Naša prošlost je prošlost propuštenih šansi

Mi iz Srbije smo osećali Jugoslaviju kao svoju domovinu, ne kao nekakvi hegemoni, nego naprosto kao kuću u kojoj živimo, kao reprezentacije za koje navijamo, kao prostor po kome putujemo… i to se sve raspršilo po scenariju koji je ličio na noćnu moru.

****

Pre nego što se desio rat sam napisao tekst u „Ekonomskoj politici“ pod naslovom „Kako rasturiti Jugoslaviju“, gde sam na bazi matematičkog-statističkog modela zaključio da svako ko pokuša da napravi etnički čiste granice na „srpsko-hrvatskom“ jezičkom prostoru, dakle, prostoru gde je bilo 700.000 mešovitih brakova, mora da se nekako reši najmanje milion i dve stotine hiljade ljudi da bi se teritorije etnički homogenizovale. Mislio sam da sam ciničan i da je ta cena svima jasna, pa da se niko neće usuditi da se takvim stvarima igra. Nisam bio u pravu.

***

Vreme ratova i vreme besmislenog umiranja mi je jako teško palo. Sećam se kako sam bio ljut na kolegu koji mi je ispričao kako mu je rođak poginu na nekom polju u Bosni i koji mi je, nakon mog užasnutog pitanja „čemu sve to vodi“, odgovori kako ja ne razumem koliko tih stotinak hektara znače za srpstvo. Morao sam da mu kažem da za srpstvo mnogo više znači što je on iz tog bespuća postao evropski prepoznat stručnjak. I zapravo ceo moj stav o odbrani bilo kakvog, pa i nacionalnog interesa je sadržan u ovom primeru.

***

Mi smo tada uništili sopstvenu istoriju, dovedeni smo u poziciju da budemo dežurni krivac, upropastili nasleđe, upropastili život potomcima. Statistički pokazatelji iz devedesetih još nisu dostignuti. Samo jedan primer podataka koji kazuju šta se sve dešavalo, ilustruje mnogo: – promet cigareta je početkom devedesetih pao na jednu sedminu, a broj pušača i količina popušenih cigareta se nisu smanjili. To su milijarde evra nekome – tako da je vraćanje samo toga u legalne tokove moralo da bude tretirano od tih švercera i kriminalaca kao smrtni greh novih vlasti.

***

O ovome bi se moglo dugo pričati – jer naša prošlost je prošlost propuštenih šansi. I jezivih posledica po veliki broj generacija. Ja lično sam imao sreće da dugo živim u vremenima kada je bivalo iz godine u godinu sve bolje, da počnem da vozim auto, da putujem kao osamnaestogodišnjak i provedem dobar deo života u nečemu što bih nazvao subjektivnim blagostanjem.

Što si stariji to sećanje postaje ozbiljnije – dok si mlad, sećanje su anegdote, lepe ili tužne uspomene, poneka činjenica… ali kako se približavaš poznijim godinama, kako je sve manje i manje starijih rođaka, nekako sve više pokušavam da razumem to čega se sećam, i da imam zaključke pa i preporuke iz tog iskustva.

***

Naravno da je anegdotski deo najinteresantnijih – a kako je moja porodica imala interesantnih događaja, prisetim ih se ponekad. Konstatova sam da ne znam dovoljno o svom poreklu, i žao mi je što nisam iskoristio ponude prijatelja mojih roditelja da mi kažu nešto o mojim roditeljima ili o roditeljima mojih roditelja. Rado se sećam priče o dedi koji je kao lekar prvo radio u Marseju, gde je nekako uspe da dobije jedno vanbračno francusko dete, praktično u isto vreme kada su mu se rađali sin i ćerka u srpskom braku. Kada je počeo Drugi svetski rat, on je odveden u zarobljeništvo, ali kao lekar – bio je logorski lekar i, sve u svemu, u Nemačkoj je dobio troje dece. Nakon 1945. je došao do Zagreba i nije mu se dopalo što su komunisti pobedili, pa se vratio u Nemačku. Upoznao sam ga tek 1956, kada je došao sa idejom da živi u Beogradu, i zapamtio sam njegovu kritiku komunizma, kada je rekao da oni, komunisti, lažu o svom internacionalizmu i kosmopolitizmu, za razliku od njega koji ima za svoj internacionalizam dokaz u deci tri različite nacionalnosti.

