Ispostavilo se da je teško bežati u rikverc. Kroz stražnji prozor često nisam mogao na vreme da spazim vijugave ivice puta, pre svega kamene gromade koje su na njima ležale, i uz truckanje sam vozio preko svih prepreka. Onda sam konačno opet bio na asfaltnom putu i u retrovizoru video samo još crveni barjak prašine, u kome je nestajala procesija.
Prema karti auto-puta morao sam da se držim nadesno, dakle ka jugu, ako sam želeo da opet stignem do State Route ka Santa Feu. A to sam sad želeo da učinim što brže. Vozio sam kroz zemlju bez ljudi, kamenitu, ali krstonoša i njegovi apostoli – ili su to bili njegovi čuvari? – i dalje su bili nedaleko od mene kad mi je iznenadno zavijanje policijske sirene prekinulo svaku misao. Patrolni automobil mora da je već neko vreme vozio za mnom. Plavo-crveno treperavo svetlo u mom retrovizoru prosto je bôlo oči – ali ja sam ga prevideo i sad sam mogao samo da sledim naređenja koja su stizala preko megafona iz policijskih kola: zaustaviti vozilo. Otvoriti prozor sa vozačeve strane. Obe ruke staviti na volan, jasno vidljive. Sačekati dalja uputstva.
Deputy kome sam potom kroz otvoren prozor dodao dokumenta nije bio ni impresioniran niti obradovan time što dolazim iz Evrope. „Koga sam hteo da ubijem svojom ludačkom vožnjom, pitao je, sebe samog ili druge road users.“
„Ovde nema nikog“, rekao sam.
„Ja sam niko?“, upitao je. Vi samo nikoga ne vidite. Prevideli ste i mene. Koga ste još prevideli? Da li u Evropi voze slepci?“
Dok sam razmišljao da li da ga obavestim o svom susretu u brdima i tako pokušam da objasnim svoju nepažnju i smirim situaciju, odgovarao sam na njegova pitanja o tome šta tražim u ovoj pustinji i kuda sam krenuo tom brzinom.
„Čimajo!“, ponovio je odjednom sasvim izmenjenim, čak ljubaznim tonom. Dolazim iz Čimaja? Jesam li učestvovao u hodočašću?“
Bio sam u Čimaju. U tom hodočasničkom mestu, naseljenom gotovo isključivo doseljenicima iz Meksika i Latinske Amerike, svakog Velikog petka sastajalo se na hiljade hodočasnika, iz Santa Fea, čak iz Albukerkija i Las Vegasa, kako bi tamo posle dugog stajanja u redu pred Svetilištem Čimaja, crkvom od ćerpiča, klekli pred jednu rupu u zemlji i iz nje zagrabili šaku crvene zemlje u ponete posude. Navodno je ta zemlja lečila teške bolesnike, čak i opsednute đavolom, i činila čuda na beskonačnom polju ljudskih želja. Odlomak iz knjige „Atlas uplašenog čoveka“, izdavač: Geopoetika
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
