Počela je kao godina velikih očekivanja, završava se kao godina koja će se pamtiti po malo toga što nije imalo veze sa prirodnim i zdravstvenim katastrofama.
Balkanski život umnogome je ostao nepromenjen – izbori u tri države nisu doneli političke promene, mada je Crna Gora pokazala da čak i najdugovečniji mogu izgubiti na glasanju.
Ulicama se ponovo protestovalo, ali ni ogromne količine suzavca i pokušaja upada u institucije nisu suštinski promenili društvene odnose.
Predsednik Srbije i premijer Kosova sedeli su na stoličicama pored američkog predsednika, ali su odnosi na terenu ostali jednako komplikovani, dok o evropskoj perspektivi Balkana odlučuju susedi koji sada ispravljaju ono što smatraju istorijskim nepravdama.
- Šta su dobili Srbija i Kosovo, a šta Ričard Grenel
- Dritan Abazović: „Mi smo srušili balkanskog Lukašenka“
- Šta sve mogu naprednjaci sa dvotrećinskom većinom
BBC na srpskom donosi pregled šta je sve moglo da se desi u 2020. godini, a nije.
Izbori u Srbiji, Hrvatskoj, Severnoj Makedoniji
Godina je počela pomalo neočekivanom izbornom promenom – opozicioni kandidat Zoran Milanović postao je predsednik Hrvatske, a Kolinda Grabar Kitarović nije uspela da se domogne drugog mandata.
Hrvatska je ušla u doba političke kohabitacije pripremajući se za parlamentarne izbore, koje su za proleće planirale Srbija i Severna Makedonija.
Pandemija je sve izbore pomerila u letnje dane nakon prvog talasa zaraze i svima im donela jednu zajedničku karakteristiku – pobedu vladajućih.
„Bila je ovo godina kontinuiteta u najvećem delu Zapadnog Balkana“, smatra Dragan Đukanović sa Fakulteta političkih nauka.
Vladajuća Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) ostvarila je bolji rezultat nego što je očekivala, dok je u Srbiji stranka Aleksandra Vučića došla do skupštinske većine u parlamentu bez ijedne opozicione stranke.
„HDZ-ova vlada je uspela prilično uspešno da reaguje na prve izazove kovida i to je Plenkovića učvrstilo na vlasti.
U Srbiji nije čak ni bilo ikakvih faktora koji su mogli da dovedu do iznenađenja na letošnjim izborima“, kaže Đukanović.
Najneizvesnije je bilo u Severnoj Makedoniji, gde je razlika od svega nekoliko mandata odlučila da Zoran Zaev ostane premijer.
„Obećanje dobijanja statusa kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, kao i punopravno članstvo u NATO-u, presudno su odredili rezultat izbora u Severnoj Makedoniji.
Pandemija nije prelamala situaciju u ovoj zemlji.“
Političke prilike na većem delu Balkana tako su ostale nepromenjene, sa priličnim šansama da i u predstojećoj godini ishod bude sličan.
Neprikosnoveni ostanak na vlasti Mila Đukanovića
Crna Gora je ostatku Balkana pokazala da može i drugačije – u pandemijskoj godini uskratila je podršku stranci Mila Đukanovića koji se na različite načine na vlasti održava već više od tri decenije.
„Izbori u Crnoj Gori vratili su poverenje u snagu ličnog i slobodnog izbora i to je veoma pozitivan signal koji je doveo do promena za koje se smatralo da su nezamislive“, kaže Srđan Majstorović iz Centra za evropske politike.
Đukanović je zadržao predsedničku funkciju, ali su vladu formirale tri veoma različite opozicione liste – pobednici izbora iz Demokratskog fronta, stranka Demokrate i pokret URA političke zvezde Dritana Abazovića.
Formiranje nove većine bilo je sve samo ne lako – potrajalo je gotovo do isteka zakonskog roka, a u vladi se nisu našli politički lideri Demokratskog fronta koji često oštro kritikuju poteze kabineta koji vodi čovek koji je upravo njih predvodio do izbornog trijumfa, novi premijer Zdravko Krivokapić.
„Presudno je bilo nastajanje tri kolone i smanjenje rasipanja glasova opozicije.
Ipak, veoma je teško predvideti do kada će ova vlada, koja ima samo jedan glas više u Skupštini, imati pun kapacitet“, kaže Dragan Đukanović.
