostavim ispitivanje datiranja iskopina pomoću tog radioaktivnog elementa. U ono vreme to je bilo neverovatno, ali Vinča je imala neverovatno dobro opremljenu, savremenu naučnu biblioteku. Ja sam posle tzv. radnog vremena voleo da ostanem do poslednjeg Vinčinog autobusa za Beograd. Inače, profesor Savić je imao i kancelariju na samom ulazu u hemijsku laboratoriju u kojoj je često boravio i čija su vrata bila uvek otvorena! Tako, jednom prilikom prolazeći pored njegove kancelarije zapita me: šta ima novo? Odgovorih da sam upravo juče pročitao u biblioteci jedan neverovatan članak u časopisu američke akademije nauka PNSA-u da je u hemijskoj laboratoriji na Harvardu uspelo profesoru Polu Dotiju da pronađe fizičko-hemijske uslove pri kojima može da restituiše, ili kako se u nauci to kaže, renaturiše dva razdvojena lanca DNK (nasledna supstanca, dezoksiribonukleinska kiselina). Ovo otkriće postaje osnova molekularne biologije i uspostavilo je princip da se geni mogu prebacivati iz jednu u drugu biološku vrstu! Naučni podvig da stane dah!

*

Videvši moje oduševljenje i divljenje profesor Savić mi reče: „evo, u Biološkoj laboratoriji upravo ovde do nas profesor Dušan Kanazir se bavi sa DNK. Ako te je to toliko oduševilo, idi do Kanazira pa se tamo bavi sa DNK“. Uplašio sam se, jer to je biološka laboratorija, mada je ovaj članak iz Dotijeve laboratorije bio u stvari iz oblasti fizičke hemije. Odgovorih, da probam kod Kanazira tri meseca pa ako se ne snađem, da se vratim nazad.

*

Na intervenciju profesora Savića pređoh u laboratoriju profesora Kanazira gde su me oduševila istraživanja molekularne biologije. Od tada pa do kraja mog radnog veka ostao sam molekularni biolog. Ovde moram da podvučem da je za divljenje da je profesor Kanazir, inače lekar po obrazovanju, shvatio da je molekularna biologija glavna i udarna biološka nauka koju intenzivno treba razvijati!

*

Sticajem okolnosti krajem pedesetih se u Varšavu iz Kanade sa suprugom Engleskinjom preselio izvanredan fiziko-hemičar već onda čuveni Dejvid Šugar. Bio je komunista pa je iz ideoloških razloga došao u Varšavu u kojoj su mu Poljaci napravili vrlo lepu laboratoriju, ali ga i postavili u članstvo Centralnog komiteta komunističke partije Poljske! U njegovoj laboratoriji se govorilo engleski, poljski nije znao. Stiže u Vinču u Biološku laboratoriju obaveštenje da ima tromesečna stipendija za odlazak kod Dejvida Šugara. Pita me Kanazir da li bih hteo da odem u Varšavu. Dabome, kako da ne! Kao i u svim laboratorijama u svetu postoji ono što se zove „džornal klab“. Obično jedanput nedeljno. Došao red i na mene. Ja izabrah da opišem rad iz laboratorije profesora Dotija, jer u međuvremenu bilo je još dodatnih rezultata. Profesoru Šugaru se svidelo moje izlaganje pa me posle seminara pozvao u kancelariju na čaj. Zapita me: „da li bih ja išao na Harvard kod Dotija“? Onda nisam tačno ni znao gde je Harvard. Reče napisaću ti preporuku.

*

Vratih se u Vinču i već sam bio zaboravio na taj razgovor, kada mi u Vinču stiže otvoreno pismo (u Vinči je u to vreme policija kontrolisala svu korespondenciju sa inostranstvom) od Dotija da mogu da dođem u njegovu laboratoriju da radim! Skoro sam se onesvestio. Dobih i američku stipendiju, te u aprilu 1961. odoh kao doktorand na Harvard.