***

Šalu na stranu, ne bih rekao da se rado vraćam u prošlost, ali vidim da se nužno vraćam u prošlost – poredeći i praveći paralele. Naravno da mi je jasno šta sve nije valjalo u vremenima kada sam ja bio mlad, i naravno da ne idealizujem vreme u kome sam ja imao ogromnu sreću da bezbrižno odrastam, a potom i radim posao koji volim, ali me prožme tuga kada vidim kolike su posledice devedesetih i kako nije nimalo lako oporaviti se od toga. Znam da su drugi odgovorni, ali krivi smo i mi kojima se sve to desilo i mimo volje.

***

Moje detinjstvo je bilo vezano za Knez Mihajlovu ulicu, gde sam se rodio u kući u kojoj je pre rata bila ordinacija moga dede. Pamtim ogromne sobe, visoke plafone, stepenište u sastavu stana i hladnoću. Iako smo imali dvorište, ja sam stalno igrao fudbal u dva pasaža koja su spajala Knez Mihajlovu i Čika Ljubinu. Tu smo imali golove od vrata koja su iz dvorišta vodila ka hodnicima. Sankali smo se u rupi gde je kasnije izgrađen zgrada sa čuvenom prodavnicom visoke mode koju je držao Jugosport. Mnogo kasnije smo prešli sa fudbalom u Siminu ulicu, a sanke smo premestili na dorćolske ulice.

***

U to vreme porodica – mama lekar i otac novinar, pa i baba i tetka i sestra od tetke su, sa moje tačke gledišta, bili zaduženi da me sputavaju u mojim naporima da igram lopte stalno i da povremeno pobegnem od kupanja pre spavanja. Kako sam odrastao, nešto sam manje igrao lopte, ali nikada nisam prestao i sve sam više provodio vremena u priči, posebno uz jutarnju kafu sa ukućanima.

***

Bio sam svedok emitovanja prvih TV signala – i prvih TV emisija koje sam radije gledao u izlogu Elektrotehne u Knez Mihajlovoj 24 nego kod naše kuće koja je nosila broj 22 i to na TV aparatu koji nam je deda iz Nemačke poklonio i koji je bio kao velika vitrina sa malim sivo-zelenim ekranom. Učestvovao sam u demonstracijama zbog ubistva Patrisa Lumumbe ispred Američke čitaonice, iako ništa nisam razumeo osim što sam prvi put video miliciju na konjima. Tada sam imao 11-12 godina. Kasnije su bile studentske demonstracije koje takođe nisam kao gimnazijalac potpuno shvatio, ali sam na poseban način učestvovao… Pokupili su nas iz škole i mi smo bili statisti demonstranti za potrebe snimanja za koje nikada nisam saznao šta mu je bila sudbina.

***

Razgovori uz kafu kod kuće su svim tim i potonjim događajima davali smisao. Mnogo kasnije me je sve to, uz tugu što se olako ruši i ubija i prepušta država nedostojnima, nateralo da ne ostanem u Holandiji 1989. godine kada sam tamo bio angažovanom na jednom jako interesantnom projektu njihove statistike, i da ne pomislim da odem iz zemlje devedesetih.

***

Vratio sam se u Beograd, koji je moj jedini zavičaj. Ne znam mnogo odakle su moji poreklom, ali su bili tu u vremenu kada je Beograd bio karaula na granici sa Austrougarskom. Naša porodična grobnica koja je premeštena sa Tašmajdanskog na Novo groblje jedini je dokaz porekla. Ne volim kada se poteže u bilo kom kontekstu „stari Beograđani“ – upravo zato što to znači, u vrh glave, tek neku generaciju više stanovanja u Beogradu od onih koji su tek došli.

