Godine 1951. tridesetjednogodišnja majka petoro dece primljena je u bolnicu „Džons Hopkins“ u Merilendu zbog, kako je opisala, „grudve u stomaku“.

Ispostavilo se da je zadebljanje bio maligni tumor koji je najpre zahvatio grlić materice.

Uskoro će umreti od teških bolova uzrokovanih tom bolešću, koja je među uzročnicima smrti američkih žena na prvom mestu.

Njeno ime je Henrijeta Leks i jednog dana će biti poznata po nehotičnom doprinosu medicini.

Posle njene smrti, naučnici su izvadili ćelije raka iz njenog tela i reprodukovali ih u nedogled bez znanja njene porodice, koristeći ih za ispitivanje drugih oboljenja, poput side i dečije paralize.

Da je uradila Papanikolau test, Leks bi možda preživela.

Razvijen nekoliko decenija kasnije, jednostavni aparat za skrining – nazvan po tvorcu, američkom ginekologu grčkog porekla Džordžu „Pap“ Papanikolauu – bio je najnovija tehnologija sa najvećim izgledima za uspeh u slučajevima ranog dijagnostikovanja raka.

Metod je postao nezaobilazan prilikom skrininga raka, i tokom narednih 50 godina biće od neizmerne važnosti za dramatično smanjenje stope oboljevanja od raka grlića materice od 70 odsto.

Ali dobrobit koju je test doneo nisu mogle da uživaju sve žene podjednako.

Vodeće lice kampanja za prevenciju raka u Americi pedesetih godina prošlog veka bilo je rezervisano za dobrostojeću belu ženu; rak reproduktivnih ograna kod crnih žena kao da nije ni postojao. (Čak i kada je magazin Kolijers [Colliers] objavio priču o Leksovoj, imenovavši je kao „gospođu L“, sračunato je bio izostavljen podatak o njenoj rasi.)

Daleko manji broj crnih žena je bilo podvrgnuto testu jer im doktori nisu ponudili tu mogućnost jednako kao i zato što nisu bile upućene pa ga nisu ni tražile.

Ipak, u vreme kada se tumor kod Leksove širio, ginekološkinja Helen Oktavija Dikens se vozila po Filadelfiji u kombiju Američkog društva za borbu protiv raka nudeći crnim ženama besplatan Papnikolau test.

Parkirala bi kombi u blizini lokalnih crkava i pozivala žene da uđu u vozilo i podvrgnu se, prema njenim rečima – „bezbolnoj petominutnoj proceduri“.

Na taj način, u mnogim slučajevima je bio otkriven rak i doktorka je mogla da operiše, nakon čega bi te pacijentkinje postale pasionirane zagovornice Papanikolau testa.

Međutim, samo nagovaranje žena da uđu u kombi iziskivalo je veliku hrabrost.

Osim sa nedostatkom informacija o raku reproduktivnih organa, Dikens je morala da se suoči i sa duboko ukorenjenim nepoverenjem u američki zdravstveni sistem.

Bila je svesna toga da crne žene imaju ubedljive razloge zbog kojih podozrevaju od pregleda grlića materice koji obavljaju (najčešće) beli muški doktori.

Ti strahovi datiraju unazad čak do Džejmsa Mariona Simsa, koga nazivaju „ocem moderne ginekologije“, a koji je kupovao porobljene crne žene koje su patile od fistule kako bi na njima vršio eksperimente u vreme kada su intervencije izvođene bez anestezije.

Statua Džejmsa Mariona Simsa, ginekologa koji je eksperimentisao na crnim ženama bez korišćenja anestezije, uklonjena je iz Njujorka posle protesta žena

Dikensa se trudila da umanji strahove kod žena od medicinskog eksperimenta i nasilne sterilizacije naglašavajući dobrobiti testa za sprečavanje raka, tada poznatog kao „jeziva bolest“.

„Da se svaka žena u Filadelfiji podvrgavala Papanikolau testu jednom godišnje, nijedna ne bi umrla od raka materice“, rekla je 1968. za Filadelfija ivning buletin.

Svoju borbu protiv raka shvatala je kao oblik rasnog napretka koji će ojačati crnu zajednicu i biti protivteža neadekvatnoj zdravstvenoj nezi koja joj je bila dostupna u Americi Džima Kroua.