*

Prvi eksperimenti koje sam tamo radio bili su u vezi sa stvaranjem međulančanih dimera timina pomoću ultravioletnog zračenja. Umesto vodoničnih tzv. slabih veza, ovim putem između dva lanca DNK su stvarane tzv. kovalentne veze pa se ti lanci ne mogu razdvojiti, na primer zagrevanjem rastvora DNK, što je to slučaj sa prirodnom nemodifikovanom DNK. Međutim, moj doprinos je bio u tome što kada se tako ozračena DNK koja je u sebi sadržavala gen za otpornost na antibiotik prebaci u bakteriju koja je inače osetljiva na određeni antibiotik, ona sada postaje otporna, rezistentna! Znači da je transformisana, pa je u nauci i ostao naziv ovog postupka, transformacija. Objašnjenje za ovakav fenomen je jedino mogao biti da bakterija recipijent ima sposobnost da ispravi tu grešku donorske DNK i da se oslobodi tih kovalentnih međulančanih dimera timina. Objavili smo taj fenomen, a Doti je opisao taj fenomen na engleskom: „excision and repair“, isecanje i popravka! A da bih sasvim sigurno utvrdio da su u pitanju međulančani dimeri timina nađoh u literaturi da u Ouk Ridžu imaju aparat sa vrlo jakim monohromatskim zračenjima tako da data DNK može da se ozrači sa pojedinačnim UV zracima iz celog UV spektra koje pokriva DNK, pa ćemo onda stvarno da utvrdimo da je u pitanju dimer timina. Predložih to Dotiju. Međutim, u ono vreme Ouk Ridž, sedište proizvodnje obogaćenog uranijuma, bilo je vojna, strogo kontrolisana laboratorija. Srećom, u to vreme je profesor Doti bio i naučni savetnik kod DŽona Kenedija! Pa onda uz dozvolu Bele kuće mogao sam da ponesem moje uzorke DNK i da ih ozračim onako kako sam to želeo. Međutim, na samom aerodromu u Noksvilu, odmah do Ouk Ridža sačekao me je jedan agent, smestio u auto i odveo do laboratorije, a smeštaj sam imao u gostinskoj sobi neposredno pored laboratorije. Nije mi bilo dozvoljeno da bilo gde idem osim do laboratorije i moje sobe, a noću je tuda šetao i agent! Posle analize tako ozračenih uzoraka DNK stvarno smo potvrdili da je u pitanju dimer timina. Ujedno to je bio i deo mog doktorata.

*

Posle doktorata koji sam odbranio na Katedri za hemiju ondašnjeg Prirodno-matematičkog fakulteta odmah sam se sa porodicom ponovo vratio kao postdoktorand u Dotijevu laboratoriju, i da dodam, na njegov poziv.

