Zavoleo Turke pre turskih serija

U našoj zemlji je i tada bilo predrasuda prema Turcima, ali su oni na mene ostavili potpuno suprotan utisak. Ljubazni, fini, druželjubivi, veoma prijateljski nastrojeni prema Srbima, priseća se Dragomir Lajšić, penzionisani ekonomista iz Beograda.

Česte posete je ovaj zaljubljenik u istoriju počeo da koristi i u istraživačke svrhe, pa je bio stalan „gost“ turskih arhiva, ali i arhiva nekadašnje SFRJ, proučavajući Otomansko carstvo. Divljenje prema Turskoj i Turcima Lajšić je krunisao nedavno objavljenim drugim izdanjem knjige „Svi turski sultani“. Ovog puta knjigu je, u sopstvenoj režiji, štampao na srpskom i turskom jeziku. U knjizi jednostavno i koncizno predstavlja svih 36 sultana, koliko je vladalo Otomanskim carstvom tokom šest i po vekova imperije, u kojoj na vrhuncu moći „sunce nije zalazilo“.

– Sve što mi je ded Đurađ pričao o Turcima i njihovoj vladavini potpuno je odudaralo od onoga što smo učili u školi. On se sećao i odlaska Turaka iz Bosanskog Novog, odakle potiče moja porodica i kad sam bio mali pričao mi je da se, kada su Turci odlazili, plač čuo do neba. Turci su plakali jer su odlazili u nepoznato, a lokalno stanovništvo je plakalo jer su odlazili ljudi sa kojima su živeli generacijama i koji su prema njima bili blagi, kaže Lajšić.

Na pitanje zašto se u njegovoj knjizi nisu našle priče o nabijanju na kolac, haraču, danku u krvi… , Lajšić odgovara da je toga previše u našim knjigama i predanjima. „Svega je bilo tokom viševekovne vlasti Otomana na našim prostorima, ali mislim da su kod nas samo naglašavali te tragične događaje, a zanemarivali dobre stvari kojih je i te kako bilo. Otomanska imperija je bila impresivna“, dodaje. „Da su Turci bili rušitelji, zar bi opstali Studenica, Žiča, Manasija i ostali manastiri? Mogli su sve da ih unište, ali nisu. Štaviše, dešavalo se da sultani pomažu gradnju manastira“, tvrdi Lajšić.

Ubeđen je da između Turaka i Srba, uprkos bremenitoj istoriji i predrasudama koje su i dalje primetne prema nekadašnjim gospodarima, postoje obostrane simpatije. „Između Turaka i Srba postoji velika bliskost, u običajima, ponašanju. Zato su turske serije toliko gledane“, primećuje. Tvrdnju o međusobnoj bliskosti i kvalitetima Otomanske imperije potkrepljuje i otvorenošću koje su Otomani pokazivali prema „strancima“. „Otomanska imperija je, kao nijedna sila te veličine, bila je otvorena i omogućavala je da pripadnici drugih naroda dostižu visoke položaje. Među vezirima je tako bilo čak 26 onih poreklom sa jugoslovenskih prostora. Naravno, Mehmed paša Sokolović je bio najpoznatiji. Bio je veliki vezir čak 15 godina i služio tri sultana, među kojima i najmoćnijeg Sulejmana Veličanstvenog“, priča Lajšić.

Otomansku imperiju ili Osmansko carstvo stvorio je sultan Osman Prvi (1258 – 1326), koji je vladao 45 godina, od 1281 do 1326. godine. Sultana Osmana nasledio je sin sultan Orhan (1281 – 1359), koji se oženio ćerkom vizantijskog cara. U njegovo vreme došlo je, kako objašnjava Lajšić, do prvih sukoba Srbije i Otomana. U jesen 1352. srpska vojska je pritekla u pomoć Vizantiji i sukobila sa turskom. Doživela je poraz, a car Dušan je, predvidevši da će Turci postati sila, pokušao da im se približi bračnom vezom. Ponudio je jednu ćerku Orhanovom sinu, a bračnu ponudu je sultan rado prihvatio. Do braka, ipak, nije došlo pošto su turski izaslanici koji su sa darovima krenuli do cara Dušana da dogovore brak, bili napadnuti i ubijeni kod Rodosa.