Istoričarka Meg Vidžil-Fauler, autorka teze o radnim crnim doktorkama u Americi, smatra da su Dikensova i druge crne doktorke, njene savremenice, bile „zdravstvene misionarke“.

„Iako su uložile velike napore kako bi postale doktorke, usredsređenost na zdravlje celokupne crne zajednice bio je najuzvišeniji cilj ka kom su stremile“, kaže Vidžil-Fauler.

„To je bila osnova iz koje proističe želja za bavljenjem medicinom.“

Dok je radila na ostvarenju tog cilja, Dikens se trudila da ne govori mnogo o ogromnim izazovima sa kojima se suočila kao crna žena u medicini.

„Nije želela to da ističe“, kaže njena ćerka Helen Džejn Braun, doktorka iz Filadelfije.

„Jednostavno je smatrala da treba da ide napred, da ne treba time da se okupira.“

Ali samo njeno prisustvo u oblasti u kojoj dominiraju beli muškarci – koja je pritom koristila tela porobljenih crnih žena – već predstavlja skrivenu poruku.

„Nije mi bilo jasno zašto ne bih mogla time da se bavim“

Dikens je rođena 21. februara 1909. u Dejtonu, u državi Ohajo.

Njen otac, Čarls Voren Dikens bio je dete-rob i vodonoša tokom Građanskog rata.

Imao je devet godina kad se rat završio, tek oslobođen i gotovo bez ikakve perspektive.

Sam je naučio da čita tako što je zapitkivao prolaznike na ulici koje je značenje pojedinih reči, a ime je uzeo od čuvenog engleskog pisca, koga je jednom video uživo.

Ali zbog rasizma tog doba, proveo je svoj radni vek kao domar.

Njena majka, Dejzi Džejn Dikens, radila je kao kućna pomoćnica.

Iako je njen otac, kada su se venčali, tražio od žene da bude domaćica, svoju ćerku je podsticao da postane medicinska sestra.

Dikens je, međutim, razmišljala na drugačiji način: „Uvrtela sam sebi u glavu da ako mogu da budem medicinska sestra, isto tako mogu da budem i doktorka“, rekla je 1988. tokom snimljenog razgovora za projekat Crne žene kao doktorke.

Dikens nikada nije upoznala ženu sa zvanjem doktorke, ni crnu ni belu.

I pored toga, „želela sam to da radim i nisam videla nikakav problem u vezi sa tim“, reći će kasnije.

Njen otac je umro od posledica infekcije zuba kada je imala osam godina, ali je majka pomogla da njegov san o obrazovanju ne utihne.

Ulazak u medicinsku branšu nije bio lak.

Međutim, Dikens je išla i u večernju i u letnju školu i sa 17 godina je završila srednju školu, posle čega je stekla pravo da pohađa koledž Krejn džunior, čikaški gradski koledž za koji nije bila potrebna školarina, gde je pohađala pripremne predmete iz oblasti medicine.

Da bi prijavila mesto boravka u Ilinois, preselila se kod tetke i povremeno radila u lokalnoj bakalnici „A&P“ kako bi se izdržavala.

U intervjuima se prisetila metode koju je koristila kako bi ignorisala rasizam sa kojim se suočavala u učionici.

Pre početka svakog časa, odmah bi sela u prvi red.

„Ukoliko bi drugi studenti želeli da zauzmu dobro mesto, morali bi da sednu pored mene“, kaže ona.

„U suprotnom, to nije bio moj problem, i mogla sam jasno da vidim profesora i tablu pošto sam bila odmah ispred.

„Na taj način nisam morala da gledam druge studente ili njihove gestikulacije, usmerene protiv mene ili ka meni.“

Međutim, iako se svojski trudila, nije mogla da izbegne predrasude.

Prilikom prijavljivanja za medicinski fakultet, prvi put je osetila da njeni pol i boja kože predstavljaju prepreku, priseća se.

Tada je shvatila da mnoge škole ne primaju žene, dok druge ne primaju crne studente.

Kasnije će izjaviti da su „crnkinje imale dvostruki hendikep – rasu i pol“.

To je bilo veoma teško vreme za crne žene koje su želele da se bave medicinom.