***

Beograd je osvajan od „dođoša“ u talasima, tako da nije bio Beograd taj koji je nametao pravila, već su se svaki put rađala nova pravila. Retko gde su stanovnici naterani da budu kreativni u svom ponašanju kada se dešavaju neke normalne stvari kao što su umiranja poznanika, venčavanja komšija… kao u Beogradu. Nisu se ti običaji u Beogradu nametnuli od starosedelaca novim sugrađanima, niti su novi uspeli da prevaspitaju stare … Rezultat je da su ljudi uglavnom zbunjeni šta im je činiti.

***

I to se nije desilo juče ili prekjuče – to je naprosto Beograd koji ja pamtim kroz sve decenije života u njemu, a volim da kažem da živim u Beogradu još od prve polovine prošlog veka i da pamtim mnoge njegove transformacije. Moja ulica, Knez Mihajlova je bila prohodna za saobraćaj – čak je i parada prolazila kroz nju. Zatvarana je uveče da bi tu bio korzo i bila je prepuna ljudi. Sada je to pešačka ulica kojoj su tržni centri umnogome pokupili šetače.

***

U mladosti sam sticajem okolnosti promenio osam škola u krugu dvojke. Ja sam iz onih velikih posleratnih generacija – te moje godine se rodilo 150.000 beba u Srbiji, a sada se rađa 65.000. Zbog toga su građene škole i pravljene stalno nove teritorijalne podele. Iz Braća Ribar (danas Petra I) prešao sam u školu Đorđe Jovanović. Danas je tu Pedagoški muzej u Uzun Mirkovoj, preko puta ulaza na Kalemegdan. I te škole se najbolje sećam jer su bile užasno neudobne klupe – skamije. Sa puno dece sam se preplitao – pa mi se dešavalo da se sa nekim rastanem, pa ponovo kasnije sretnem u istom razredu neke druge škole.

***

Od dobrog đaka sam postao loš na početku gimnazije, pa položio dva razreda u jednoj godini, pa onda opet dobar kasnije na fakultetu. To sopstveno iskustvo je načinilo od mene nevernika u radne navike – jer ja ih nisam imao, a ipak sam radio i učio jako, jako mnogo kada sam takvu odluku doneo.

***

Na studije nisam krenuo sa mnogo ambicija. Matematiku na PMF sam upisao jer mi je bila laka, ali bez plana šta ću sa njom. Rekao bih da sam nakon slučajnog prelaska u drugu godinu odlučio da budem dobar student. I bio sam. Sa puno slobodnog vremena, jer nisam bio baš najredovniji na nastavi. Mislim da sam bio izuzetak, a svakako sam spadao u retke studente koji nisu vežbali zadatke, već sam samo čitao udžbenik.

***

Za vreme studija sam živeo u Francuskoj ulice, u koju smo se preselili nakon odluke gradskih vlasti, odluke od koje se kasnije odustalo, da sve kuće u Knez Mihajlovoj moraju da budu četvorospratne. Mislim da je svega nekoliko kuća zbog toga srušeno.

***

Blizina Skadarlije me je privukla da povremeno prepodne sedim u kafani i uz kafu čitam neku matematičku knjigu. Kelneri su bili, u najmanju ruku, zbunjeni. Ni pre ni posle toga nisam bio baš neki navijač tog dela grada i tog obeležja mog detinjstva.

***

Kada sam završio fakultet, napravio sam kratku pauzu da bih nešto radio u Engleskoj i istovremeno učio jezik. Brzo sam dobio dvoje dece na koje sam ponosan i od kojih sada imam petoro unuka. I brzo sam našao posao – ali na nevolju bio sam primljen na tri mesta, dva fakulteta i Institut za statistiku. Izabrao sam Institut i nisam se pokajao. Brzo sam magistrirao i doktorirao i nešto se još dodatno školovao kada sam čuo intervju jedne naše sada velike estradne zvezde, a tada početnice, koja je na pitanje o tome šta ima od škole rekla novinaru da njoj to ne treba jer joj je oduvek sve bilo jasno. Naravno, kada završite tolike godine školovanja u kontinuitetu zapazite takvu opasku.

