U Japanu su kuće kao automobili.
Čim se uselite, vaš novi dom vredi manje od onoga što ste platili za njega, a nakon što ste otplatili hipoteku za 40 godina, ne vredi skoro ništa.
Iznenadilo me je kada sam se prvi put doselio ovde kao dopisnik BBC-ja, a 10 godina kasnije, dok sam se pripremao da odem, i dalje je bilo isto.
Ovo je treća po veličini svetska ekonomija.
To je mirna, prosperitetna zemlja sa najdužim životnim vekom na svetu, najnižom stopom ubistava, malim političkim sukobima, moćnim pasošem i uzvišenim Šinkansenom, najboljom svetskom železničkom mrežom za velike brzine.
Amerika i Evropa su se nekada plašile japanske ekonomske sile na isti način na koji se plaše rastuće ekonomske moći Kine danas.
Ali Japan kakav je svet očekivao nikada nije stigao.
Krajem 1980-ih, Japanci su bili bogatiji od Amerikanaca. Sada zarađuju manje od Britanaca.
Decenijama se Japan bori sa sporom ekonomijom, sputanom dubokim otporom promenama i tvrdoglavom vezanošću za prošlost.
Sada, njegovo stanovništvo i stari i smanjuje se.
Japan je zaglavljen.
- Ikigai: Zbog toga Japanci ustaju svakog jutra i raduju se životu
- Treba li da se hranimo kao Japanci da bismo duže živeli
- Zašto se u Japanu zna red
- Živeli! Vlasti pozivaju mlade u Japanu da piju više da bi napunili državni budžet
Budućnost je bila ovde
Kada sam prvi put stigao u Japan 1993. godine, nisu me oduševile neonom osvetljene ulice Ginze i Šindžukua – niti divlja „Ganguro“ moda devojaka „Harajuku“.
Ono što me je iznenadilo je koliko se Japan osećao bogatijim nego bilo gde drugde u Aziji.
Kako je Tokio izuzetno čist i uredan u poređenju sa bilo kojim drugim azijskim gradom.
Hongkong je bio napad na čula, bučan, smrdljiv, grad ekstrema – od raskošnih vila na Viktorijinom piku do „mračno satanističkih“ prodavnica znoja na severnom kraju Kovluna.
U Tajpeju, gde sam učio kineski, ulice su vrvele od zvuka dvotaktnih skutera koji su izbacivali oštar dim koji je obavio grad u pokrivaču smoga tako gustog da se često moglo videti jedva dva bloka.
Ako su Hongkong i Tajpej bili azijski razulareni tinejdžeri, Japan je bio odrasla osoba.
Da, Tokio je bio betonska džungla, ali lepo uređena.
Ispred Carske palate u Tokiju, horizontom su dominirale staklene kule korporativnih titana zemlje – Micubišija, Micuija, Hitačija, Sonija.
Od Njujorka do Sidneja, ambiciozni roditelji su molili potomke da „nauče japanski“.
Pitao sam se da li sam pogrešio kada sam se odlučio za kineski.
Japan je izašao iz razaranja Drugog svetskog rata i osvojio globalnu proizvodnju.
Novac se vratio u zemlju, što je izazvalo procvat nekretnina u kojem su ljudi kupovali sve što im je došlo pod ruku, čak i komade šume.
Do sredine 1980-ih, šala je bila da je imanje carske palate u Tokiju vredelo isto kao i cela Kalifornija.
Japanci to zovu „Baburu Jidai“ ili era mehurića.
Onda je 1991. mehurić pukao. Tokijska berza je propala.
Cene nekretnina su pale na samo dno. Još se nisu oporavili.
Prijatelj je nedavno vodio pregovore o kupovini nekoliko hektara šume.
Vlasnik je želeo 20 dolara po kvadratnom metru.
„Rekao sam mu da šumsko zemljište vredi samo dva dolara po kvadratnom metru“, rekao je moj prijatelj.
„Ali on je insistirao da mu je potrebno 20 dolara po kvadratnom metru, jer je toliko platio za to 1970-ih.“
Setite se japanskih elegantnih brzih vozova ili Tojotinog čuda proizvodnje na montažnoj liniji „baš na vreme“ – i moglo bi vam biti oprošteno što mislite da je Japan samo dete za efikasnost.