Tokom perioda segregacije nakon Građanskog rata, ženski koledži i crni koledži su, uprkos skromnim budžetima, bili najvažnija mesta za obuku doktorki iz te zajednice.

Međutim, do 1900. društvena klima im nije išla na ruku.

Medicina je konsolidovala moć kao polje čija je osnova naučno istraživanje i u kom dominiraju beli muškarci.

Do 1920, kada su žene dobile pravo glasa, većina ženskih koledža i svi crni, izuzev dva, bili su zatvoreni.

Preostale crne škole su uvele kvote za žene – to je bio razlog zbog kog Dikens nije uspela da se upiše na dva fakulteta koji su bili na vrhu njene liste želja: Univerzitet Hauard u Vašingtonu i Medicinski koledž Mehari u Tenesiju.

U međuvremenu, mnoge ženske škole „izričito su odbijale da prime obojene studentkinje… što je za obojene devojke bila gotovo nepremostiva teškoća“, napisao je jedan od prvih boraca za građanska prava američkih crnaca V. E. B. Du Boa 1933. u članku „Može li crna žena biti doktor?„.

Pritisnute rasizmom i seksizmom, mnoge crne studentkinje su odustajale.

Vidžil-Fauler je iznela podatak da je 1920. samo 20 crnih žena diplomiralo na medicinskim fakultetima, u poređenju sa 47 u 1900. godini. (Taj broj je, zapravo, verovatno nešto veći, budući da dosijei medicinskih fakulteta nisu uvek beležili podatak o rasi studenta.)

Prema istoričarki Darlin Klark Hajn, u državi je u to vreme bilo 65 crnih doktorki koje su obavljale praksu.

Dikens je pohađala Medicinski fakultet Univerziteta Ilinois u mnogome zahvaljujući državnoj stipendiji, od koje je izdvajala 165 dolara po semestru (oko 2,500 dolara po današnjim merilima) kao naknadu za pohađanje nastave.

Tamo se suočila sa rasizmom, rasprostranjenim ne samo među studentima, već i među profesorima.

Pošto je jedan profesor izgovorio rasističku opasku, Dikens i drugi crni studenti su izašli sa časa i nikada se nisu vratili.

Godine 1934. diplomirala je kao jedina žena u klasi od 175 studenata.

Na zajedničkoj fotografiji sa koleginicama sa klase, sa svih strana je okružena belim ljudima koji nose jakne.

Istaknuti podbradak i pažljivo unazad začešljana kosa, sa pogledom direktno usmerenim ka kameri, kao da poručuje: samo probaj da mi osporiš pravo da budem ovde.

Vanesa Nortington Gembl, istoričarka američke medicine na Univerzitetu „Džordž Vašington“, priseća se kako je i ona bila prinuđena da oseća da joj kao crnoj ženi nije mesto na medicinskom fakultetu.

Gemblova je pohađala Medicinski fakultet na Univerzitetu Pensilvanija tokom sedamdesetih i Dikens joj je bila mentorka.

Kada je sa njom podelila svoje iskustvo, Dikens joj je rekla da su se na sličan način ophodili prema njoj.

„Kako bih prešla put do tačke u kojoj se sada nalazim, znala sam da moram biti bolja od njih“, rekla joj je Dikens.

„Bila je veoma ponosna“, kaže Gembl.

Briga o ženama

S diplomom u ruci, Dikens se suočila sa još težim izazovima

Početkom druge decenije 20. veka, državni zakoni su propisivali ne samo da doktori moraju imati diplomu, već i staž u određenoj bolnici.

U to vreme samo nekoliko bolnica je prihvatalo stažiste koji su bili crni ili ženskog pola.

Među ustanovama gde je to bilo moguće, bolnice za crnce su najčešće angažovale pripadnike muškog pola, piše istoričarka Rut Džej Ejbram.

Crne žene su morale da se međusobno takmiče za svega nekolicinu slobodnih mesta.

Izabela Vendervol, koja je diplomirala 1915, bila je jedna među perspektivnim doktorkama koje su se našle pred ovim problemom.

„Tokom mnogo godina, obojene doktorke su stažirale i napredovale“, napisala je 1917.