***

Mlad sam posta direktor Instituta, a na fakultet sam prešao ranih devedesetih, naprosto, ne osećajući se dobro u ulozi zaposlenog u instituciji koja nije samo državna, nego sarađuje blisko sa vlašću. Međutim, kako su statističke analize i istraživanja ono što sam radio i što radim uživajući, povratak u istraživački rad je bio neminovan, tako da sam na fakultetu ostao samo delimično.

***

Statistička istraživanja, što je moja osnovna preokupacija, snimak su trenutka, mera šta se dešava u društvu ili sa bilo kojim fenomenom koji se istražuje i kada se još imaju trendovi, postaju perfektno sredstvo za sagledavanje realnosti. Sredinom devedesetih, kada sam osnovao Stratedžik, bila je relativno mala konkurencija i lako smo se probili na tržištu, ja bih rekao, kao lideri u znanju. Veoma brzo smo krenuli da radimo i politička istraživanja namenjena opoziciji, ali koja su uglavnom finansirale neke evropske i američke institucije. Opozicija je učila zajedno sa nama kako da koristi istraživanja i brzo smo napredovali i mi i oni, tako da kada je dve hiljaditih bitno smanjeno finansiranje istraživanja od strane međunarodnih institucija, počeli su da se nalaze izvori finansiranja i u zemlji.

***

Zloupotreba, pa i takvih, uvek je bivalo pomalo i toga ima svuda, ali ovo što se dešava poslednjih godina je prevazišlo sve što se moglo zamisliti. Istraživanja nisu namenjena promociji stranaka već služe da se razumeju tokovi i napravi komunikaciona strategija na primer. U svemu ovome ima i uloge medija koji lako objavljuju istraživanja bez ključni informacija: ko je naručio, ko je sproveo, kada su podaci prikupljani, koliki je bio uzorak i kako je postavljeno pitanja. No, kada mediji već objavljuju mimo svih standarda podatke, bio bi red da ih pripisuju onome ko im je dao, a ne istraživačkim kućama.

***

Realno, statistika gleda u retrovizor, a unapred se vidi po analogiji sa nečim što je bilo ranije ili na osnovu nekih matematičko-statističkih modela. Osim toga, mi se bavimo percepcijom, a ne realnošću. A realnost je sada dosta bolja nega devedesetih i nešto gora nego 2008, a percepcija mnogih je da je mnogo gore. Nekima – zato što im je stvarno gore, a mnogima – zato što im je gore nego što bi želeli ili gore nego što je komšiji.

***

Ja lično mislim da treba da shvatimo da mi nismo više u krizi iz prostog razloga što to što je donela velika svetska ekonomska kriza nije privremeni pad, nego novo trajno ili ravnotežno stanje iz koga neće biti volšebnih skokova (standarda, na primer). No, takođe mislim da Srbija ima šansu da joj i objektivno i subjektivno bude bolje, i ostaje da vidimo da li ćemo to bolje i osvojiti – jer samo neće doći.

O sagovorniku

Profesor dr Srđan Bogosavljević rođen je u Beogradu 1950. Matematičar koji je magistrirao i doktorirao matematičku statistiku, kojom se bavi ceo svoj radni vek. Prvi posao mu je bio u Institutu za statiku, gde je radio od 1975. godine, a od 1982. do 1991. bio je i generalni direktor Instituta. Nakon Instituta (1992) postaje profesor Beogradskog univerziteta, gde i dalje predaje kao redovni profesor. Publikovao je preko 400 naučnih i stručnih radova. Od 1996. rukovodi Strategic marketingom, a od 2009. je direktor Ipsos Strategic Marketinga i Ipsos Adria. Među mnogim nagradama Srđan Bogosavljević je 2012. dobio „Nagradu za životno delo“ kao i „Nagradu za razvoj marketinške misli“. Živi i radi u Beogradu.