Mane „bezglave revolucije“

Na tim demonstracijama stradalo je 24 ljudi, a više od 200 je ranjeno, što je veći broj žrtava nego u takozvanoj „bici kamila“, kada su snage bezbednosti bivšeg predsednika Hosnija Mubaraka i naoružane bande napale prodemokratske demonstrante na trgu Tahrir, na vrhuncu revolucije.

Trg Tahrir je sada ponovo poprište sukoba. „Ovo je repriza 25. januara“, uzviknuo je moj prijatelj koji „kampuje“ na tom mestu. Drugi mu pomažu prilikom postavljanja šatora. Više od 20.000 Egipćana se ponovo okupilo na trgu Tahrir, a najmanje 3.000 ne odlazi kućama ni tokom noći. Povremeni sukobi demonstranata i pripadnika snaga bezbednosti liče na one od 25. januara. „Oni su se vratili, a mi nećemo otići. Dole vojne vlasti, dole maršal Tantavi“, rekao mi je drugi demonstrant. Najnoviji talas protesta odražava sve veće frustracije zbog načina na koji Vrhovni vojni savet sprovodi proces političke tranzicije u državi. Ali, sukobi na Tahriru ukazuju i na drugi problem. Za razliku od revolta u Egiptu iz 1882, 1919. i 1952, revolucija iz 2011. nema lidera, što je predstavljalo izvor snage tokom rušenja Mubarakovog diktatorskog režima, ali je sada to izvor slabosti.

Jedinstvo opozicije je obično ključni faktor za uspešnu demokratsku tranziciju, kao što je, recimo, bio slučaj u Poljskoj, Čileu i Južnoj Africi. Mada je u Egiptu političko jedinstvo bilo uspostavljeno tokom borbe protiv Mubaraka, situacija je izmenjena nakon što je vlast preuzeo Vrhovni vojni savet. Ideološka polarizacija, borba za lidersku poziciju, veliki ego političara i neiskustvo u vođenju koalicija i pregovora izazvali su ozbiljan raskol u redovima opozicije. Jedan vodeći opozicioni aktivista je na sledeći način opisao takav trend:“Ukoliko se pojavi neki lider, ostali opozicioni političari želeće da ga sruše umesto da mu pruže podršku“.

Činjenica da revolucija nema lidera predstavlja odliku čak i islamista, koje pojedini smatraju najbolje organizovanom političkom silom u Egiptu, gde ima više od 70 partija i koalicija. Nedavno je propao pokušaj Muslimanske braće da uspostave vodeću ulogu u Demokratskoj koaliciji za Egipat. Ta koalicija, koju su u početku činile 34 stranke sada se sastoji samo od malih grupa jer se većina islamskih stranaka povukla.

Predstavnici pojedinih stranaka nisu zadovoljni ponašanjem Muslimanske braće. „Članovi Muslimanske braće su najzastupljeniji na izbornim listama, zbog čega imaju najviše šansi da uđu u parlament“, izjavio je Tamer Abd al Kalik, vodeći aktivista u Asali, dok je Safvat Abd al Gani, lider i jedan od osnivača partije Islamska grupa, izrekao još oštrije kritike na račun Muslimanske braće. „Oni su oportunisti, koriste naše pristalice u Gornjem Egiptu gde nemaju nikakvu podršku, a nas guraju na dno. Oni žele monopol nad poslaničkim mestima“, tvrdi Al Gani.

Usred revolucije koja nema lidera i imajući u vidu predstojeće izbore, Vrhovni vojni savet se nalazi u paradoksalnoj situaciji. Trendovi uočeni u Latinskoj Americi, jugoistočnoj Aziji i na drugim mestima nagoveštavaju da će vojni establišment koji je na vlasti u prelaznom periodu pokušati da osnaži svoj politički uticaj, ali njihov napor može da poprimi obrise alžirskog modela, što podrazumeva gotovo potpunu kontrolu nad državom, ili argentinskog „recepta“, što znači ograničeni uticaj.

Politička polarizacija, verski sukobi, slaba ekonomija i loša bezbednosna situacija umanjuju šanse za uspešnu demokratsku tranziciju u Egiptu. Ipak, poznavaoci prilika su iznenađeni brojem i kvalitetom inicijativa koje pokreću mladi, što podrazumeva glasno zalaganje za uspešnu demokratsku tranziciju, kao i poboljšanje svakodnevnog života ljudi, poput kampanja za uvođenje sistema za sakupljanje đubreta i razvoj prehrambene industrije.

Autor je predavač na Univerzitetu Ekseter