Do bračnih veza između srpskih plemića i turskih vladara došlo je posle Boja na Kosovu, navodi se u knjizi. Sultana Murata Prvog, ubijenog na Kosovu polju, nasledio je sin Bajazit Prvi. On je sa sinom kneza Lazara Stefanom Lazarevićem zaključio sporazum, kojim je srpski knez priznao vlast sultana. Bajazit je oženio srpsku princezu Oliveru, ćerku kneza Lazara, koju je veoma voleo. Istorija tvrdi da je Stefan Lazarević svom zetu maltene spasio život, jer ga je naterao da napusti bitku kod Angore (današnja Ankara) 1402. godine, u kojoj je naslednik Džingis Kana Timur porazio Turke, a Bajazita zarobio. Sultanija Olivera je imala veliki uticaj na Bajazitovog naslednika sultana Mehmeda Prvog, kog je često šetala i negovala dok je bio dete. Lajšiću je to i najdraži sultan, jer je bio „izuzetan u svemu: duhu, fizičkom izgledu, odanosti, dobroti“. Mehmed Drugi je u istoriji ostao upamćen kao osvajač Konstantinopolja 1453. godine, te je i poznat po nadimku „Fatih“, „Osvajač“. Zauzimanje današnjeg Istanbula značilo je i širenje turskih teritorija na Evropi.

Do vrhunca moći Osmansko carstvo je doveo Sulejman Veličanstveni (1495 – 1566), koga u turskoj istoriji zovu Zakonodavac (Kanuni). Sultan Sulejman, glavni lik trenutno najpopularnije serije u Srbiji i ovom delu Balkana, ubrzo po krunisanju, 1521, osvojio je Beograd, a bezuspešno je opsedao Beč. Granice carstva je proširio, državu stabilizovao, ali je imao veliku slabost – sultaniju Hurem (Rokselana), koja je od hrišćanske robinje postala omiljena sultanova žena, vrtela ga oko malog prsta i bila uticajnija od samih vezira. Sultana Sulejmana Veličanstvenog nasledila je plejada manje sposobnih vladara, što je jedan od uzroka početka kraja Imperije, čiji je poslednji izdanak bio Mehmed VI, koji je vladao od 1918. do 1922. godine.

„Poslednji Otoman“ umro 2009.

Zanimljivo je da je „poslednji Otoman“ nosio prezime osnivača Osmanskog carstva i ime njegovog oca – Ertgrul Osmanoglu. Poslednji prestolonaslednik osmanske krune i unuk sultana Abdul-Hamida Drugog, Ertgrul Osmanoglu rođen je 1912. godine u Istanbulu, u vreme krize Otomanskog carstva. Proglašenje Republike Turske 29. oktobra 1923. zateklo ga je na školovanju u Beču. Umesto u velelepnoj Dolmabahče palati, u kojoj je i rođen, nesuđeni sultan je veći deo života proveo u Njujorku, u skromnom, iznajmljenom stanu na Menhetnu. Istanbul i Dolmabahče palatu ponovo je posetio devedesetih godina prošlog veka, na poziv turske vlade. Vratio se u Istanbul 1992. godine, da proživi poslednje godine u rodnoj zemlji. Umro je 2009. u 97. godini života. U prisustvu više stotina ljudi i tri ministra turske vlade, sahranjen je na groblju pored centralne, Plave džamije, uz dedu sultana Abdul-Hamida. „Poslednji Otoman“ nije imao nikakve političke ambicije. Čak nije od Turske tražio ni vraćanje porodične imovine.