Ali kada je staž bio propisan kao uslov, „ogroman zid, gotovo neprobojan, najednom se isturio na putu doktorki sa drugačijom bojom kože.“

Vendervol je, najzad, obezbedila stažiranje u njujorškoj bolnici – barem dok nisu shvatili da je crna, a onda su je poslali kući.

Dikens je takođe naišla na ovu tešku prepreku.

Na kraju su prihvatili njenu molbu za stažiranjem u bolnici Provident, jednoj od prvih u vlasništvu crnca.

Budući da je reč o malom zdanju sa 200 kreveta, Provident je primao uglavnom crne pacijente iz južne četvrti Čikaga, siromašnog kraja grada.

Za razliku od doktora na specijalizaciji, koji su živeli u posebnom bloku za stažiste unutar bolnice, specijalizantkinje su delile prostorije namenjene stanovanju žena udaljene jedan blok niz ulicu od bolnice.

To je značilo da su često morale da pretrčavaju određenu deonicu do bolnice tokom noći da bi pomogle pri porođaju.

Međutim, „ukoliko si želela posao, morala si da ga prihvatiš takav kakav je“, sećala se Dikensova.

„To je važilo kako za crne, tako i za bele žene.“

Posle dve godine tokom kojih se bavila lečenjem tuberkuloze i porođajima, Dikens kaže da je bila „nestrpljiva da pomogne ljudima iz njene zajednice“, prisećala se.

Ta prilika se javila u obliku poruke na oglasnoj tabli.

Doktorka Virdžinija Aleksander iz Filadelfije je tražila specijalistkinju sa „društvenom vizijom“ koja je mogla da se „uklopi u moj projekat koji se bavi zdravljem zajednice“.

Aleskander, crna kvekerka, znala je da u njenom gradu ne postoji institucija koja se brine o siromašnim majkama.

Počela je da leči pacijente van svoje kuće, u jednoj iz niza trospratnica, koja je na kraju postala trokrevetna bolnica nazvana Zdravstveni centar Aspiranto.

Osim toga što je Aleksanderova porađala trudnice, podučavala je nove majke o pravilnoj nezi bebe, davala im je kontracepciju, i obezbedila bezbedno mesto za posete.

Sopstveni projekat je opisala kao „socijalizovana“ medicina.

„Za nju je ta aktivnost bila antipod rasizmu prisutnom u filadelfijskim bolnicama u to vreme, stoga je svakom čoveku prilazila s poštovanjem, uvažavajući njegovo dostojanstvo“, kaže Gembl koja piše Aleksanderinu biografiju.

Pogledajte video: Muke Poljakinja koje žele da abortiraju

Poljakinje moraju da idu u inostranstvo da abortiraju

Dikens je spakovala stvari i otišla da radi sa doktorkom Aleksander.

Ponovo, njeni pacijenti su bili siromašni i uglavnom crnci.

Prilikom jednog porođaja, shvatila je da u kući porodilje nije bilo struje, pa je pomerila krevet blizu prozora kako bi na dnevnom svetlu obavila porođaj.

Međutim, Dikens kaže da Aleksanderova „nije imala nikakvu predstavu o novcu“; ponekad bi za pregled svih članova porodice naplatila tri dolara (prema današnjim merilima, oko 50 dolara).

Posle godinu dana, Aleksander je napustila Aspiranto kako bi postala prva crna studentkinja na Fakultetu za javno zdravlje pri Univerzitetu Jejl.

Sada, sa 27 godina, Dikens je postala glavna doktorka ordinacije za porođaje – prihvativši i brigu o Aleksanderinom ocu, koji je živeo na trećem spratu zgrade.

Tokom sedam godina koliko je vodila Aspiranto, Dikensova je postala osoba od poverenja unutar zajednice, držala je govore u crkvama i radila u dečijim bolnicama za socijalno ugrožene.

Godine 1935, Aleksander je objavila izveštaj u kome je utvrdila da je stopa smrtnosti crnih beba dva puta veća u poređenju sa smrtnim slučajeva belih beba.

Zahvaljujući tom iskustvu mogla je veoma temeljno da vidi šta sve nedostaje crnim ženama.

