Da isprobamo komunizam

Na ovu preporuku Gezine Leč da se ponovo „isproba“ put komunizma kritički je reagovala čak i njena sopstvena partija. Iz poslaničkog kluba Levice u Saveznom parlamentu (Bundestag) čulo se mišljenje da bi formulacija Lečove bila „neproblematična“ da je umesto reči „komunizam“ upotrebljen izraz „demokratski socijalizam“, zvanična ideološka sintagma ove partije. Glasovi iz drugih stranaka su – kao što se moglo očekivati – glasniji i kritičniji. Aleksandar Dobrint, generalni sekretar Hrišćansko-socijalne unije (CSU) – bavarske „sestrinske“ partije Demohrišćanske unije (CDU) Angele Merkel – zatražio je čak da se Levica stavi pod prismotru unutrašnje obaveštajne Službe za zaštitu Ustava (BfV) i izjavio da smatra mogućom zabranu ove partije koja u sadašnjem sastavu Bundestaga ima oko 12 posto glasova.

Partija Levica nastala je fuzijom naslednice Partije demokratskog socijalizma (PDS), koja je pak bila naslednica Socijalističke partije jedinstva (SED), vladajuće stranke Istočne Nemačke, i jedne razočarane grupe birača Socijaldemokratske stranke Nemačke (SPD) i sindikalaca koncentrisane oko Izborne alternative za rad i socijalnu pravdu (WASG). Već po onom prvom elementu svoje genealogije, Levica predstavlja izuzetak u savremenoj nemačkoj političkoj strukturi koja se bazira na dostignućima i razvoju nekadašnje Zapadne Nemačke. Poreklo iz Istočne Nemačke nosi sa sobom konotaciju kolektivističkog, nedemokratskog i totalitarnog. Zvuci pucanja stražara na Berlinskom zidu i ubistva neuspešnih prebega na Zapad, za koje je vladajuća partija Istočne Nemačke bila odgovorna, teško mogu da se izbrišu iz kolektivnog pamćenja samo dvadeset godina od pada Zida.

Sa druge strane, Savlu je potrebno dati šansu da postane Pavle. Procesom reformi u sadašnjoj ekonomski kriznoj situaciji od partije Levica bi možda mogao nastati stožer socijalne savesti i megafon poniženih i uvređenih u Nemačkoj. Sigurno je da u njoj ima i ličnosti zdrave i umerene orijentacije. I sama Gezine Leč se u međuvremenu, u jednom intervjuu listu Špigel, distancirala od svoje izjave u vezi sa putem ka komunizmu. Moguće je da je njena formulacija, data u kontekstu jednog levičarskog lista, bila namenjena jednoj posebnoj ciljnoj grupi ili pak predstavljala pomalo infantilni eksperiment tipa „da vidimo šta će biti ako se usudim“. Ipak, pogled u aktuelni programski koncept Levice može da zaledi krv u žilama osetljivijih demokrata, a izvesno je da hladi i svaku akademsku debatu o tome da li treba upotrebiti pojam „komunizam“ ili „demokratski socijalizam“ kada je o idealima ove partije reč. Tako se, primera radi, u konceptu Levice neskriveno traži „prevođenje“ velikih preduzeća u „demokratske, društvene oblike vlasništva“. U okviru jednog „demokratskog procesa“, kaže se u programu, bi se odlučilo o kojoj vrsti „javnog ili kolektivnog vlasništva“ će se tačno raditi: u ovom „demokratskom procesu“ de facto „odruštvljenja“ imovine jedinka i njena prava daleko su od centra pažnje. Da još uvek postoji SFRJ, praksa u njoj bi članovima Levice možda bila od pomoći da shvate preimućstva „društvene svojine“.

Nekadašnja vladajuća partija totalitarne Istočne Nemačke je, zahvaljujući veštim manipulacijama, promenama spoljašnjih obeležja identiteta i alijansama sa starim levičarima sa nemačkog Zapada, uspela da se infiltrira u političko tkivo Savezne Republike Nemačke bolje nego što su to saradnici istočnonemačke obaveštajne službe Štazi – od kojih su navodno još uvek mnogi u članstvu savremene Levice – mogli i da zamisle. Ekonomska kriza i pomanjkanje pokretačkih ideala koji obeležavaju političku današnjicu Zapada u stanju su da zavedu birače da pomoću demokratskih sredstava na vlast dovedu snage koje su i po svom rodoslovu i po svojim nazorima nedemokratske: one u nekim nemačkim saveznim državama već učestvuju u vladajućim koalicijama. Put protiv takvih tendencija nije međutim put zabrana ili progona, kojim bi se stvorio lažni oreol mučeništva. Demokratske partije Savezne Republike Nemačke moraju sa izazovima kriza izaći na kraj stvaranjem jasno definisanih pozicija i odgovaranjem na crvenu himeru sopstvenim humanim i realnim kreacijama.

Autor je docent u Hanoveru i Osnabriku, doktorira na Filozofskom fakultetu Humbolt univerziteta u Berlinu, usavršavao se u nemačkom Bundestagu i odgovorni je urednik Informativne službe „Sok aktuel“ Eparhije srednjoevropske