Nije.
Naprotiv, birokratija može biti zastrašujuća, dok se ogromne količine javnog novca troše na aktivnosti sumnjive koristi.
Pogledajte video: Šta sve može japanski toalet
Prošle godine sam otkrio priču iza zapanjujućih poklopaca šahtova u malom gradu u japanskim Alpima.
U obližnjem jezeru 1924. godine pronađene su fosilizovane kosti drevne vrste slonova.
Postao je simbol grada, a pre nekoliko godina neko je odlučio da sve poklopce šahtova zameni novim koji bi na vrhu imali sliku čuvenog slona.
Ovo se dešavalo širom Japana.
Sada postoji Japansko društvo za poklopce šahtova koje tvrdi da postoji 6.000 različitih dizajna.
Razumem zašto ljudi vole naslovnice.
To su umetnička dela. Ali svaki košta do 850 evra.
To je pokazatelj kako je Japan završio sa najvećom planinom javnog duga na svetu.
A rastućem računu ne pomaže sve starije stanovništvo koje ne može da se penzioniše zbog pritiska na zdravstvo i penzije.
Kada sam produžio japansku vozačku dozvolu, izuzetno ljubazno osoblje me je prebacilo od očnog testa do kabine za fotografisanje kako bih platio naknadu, a zatim me zamolilo da se javim u „predavaonicu 28″.
Ova „bezbednosna“ predavanja su obavezna za sve koji su imali saobraćajni prekršaj u prethodnih pet godina.
Unutra sam zatekao grupu duša neutešnog izgleda koje su čekale da počne naša kazna.
Ušao je elegantno obučen čovek i rekao nam da će naše „predavanje“ početi za 10 minuta i trajati dva sata!
Ne morate čak ni da razumete predavanje. Mnogo toga nisam razumeo.
Dok smo ulazili u drugi sat, nekoliko mojih kolega iz razreda je zaspalo.
Čovek pored mene je završio prilično finu skicu Tokijskog tornja.
Sedeo sam ogorčen i dosađivao se, a sat na zidu mi se rugao.
„Koja je svrha toga?“, pitao sam japansku koleginicu kada sam se vratio u kancelariju.
„To je kazna, zar ne?“.
„Ne“, rekla je smejući se.
„To je šema za otvaranje radnih mesta za penzionisane saobraćajne policajce.“
Ali što duže živite ovde, čak i frustrirajući delovi postaju poznati, čak i simpatični.
Počinjete da cenite neobičnosti – poput četiri službenika na benzinskoj pumpi koji čiste sve prozore vašeg automobila dok pune rezervoar i klanjaju se uglas dok odlazite.
Japan se i dalje oseća kao Japan, a ne kao reprodukcija Amerike. Zato je svet toliko oduševljen svim japanskim stvarima, od snega u prahu do mode.
Tokio je dom vrhunskih restorana.
Studio Gibli pravi najočaravajuću animaciju na svetu (izvini, Dizni).
Naravno, J-pop je užasan, ali Japan je nesumnjivo supersila meke moći.
Štreberi i čudaci ga vole zbog njegove divne čudnosti.
Ali takođe ima obožavaoce alternativne desnice zbog odbijanje imigracije i održavanja patrijarhata.
Često se opisuje kao zemlja koja je uspešno postala moderna bez napuštanja drevnog.
Ima istine u ovome, ali ja bih rekao da je moderno više furnir.
Kada se pojavio kovid, Japan je zatvorio granice.
Čak su i stranci sa stalnim boravkom bili isključeni iz povratka.
Pozvao sam ministarstvo spoljnih poslova da pitam zašto se stranci koji su decenijama proveli u Japanu, imali kuće i posao ovde, tretiraju kao turisti.
Odgovor je bio oštar: „svi su oni stranci“.
Sto pedeset godina nakon što je bio primoran da otvori vrata, Japan je i dalje skeptičan, čak i u strahu od spoljašnjeg sveta.
Spoljni faktor
Sećam se kako sam sedeo u seoskoj sali na poluostrvu Boso na suprotnoj strani Tokijskog zaliva.
Bio sam tamo jer je selo bilo na listi ugroženih, jedno od 900 u Japanu.
Starci okupljeni u sali bili su zabrinuti.