Godine 1935. Aleksander je objavila izveštaj u kome je utvrdila da je stopa smrtnosti crnih beba dva puta veća u poređenju sa smrtnim slučajevima belih beba, kao i da od tuberkuloze umire šest puta više crnih specijalizanata u odnosu na njihove bele kolege – ogromna disproporcionalnost koja se pripisuje neadekvatnim uslovima života, zdravstvenoj zaštiti i nezaposlenosti.

Žene i deca ćekaju u redu ispred Dečije bolnice u Vašingtonu, 1943; Dikens je iz prve ruke videla rasnu nejednakost kad je reč o zdravstvenoj nezi

Podstaknuta „brigom o ženama“, kako je zvala tu oblast, Dikens se vratila na fakultet kako bi dobila master diplomu iz akušerstva i ginekologije.

Vreme njene obuke se podudarilo sa pronalaskom Papanikolau testa, nove tehnologije koja će značajno odrediti drugi deo njene karijere.

Krstaški rat protiv raka

Do kraja Drugog svetskog rata, doktori su tragali za oružjem koje bi okončalo drugačiju vrstu borbe: rat protiv raka.

Pojavio se Papanikolau test.

Prilikom jednostavnog postupka, doktor pokupi uzorak ćelija sa grlića materice, položi ih na površinu stakla i proučava kroz mikroskop tražeči nabrekle ili fragmentisane nukleuse, koji ukazuju na rak ili potencijalni rak.

Papanikolau test je razbuktao nadu da nauka može odstraniti rak praktično pre njegovog javljanja.

Dr Džordž Papanikolau je razvio Papanikolau test, što je bila revolucija u prepoznavanju raka grlića materice

Istovremeno, doktori su nastavili da vode raspravu o tome da li crni i beli ljudi pođednako oboljevaju od raka, piše istoričar Kit Vejlu u knjizi Kako je rak prekoračio granicu boje kože.

Na rak se još gledalo kao na „bolest civilizacije“ – bolest belih ljudi.

Ta rasna neravnoteža značila je da trenutak dijagnoze raka grlića materice kod crnih žena najčešće dolazi prekasno.

Dikens je smatrala da Papanikolau test predstavlja šansu za promenu tog neuravnoteženog narativa i prevenciju bespotrebnog gubitka na hiljade života crnaca.

Svoj cilj je formulisala imajući u vidu rasni napredak.

„Neophodno je da buduće majke imaju blagovremenu i pretporođajnu negu kako bismo mogli da izgradimo fizički jaku rasu otpornu na bolest“, rekla je 1946. za Filadelfija tribjun.

Njen krstaški pohod protiv raka bio je isprepleten brojnim dostignućima i pohvalama.

Iste godine, pošto je diplomirala na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Pensilvaniji, postala je prva crna diplomirana ginekološkinja u Filadelfiji.

Godine 1948. imenovana je za načelnicu odeljenja za akušerstvo i ginekologiju u bolnici „Meri Daglas“ u Filadelfiji, postavši prva žena koja je obavljala tu funkciju.

Dve godine kasnije postala je prva profesorka na Američkom koledžu za hirurge.

U međuvremenu, upoznala je specijalistu Pervisa S. Hendersona, s kojim se venčala.

Sticaj okolnosti nametnuo im je brak na daljinu: Henderson se vratio u Savanu (Džordžija) kako bi specijalizirao hirurgiju, dok je Dikens završila još jedno stažiranje u bolnici Harlem u Njujorku.

Ponovo su počeli da žive zajedno u Filadelfiji, gde su odgajili dvoje dece, od kojih će jedno krenuti majčinim stopama.

Dok je radila u bolnici Mersi Daglas, Dikens je najviše energije uložila u otvaranju odeljenja za prevenciju raka.

Zaposlila je citološkinju (specijalizantkinju za mikroskopsku analizu ćelija), crnkinju po imenu Vila Mej Flauers, koja je studirala u istoj klasi sa Papanikolauom, da tumači testove – veština koja, prema samom dr Papanikolauu, iziskuje „krajnju preciznost“.

Zatim je počela da prikuplja podatke o učestalosti raka grlića materice kod crnih žena, koristeći rezultate do kojih je došla kako bi osporila pogrešne procente broja obolelih od raka i dobila sredstva iz fondova Nacionalnog instituta za zdravlje.

