Od hladnih novembarskih noći, zavejanog januara i februara, preko kišovitog aprila, do toplog juna – nezadovoljni građani i dalje šetaju.

U subotu će biti obeleženo šest meseci od prvog protesta #1od5miliona, a okupljanja su najavljena u brojnim gradovima širom Srbije.

U međuvremenu se dosta toga promenilo – od građanskog protesta do skupa koji predvodi opozicija, od desetak hiljada do znatno manjeg broja učesnika.

Zbog toga smo razgovarali sa onima koji su išli na proteste, pa odustali, sa onima koji nikada nisu izašli na ulice i sa onima koji i dalje šetaju subotom.

Zašto ne idete više?

„Ne verujem više u proteste, imaju previše crnih mrlja – sve jače nacionalističke izjave, nesposobnost lidera opozicije, planovi koji su ili loši ili nepostojeći“, navodi 31-godišnji Marko Nikolić za BBC.

Kako navodi, krenulo se suviše rano sa sloganom „Počelo je“.

„Ljudi se onda previše nadaju da će se ovo brzo rešiti, a trajaće još jedno tri godine minimum. Tek će možda onda – a verovatno neće – nešto krenuti“, dodaje Nikolić.

Njegova vršnjakinja Anđela Pavlović kaže da na proteste ne ide zato što je prošlo šest meseci, a ništa se nije promenilo.

„Opozicija se nije dobro ujedinila i nemaju sveže ideje, a najviše mi smeta Boško Obradović, jer se sa ekstremnom desnicom ne mogu složiti nikada, pa ni u rušenju Vučićeve diktature“, ističe ona.

Zašto nikada niste bili?

„Ne zato što se slažem sa politikom sadašnje vlasti već zbog toga što nemam vremena“, kaže za BBC 38-godišnja Sara Minić.

„Kako bih kao samohrana majka prehranila dvoje dece, radim dva posla“.

Ipak, ona ističe da su protesti značajni, jer ljudi pokazuju drugima da neke stvari „mogu makar da pokrenu, ako ne da promene“.

• Šta predstavlja Slobodna zona kod Predsedništva
• Tri meseca protesta, kordoni i blokade – šta dalje
• Skup „Budućnost Srbije“: Odmeravanje snaga sa opozicijom

I Miloš Garić kao jedan od razloga neizlaska na ulice ističe posao, ali i „istrošene političare, koji nemaju poverenje građana“.

„Srbija nije samo Beograd, koji je tu zapravo i najmanje bitan. Kanali informacija su mnogo uži i stoga smatram da su potrebna neka nova imena“, navodi 28-godišnji Garić.

Na protestima 1od5miliona nikada nije bio ni Nikola Lalović, koji u njima vidi dosta problema.

„Od prvog momenta nisu imali jasan cilj i dalje nije jasno za šta se oni zalažu i bore – zahtevi su mi nejasni, a apsolutno ne vidim zalaganje za povratak suvereniteta države, koji smatram ključnim za bilo kakav napredak“, ističe on.

Lalović smatra da protesti zapravo „veoma jasno odgovaraju vlastima, na koju protesti nemaju nikakav uticaj“.

„U njima se na čelu opozicije učvršćuju ljudi koji apsolutno nemaju kapacitet da ikako naškode ovoj vlasti. Takođe na svaku provokaciju vlasti se odgovara na pogrešan način i vođstvo protesta ne ume da prepozna na šta treba reagovati, a na šta ne“, ocenjuje Lalović.

Važni datumi

• 23. novembar – Lider Levice Srbije Borko Stefanović napadnut u Kruševcu
• 30. novembar – Prvi protest u Kruševcu
• 8. decembar – Prvi protest „Stop krvavim košuljama“ u Beogradu, organizovan „protiv nasilja aktuelne vlasti“ na poziv opozicionih partija udruženih u Savez za Srbiju.
• 16. januar – Tiha šetnja i sveće za Olivera , protest posvećen Oliveru Ivanoviću, političaru sa Kosova, koji je ubijen tačno godinu dana od protesta
• 12. mart – Večernja šetnja u čast Zorana Đinđića na godišnjicu njegove smrti
• 16. mart – Opozicioni lideri i demonstranti ušli u zgradu Radiotelevizije Srbije. Protest sa najviše tenzija, koji je nastavljen i narednog dana ispred Predsedništva Srbije, a zatim ispred zgrade beogradske policije
• 06. april – Najavljena šetnja demonstranata do zgrade Pinka, ali do nje nije došlo.
• 13. april – Veliki miting opozicije u Beogradu, na koji su došli građani iz cele Srbije i na kojem su izneta tri zahteva.
• 19. april – Veliki miting naprednjaka u Beogradu, na koji su došli građani iz čitave Srbije. Koncert Riblje Čorbe, Ace Lukasa i Olivera Mandića
• 11. maj – Opozicija ispred Predsedništva organizovala „Slobodnu zonu“.

Zašti i dalje idete?

„Kada autoritarna vlast guši građanske slobode, cenzuriše medije, manipuliše informacijama, zastrašuje i ponižava građane – ne postoji važnije stvari od udruživanja i pokazivanja građanske hrabrosti i neposlušnosti“, navodi Nađa Maslar za BBC.

„U svoje ime, ime mojih prijatelja i porodice koji su otišli iz ove zemlje, kao i svih onih koji ne smeju da se pobune ili ne veruju u taj vid borbe, imam potrebu da budem na ulici“.

Bogdan Đorđević ima 27 godina i kaže da na proteste i dalje ide, ali dosta ređe od „glasno najavljivanog i dugo očekivanog 13. aprila“.

„Smatram da je svaki vid otpora ovoj vlasti dobar i da se na dnevnom nivou iznova i iznova javljaju raznorazni povodi za proteste“, ističe on za BBC.

„Da li mislim da su šetnje subotom nečemu doprinele? Mislim da jesu. U krajnjem slučaju, video sam da ima još mnogo ljudi koji su nezadovoljni, kojima je dozlogrdilo, i koji se nisu predali i to saznanje mi i te kako znači“.

On smatra i da „pobuna nije bila, niti je sada sadržana samo u subotnjim šetnjama“.

„Beograd je imao najveći ekološki protest, protiv izgradnje hidroelektrana, zbog javnih izvršitelja, u odbrani Marije Lukić u slučaju protiv Jutke, ja sam bio i na obeležavanju tri godine od rušenja u Savamali…

„Možda subotom ima manje ljudi, ali ne bih rekao da su oni odustali ili ućutkani.

„Naprotiv, mislim da su se građani na neki način tek sada oslobodili straha i uvideli da ipak mogu da utiču na to da se nešto promeni“, zaključuje Đorđević.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]