*

I onda kakav slučaj je preokrenuo moju dalju celokupnu naučnu karijeru. Ovaj prethodni boravak na Harvardu bi mogao da se opiše kao istraživanja u sferi biofizike. Kako rekoh bio sam sa porodicom, pa smo jednog vikenda otišli na kamping na Kejp Kod blizu Bostona. Ponestalo nam mleka pa sam pošao do Vuds Hola da ga kupim. Nedeljom otvorena piljarnica je bila neposredno pored bivše ribarnice u kojoj je bio upravo u toku kurs embriologije, a embriološki model sistem su bili morski ježevi. Zavirih u ribarnicu kada mi priđe rukovodilac kursa ugledni profesor embriologije, Baltimore. Uđite…. Počne laki razgovor pa, između ostalog, i odakle sam. Rekoh da sam postdoktorand kod Dotija!. A on, kod Dotija…..? Imam za vas nešto da uradite na morskim ježevima. Spremiću vam ih ja pa kada krenete nazad da ih ponesete. U pitanju je bila tzv. mitihondrijalna DNK sa kojom je neoplođena jajna ćelija morskog ježa prenatovarena! Bilo je pitanje da se ona izoluje i odvoji od hromozomalne DNK i utvrdi kada ona počinje da se deli tokom embrionalnog razvića. Takav eksperimenat je mogao da se uradi pomoću tzv. cezijumhloridnog gradijenta u nekoj ultracentrifugi koje smo imali u Dotijevoj laboratoriji. Ponesoh ježeve, morsku so, a Dotijeva sekretarica mi nabavi akvarijume u koje stavih ježeve i počelo je da brbuće u laboratoriji! Doti je te nedelje bio u Vašingtonu pa je čuo od sekretarice o mom poduhvatu. Kako sam ja voleo da radim noću evo njega jedno kasno veče zapanjen pa me zapita: „šta radiš tu? dođi sutra kod mene na razgovor“. Dabome, klecajući uđoh kod njega u kancelariju i opisah mu celu ideju šta hoću da radim sa morskim ježevima. Na moje veliko iznenađenje i ushićenje, samo reče: „nastavi!“ Dabome, epizoda sa mitohondrijalnom DNK morskog ježa nije bio kraj. Proslavili smo se i činjenicom da, osim mitohondrija, jajna ćelija tokom svoje oogeneze sintetiše i stabilne, dugoživeće informacione RNK (obeležene u naučnoj literaturi kao mRNK) a koje su i topološki tako razmeštene u neoplođenom jajetu da pri nejednakim ćelijskim deobama svaka svrsishodna informaciona RNK se nađe na pravom mestu! Ta rezervna mRNK je odgovorna za ispravno razviće tokom prvih deset ćelijskih deoba posle oplodnje. U ovim eksperimentima mi je pomogla i moja supruga Miroslava, inače diplomirani fizičar, koju je Doti zaposlio kao mog tehničara. I ove rezultate smo objavili u PNAS-u.

*

Posle ovog radio sam na embriologiji morskog ježa još više od dvadeset godina osnivajući i laboratoriju u Marinskoj laboratoriji u Kotoru. Ova laboratorija je bila opremljena zahvaljujući velikoj finansijskoj pomoći Nacionalnog instituta za zdravlje iz Vašingtona, što je uključilo i tako skupocene aparate kao što je ultracentrifuga. NJenu svrsishodnost i održavanje omogućili su tada tamo stalno zaposleni Nevenka Bajković i Sabera Ruždijić.

*

Što se tiče profesorske karijere, najviše mi je odgovarao Centar za multidisciplinarne studije čije je osnivač bio Zvonko Damjanović. Istovremeno smo mi iz Centra predavali na odgovarajućim fakultetima, što je za mene bila katedra za molekularnu biologiju na PM fakultetu. Kako u ono vreme krajem šezdesetih još uvek nije bilo precizno definisano šta sve spade pod molekularnu biologiju, kao melem na ranu mi je došla upravo odštampana knjiga nobelovca DŽejmsa Votsona pod naslovom „Molecular Biology of the Gene“. U tom prevodu mnogo mi je pomogla profesorka Ana Savić. Napisah Votsonu pismo tražeći dozvolu da je prevedem na srpski a izdaće je tada poznata izdavačka kuća Naučna knjiga iz Beograda. I pitanje, koliko treba da mu platim? Brzo stiže odgovor, besplatno. Pitah ga još, a tantijema izdavaču, ako treba ja ću da platim. Odgovorio je da umesto tantijeme treba samo da mu pošaljem jedan primerak kada izađe iz štampe! Izašla knjiga i ja mu pošaljem dva primerka. Nije prošlo mesec dana kada FedEx poštom vraća jednu knjigu. Obrazloženje, dogovorili smo se – samo jedan primerak!