Od 1970-ih gledali su kako mladi ljudi odlaze na posao u gradove.
Od 60 preostalih, bio je samo jedan tinejdžer i nije bilo dece.
„Ko će čuvati naše grobove kad nas ne bude?“, jadao se stariji gospodin.
Briga o duhovima je ozbiljan posao u Japanu.
Ali meni, rodom iz jugoistočne Engleske, smrt ovog sela činila se apsurdnom.
Bilo je okruženo pirinčanim poljima sa razglednice i brdima prekrivenim gustom šumom.
Tokio je bio udaljen manje od dva sata vožnje.
„Ovo je tako lepo mesto“, rekao sam im.
„Siguran sam da bi mnogi ljudi voleli da žive ovde. Kako biste se osećali kada bih doveo svoju porodicu da živi ovde?“.
Vazduh u prostoriji se umirio.
Muškarci su se pogledali u tihoj nelagodi.
Onda je jedan pročistio grlo i progovorio, sa zabrinutim izrazom lica: „Pa, trebalo bi da naučiš naš način života. Ne bi bilo lako.“
Selo je bilo na putu izumiranja, ali pomisao da će ga okupirati „autsajderi“ bila je nekako gora.
Trećina Japanaca starija je od 60 godina, što Japan čini domom najstarijeg stanovništva na svetu, posle malenog Monaka.
Beleži manje rođenih nego ikada ranije.
Do 2050. mogao bi da izgubi petinu sadašnjeg stanovništva.
Ipak, njegovo neprijateljstvo prema imigraciji nije posustalo.
Samo oko tri odsto stanovništva Japana je rođeno u inostranstvu, u poređenju sa 15 odsto u Velikoj Britaniji.
U Evropi i Americi, desničarski pokreti ističu ga kao sjajan primer rasne čistoće i društvene harmonije.
Ali Japan nije tako etnički čist kao što ti obožavaoci mogu da misle.
Tu su Ainui sa Hokaida, Okinavljani na jugu, pola miliona etničkih Korejaca i blizu milion Kineza.
Zatim tu su japanska deca sa jednim stranim roditeljem, među kojima je i moje troje dece.
Ova bikulturalna deca su poznata kao „hafu“ ili polovice – pežorativni izraz koji je ovde normalan.
Među njima su poznate ličnosti i sportske ikone, kao što je teniska zvezda Naomi Osaka.
Popularna kultura ih idolizuje kao „lepše i talentovanije“.
Ali jedno je biti idolizovan, a sasvim drugo biti prihvaćen.
Ako želite da vidite šta se dešava sa zemljom koja odbacuje imigraciju kao rešenje za pad nataliteta, Japan je dobro mesto za početak.
Realne plate ovde nisu rasle 30 godina.
Prihodi u Južnoj Koreji i Tajvanu sustigli su, pa čak i pretekli Japan.
Promena se čini dalekom.
Delimično je to zbog krute hijerarhije koja određuje ko drži poluge moći.
Pogledajte: Kako Japanci žive u minijaturnim stanovima
Stari su i dalje na vlasti
„Postoji nešto što treba da razumete o tome kako Japan funkcioniše“, rekao mi je ugledni akademik.
„Samuraji su 1868. godine predali mačeve, ošišali su se, obukli zapadna odela i umarširali u ministarstva u Kasumigasekiju (vladin okrug u centralnom Tokiju) i tamo su i danas.“
Strahujući od ponavljanja sudbine Kine u rukama zapadnih imperijalista, reformatori su 1868. zbacili vojnu diktaturu Tokugava Šogunata i postavili Japan na kurs brze industrijalizacije.
Ali obnova Meiđija, kao što je poznato, nije bila juriš na Bastilju.
Bio je to elitni puč.
Čak i posle drugog trzaja 1945. godine, „velike“ porodice su preživele.
Ova pretežno muška vladajuća klasa je definisana nacionalizmom i uverenjem da je Japan poseban.
Oni ne veruju da je Japan bio agresor u ratu, već njegova žrtva.
Ubijeni bivši premijer Šinzo Abe, na primer, bio je sin ministra spoljnih poslova i unuk drugog premijera, Nobusukea Kišija. Deda Kiši je bio član ratne hunte i Amerikanci su ga uhapsili kao osumnjičenog ratnog zločinca.