U velikoj meri zahvaljujući trudu Dikensove, ordinacije širom Pensilvanije su nabave Papanikolau test.

Do 1965. kroz njenu obuku je prošlo više od 200 crnih doktorki naučivši kako da uspešno obave testiranje.

Takođe je podsticala žene da to pitanje uzmu u svoje ruke.

Od velike je važnosti što je uspostavila most između pokreta za građanska prava, ženskih klubova i pripadnika zdravstvene zajednice, piše Amina Šakir, asistentkinja na Univerzitetu za poljoprivredu i mehaniku u Floridi, u članku o Dikensovoj i zdravstvenim pravima građana.

Mnoge žene su burno reagovale na ideju pregleda karlice, kako iz straha od doktora, tako i zbog toga što su osećale nelagodnost.

Naročito je rak grlića materice bio povezivan sa promiskuitetom: kada su Leksovoj dijagnostikovali rani stadijum te bolesti, doktori su je uputili na kliniku za venerične bolesti, smatrajući da je njen rak najverovatnije posledica sifilisa.

I Dikens je znala da kaže kako je rak grlića materice bio redak među časnim sestrama, a učestao kod prostitutki.

Na sastancima ženskih kružoka, Dikensova je prevazišla takvo gledište držeći se odmerenijeg stava, koristeći pojmove poput „ženski rak“, piše Šakirova.

Dikens je predložila da svaka familija treba da odredi izaslanicu.

Tako bi se osiguralo da sve rođake svake pojedinalne članice grupe imaju urađen Papanikolau test.

Kao članica odbora Američkog društva za borbu protiv raka, predložila je tom telu da odštampa letke na kojima bi bile cnkinje kao i da u svojim filmovima prikaže kako crnkinje rade Papanikolau testove i kako posle toga imaju zdravu decu, kako bi odagnali njihovu bojazan od sterilizacije.

Do 1975. smrtni ishod od raka grlića materice zabeležen je u 16 od 100.000 slučajeva – za trećinu manje u odnosu na period tridesetih godina prošlog veka

Njen pristup je doneo rezultate.

Godine 1965. motivisala je grupu od 250 žena da dođu u Crkvu Svetog Boromea i urade Papanikolau test.

Do 1975. smrtni ishod od raka grlića materice zabeležen je u 16 od 100.000 slučajeva – za trećinu manje u odnosu na period tridesetih godina prošlog veka.

Međutim, to je i dalje dvostruko više u odnosu na smrtnost od te bolesti kod belih žena.

Ta neujednačenost je opstala do danas.

Crne i hispano žene i dalje oboljevaju od raka grlića materice češće nego pripadnice druge grupe, „verovatno zbog težeg pristupa Papanikolau testu i terapiji koja se dobija nakon njega“, prema izveštaju Centra za kontrolu i sprečavanje bolesti.

I kada bi uspele da dođu do testa, cnkinje imaju barem 1.5 puta veće šanse da umru od oboljenja u odnosu na drugu grupu.

Tiha aktivistkinja

Podučavajući buduće lekarke i lekare, Dikens se suočila sa još jednim fenomenom koji je opterećivao žene, kako crne tako i bele: kriminalizovanjem abortusa.

U bolnici Harlem je radila na odeljenju za septički pobačaj sa ženama koje su imale – ili same izazivale – abortus koji je krenuo po zlu.

To iskustvo ju je duboko potreslo.

„Jednostavno sam osetila da te žene zaslužuju da budu zbrinute, na isti način kao i bilo koji drugi pacijent“ prisećala se kasnije.

„Naravno da ne želite ponovo da vidite te komplikacije.“

Tokom šezdesetih, u mnogim državama je još bilo protivzakonito izdavati kontraceptivne pilule neudatim ženama.

Ali 1967, nakon što je počela da predaje na Medicinskom fakultetu Pensilvanije, Dikens je otvorila akušersku kliniku gde je podučavala tinejdžere o tome kako deluje kontracepcija, podstičući ih da je primenjuju.

Do 1970, 40 od 50 tinejdžerki koje je savetovala i o kojima se brinula kao doktorka počele su da koriste kontracepciju.