*

Imajući upravo u vidu ovaj potencijal a i potencijal genetičkog inženjerstva uopšte, Organizacija Ujedinjenih nacija za industrijski razvoj (UNIDO) sa sedištem u Beču je već 1983. godine raspisala svetski konkurs za osnivanje Centra za genetičko inženjerstvo i biotehnologiju za zemlje u razvoju. Za sedište su se prijavili Švedska, Belgija, Kanada, Kuba, Španija, Italija, Pakistan, Indija i Tajland. UNIDO je formirao petočlanu komisiju naučnika poreklom sa svih pet kontinenata, čiji sam i ja bio član, a koja je trebalo da predloži najprikladnijeg kandidata.

*

Značaj ovog poduhvata ilustruje činjenica da su nam u Pakistanu domaćini bili Zija ul Hak, u Indiji Indira Gandi, u Italiji ministar spoljnjih poslova Kolombo, u Švedskoj Ulof Palme, u Belgiji i na Tajlandu predsednici vlade, na Kubi Fidel Kastro lično. Naučna komisija je predložila Trst, Italija. Posle dve plenarne sednice UNIDO-a održane u Beču i Madridu i još većeg broja međusednica održanih u sedištu UNIDO-a, usvojen je predlog naučne komisije!

*

Imajući sve ovo vidu predložio sam tadašnjoj Vladi Srbije da se i kod nas formira jedan takav Centar. Zahvaljujući velikom razumevanju kako u političkim tako i u naučnim krugovima oformljen je prvo Centar, a kada nam je zgrada bila izgrađena odmah pored Farmaceutskog fakulteta, i današnji Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo! Tako smo 2016. godine proslavili u rektoratu BU našu uspešnu tridesetogodišnjicu! Tu se sada prisetih našeg susreta u Havani sa Fidelom Kastrom, koji mi je prilikom uručenja svoje knjige sa posvetom rekao: „Hasta la Victoria siempre“. Do pobede uvek!

O sagovorniku

Dr Vladimir Glišin rođen je juna 1930. u Novom Sadu. Osnivač je Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo i bio je direktor ove ustanove u dva mandata (1986-1989. i 1990-1995). Diplomirao je kod prof. Pavla Savića na Odseku za hemiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu, a doktorirao 1962. godine na istom odseku posle preddoktorskih studija na Harvardu u SAD. Posledoktorske studije je nastavio na Harvardu kod prof. Pola Dotija. Bio je profesor na Centru za multidisciplinarne studije Univerziteta u Beogradu. Rukovodio je Laboratorijom za molekularnu biologiju u Institutu za biološka istraživanja „Siniša Stanković“ i Laboratorijom za molekularnu embriologiju Instituta u Kotoru.

Bio je profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Kuvajtu i gostujući profesor na Harvardu i univerzitetima u Palermu i Bariju. Ekspert je UN za biotehnologiju i u tom svojstvu je učestvovao kao naučni recenzent u određivanju sedišta Međunarodnog centra za genetičko inženjerstvo i biotehnologiju (ICGEB) u Trstu, Italija.

Penzionisan 1995. godine, ali samo formalno. O nauci i dalje čita (uglavnom Nejčr), piše (uglavnom za Politiku) i predaje (uglavnom za naučni podmladak). U mladosti je igrao za Vaterpolo klub Vojvodina i bio juniorski reprezentativac. I pored svih diploma, seminara i priznanja, nije član SANU, na šta je ponosan, a nikad nije bio ni član Partije jer „nije voleo Tita“.

Uklanjanje naftnih mrlja

Jedan od posebno uzbuđujućih momenata u mojoj naučnoj karijeri bila je posledica otkrića profesora Anande Čakrabartija početkom osamdesetih, koji je radeći na univerzitetu u Čikagu uspeo da putem genetskog inženjerstva iskonstruiše jednu bakteriju tipa Pseudomonas koja umesto ugljenih hidrata uzima energiju katabolizmom ugljovodonika! Jedna od posledica – korišćenje za uklanjanja naftnih mrlja!

Organizovao: Božidar Andrejić