Ali on je izbegao vešala i sredinom 1950-ih pomogao je da se osnuje Liberalno-demokratska partija (LDP), koja od tada vlada Japanom.
Neki ljudi se šale da je Japan jednopartijska država. Nije.
Ali razumno je zapitati se zašto Japan nastavlja da ponovo bira stranku koju vodi ovlašćena elita, koja žudi da ukine pacifizam nametnut od Amerike, ali nije uspela da poboljša životni standard već 30 godina.
Tokom nedavnih izbora vozio sam se uskom rečnom dolinom usečenom u planine dva sata zapadno od Tokija – zemljom LDP-a.
Lokalna privreda zavisi od proizvodnje cementa i hidroenergije. U jednom malom gradu sreo sam stariji par koji je hodao do biračkog mesta.
„Glasaćemo za LDP“, rekao je suprug.
„Verujemo im, oni će se pobrinuti za nas.“
„Slažem se sa svojim mužem“, rekla je njegova žena.
Par je pokazao preko doline na nedavno završeni tunel i most za koji se nadaju da će dovesti više turista za vikend iz Tokija.
Ali često se kaže da je baza potpore LDP-a napravljena od betona.
Ovaj oblik politike državne dotacije je jedan od razloga što je veći deo japanske obale zatrpan četvoronošcima, a reke su obzidane sivim betonom.
Neophodno je održavati pumpanje betona.
Ova ruralna uporišta su sada presudna zbog demografije.
Trebalo je da se smanje pošto su se milioni mladih ljudi preselili u gradove zbog posla.
Ali to se nikada nije dogodilo.
LDP-u se to sviđa jer to znači da stariji, seoski glasovi više vrede.
Kako ova starija generacija prolazi, promena je neizbežna.
Ali nisam siguran da to znači da će Japan postati liberalniji ili otvoreniji.
Manje je verovatno da će mlađi Japanci biti u braku ili imati decu.
Ali takođe je manje verovatno da govore strani jezik ili da su studirali u inostranstvu nego njihovi roditelji ili bake i dede.
Samo 13 odsto japanskih menadžera su žene, a manje od jedne od 10 parlamentarnih zastupnica.
Kada sam intervjuisao prvu guvernerku Tokija Juriko Koike, pitao sam je kako njena administracija planira da pomogne u rešavanju rodnog jaza.
„Imam dve ćerke koje će uskoro završiti fakultet“, rekao sam joj.
„One su dvojezične državljanke Japana. Šta biste im rekli da ih ohrabrite da ostanu i ostvare svoje karijere ovde?“.
„Rekla bih im ako mogu ja da uspem ovde, mogu i one“, rekla je ona.
„Je li to sve što imate da kažete?“, pomislio sam.
Pa ipak, uprkos svemu ovome, nedostajaće mi Japan, koji u meni izaziva i ogromnu ljubav i ne tako povremene napade ogorčenja.
Jednog od mojih poslednjih dana u Tokiju, otišao sam sa grupom prijatelja na godišnju uličnu pijacu.
Na jednoj tezgi sam preturao po kutijama prelepih starih alata za obradu drveta.
Malo dalje, grupa mladih žena obučenih u prelepa svilena kimona stajala je i ćaskala.
U podne smo se stisnuli u mali restoran na „dogovoreni ručak“ od skuše na žaru, sašimija i miso supe.
Hrana, prijatno okruženje, ljubazni stari par koji nas je zamajavao – sve je postalo tako poznato, tako udobno.
Posle decenije ovde, navikao sam se na to kakav je Japan i prihvatio sam činjenicu da se on neće promeniti.
Da, brinem za budućnost.
A budućnost Japana će imati lekcije za nas ostale.
U doba veštačke inteligencije, manje radnika bi moglo da podstakne inovacije.
Japanski ostareli poljoprivrednici mogu biti zamenjeni inteligentnim robotima.
Veliki delovi zemlje bi se mogli vratiti u divljinu.
Da li će Japan postepeno izbledeti u nebitnosti ili će se ponovo izmisliti?
Razum mi govori da Japan mora da prihvati promene da bi ponovo napredovao.
Ali srce me boli pri pomisli da će izgubiti stvari koje ga čine tako posebnim.
Možda će vas zanimati i video o prvom srpskom samuraju:
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