Dikens je povezala buduće mlade majke sa ženama sa sličnim iskustvima, ponudivši im podršku socijalnih radnika, savetnika za planiranje porodice, medicinskih sestara, kao i „muškaraca koji pomažu obespravljene“, koji su ohrabrivali očeve i nove muževe da uzmu učešća u takvim situacijama.

Organizovala je časove podizanja dece i obilazak odeljenja za porođaje za buduće majke kako bi umanjila njihove strahove od porođaja.

Osmišljavala je predstave, časove plesa, kao i posete kozmetičaru.

Pogledajte video: Muke Poljakinja koje žele da abortiraju

Poljakinje moraju da idu u inostranstvo da abortiraju

Važnije od svega drugog, u vreme kada su mnoge škole zabranjivale trudnim učenicama da pohađaju nastavu, ona ih je ohrabrivala da nastave sa školovanjem ili da se vrate posle porođaja.

„Verovala je da te mlade žene imaju budućnost, a svojim trudom na čelu klinike im je upućivala upravo tu poruku“, kaže Gembl, koja je u vreme svojih studija pratila rad Dikensove sa tinejdžerkama-majkama.

Kao i uvek, Dikens je taj posao radila neprimetno.

Njena strategija se uklapa u način na koji su doktorke u to vreme pristupale reproduktivnom zdravlju kao aktivizmu, kaže Žaklin Antonovič, istoričarka medicine i pola na pensilvanijskom koledžu Muhlenberg.

„Na izvestan način su obavljale posao ali bez mnogo buke oko toga“, kaže ona.

„Najbolji način da se bude političan jeste da se prosto obavlja posao.“

Braun, ćerka Oktavije Helen Dikens, na drugačiji način tumači kako je majka uspevala da radi bez privlačenja pažnje javnosti.

„Niko se nije obazirao na crne žene, njihov način života, njihove probleme“, kaže ona.

„I tako, pošto je njena praksa obuhvatala mahom pripadnike afroameričke zajednice, mogla je po sopstvenom nahođenju da podučava, radi i govori.

„A ona je želela da podučava žene.“

Dikens je za mnoga postignuća na polju medicine dobila priznanje za pionirski doprinos.

Posle toga, veliki napor je uložila kako bi obučila nove generacije.

Godine 1969. imenovana je za asistentkinju dekana Univerziteta Pensilvanija zaduženu za probleme pripadnika manjinskih zajednica, podstičući talentovane studente – pripadnike crne zajednice i drugih manjina – da postanu doktori.

Tokom pet godina povećala je taj broj sa tri na 64 nova studenta pripadnika manjina.

Jedan od njenih đaka tokom 80-tih, Horas Deliser, priseća se trenutka kada je Dikens pozvala sve crne brucoše – u tom trenutku, bilo ih je samo petoro-šestoro – da dođu kod nje kući, pre početka nastave na fakultetu.

Seća se „njene figure i tog okupljanja grupe studenata koja će postati naša mala zajednica“.

Deliser, pulmolog, sada je na poziciji koja je nekada pripadala Dikens – pomoćnik dekana za pitanja različitosti i inkluzije.

Još jedna studentkinja, koja je diplomirala na Univerzitetu u Pensilvaniji, Florensija Grir Polajt ispričala je da kada je sa koleginicama srela Dikens sredinom devedesetih „bile smo svesne da smo u prisustvu kraljice akušerstva“.

Ali tek kada je postala direktorka Klinike za tinejdžere, koja se sada zove Centar za zdravlje žena Helen O. Dikens, saznala je koliko je Dikens bila značajna za crne doktorke.

„Stvorila je prolaz koji ranije nije postojao“, kaže Polajt.

„Nesumnjivo, bilo je revolucionarka.“

Dikens bi takvu ocenu smatrala neprimerenom.

Međutim, i Gembl smatra da je Dikens, gledano iz perspektive celokupne njene karijere, bila „tiha aktivistkinja“.

„Možda sebe nije tako doživljavala, ali je zasigurno tako pamtimo mi, njeni učenici“, kaže ona.

„Nije štrajkovala sa trnsparentom u rukama, već je neumorno radila na unapređenju zdravlja crnih žena.“

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari Odustani od odgovora

Ostali komentari (0)

Amerika i žene: Helen Oktavija Dikens – revolucionarna doktorka koja je unapredila zdravlje crnkinja