Jednačina postaje još komplikovanija kada se zna da na životnoj i društvenoj sceni više nema mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, umnogome zaslužnog za dugotrajne proteste protiv Zakona o slobodi veroispovesti koji su stvorili značajan deo predizborne atmosfere u kojoj je dominirala želja za promenom vlasti Mila Đukanovića.
Protesti menjaju društvenu klimu
Izbori u Srbiji bili su završeni uprkos bojkotu dela opozicije, ubedljivi pobednici naprednjaci bili su apsolutni gospodari u skupštini bez političkih protivnika, drugi talas epidemije virusa korona žestoko se razbuktavao.
Na najavu predsednika Srbije Aleksandra Vučića da je moguće novo uvođenje policijskog časa i zatvaranja Srbije, na ulice su izašli građani nezadovoljni ovim merama.
Ipak, iako se od zaključavanja ubrzo odustalo, protesti su nastavljeni, praćeni oštrim intervencijama policije.
Demonstranti najrazličitijih političkih opredeljenja našli su se jedni do drugih, deo njih pokušao je da upadne u Skupštinu Srbije, pa su svi bili izloženi količinama suzavca kakva se ne pamti na ulicama Beograda.
„Protesti su pokazali slabost opozicije i onih koji su protestovali jer je bilo mnogo konfuzije.
„Jasno je da neko ipak mora racionalnije da vodi i usmerava masovne proteste“, kaže sociolog Ratko Božović.
Protesti su se tiho ugasili, a da nisu dobili ni vođu niti zajedničko usmerenje svih učesnika.
„Matrica poništavanja opozicije došla je do samih protesta koji su postali apsurdni jer je i na protestima postojao stav da od njih treba odaljiti opoziciju“, smatra Božović.
Kada su se i najuporniji demonstranti sklonili sa ulica Beograda, politički i društveni život nastavio se nepromenjenim tokovima.
Sveobuhvatni sporazum Srbije i Kosova
Mnogi poznavaoci prilika bili su spremni da 2020. godinu označe kao onu u kojoj će Srbija i Kosovo potpisati ključni sporazum koji bi trebalo da reši višedecenijski zamrznuti konflikt.
Godina je počela sporazumima o obnovi železničkog i vazdušnog saobraćaja između Beograda i Prištine, a kada je sredinom godine stigla najava o sastanku dvojice predsednika u kabinetu Donalda Trampa, bilo je jasno da su se pregovori vodili uprkos pandemiji.
Ipak, američki pregovarač Ričard Grenel nije tada uspeo da za Trampov sto dovede Aleksandra Vučića i Hašima Tačija.
Kosovski predsednik neposredno pred potencijalni sastanak saznao je da se nalazi na listi osumnjičenih pred Međunarodnim sudom koji se bavim zločina na Kosovu, pa je bio sprečen da učestvuju u izradi finalnog sporazuma.
Na odložene pregovore i svečani potpis kod Trampa kasnije tokom godine otputovao je Avdulah Hoti koji je postao premijer Kosova nakon što je ekspresno smenjen pravi pobednik izbora Aljbin Kurti.
„Očekivalo se da sporazum bude fokusiran i na političke odnose, ali izgleda da je uspostavljena neka vrsta prelazne godine dok se ne ubrza politički deo dijaloga“, kaže Dragan Đukanović sa FPN-a.
Dokument koji su potpisali Beograd i Priština tako sadrže brojne odredbe koje se ne tiču odnosa Srbije i Kosova, već spoljnopolitičkih pitanja, poput lokacije ambasada u Izraelu.
Kada je krajem godine Tramp izgubio na američkim izborima, a vlada Avdulaha Hotija na sudu izgubila već tesnu većinu, postalo je jasno da će primena sporazuma i njegovo eventualno proširenje u mesecima koji dolaze biti veliki izazov.
Pregovori koje vodi evropski posrednik Miroslav Lajčak gotovo da suštinski nisu ni počeli, a kamoli približili strane nekom konkretnom dogovoru.
Napredak u evropskim integracijama
Godina u kojoj je institucije Evropske unije (EU) najpre trebalo da predvodi balkanska članica Hrvatska, a potom Nemačka kao jedna od članica koje su najzainteresovanije za Balkan, bila je ocenjena kao najveća šansa regiona da napreduje u evrointegracijama.
Ambicije je podrgevala i nova strategija proširenja Unije koja se konačno našla na stolu, ali dalje od strategije – nije se odmaklo.
„S jedne strane, razlozi su objektivni i tiču se pandemije korona virusa, kako u Evropskoj uniji, tako i u zemljama regiona.
Nova metodologija proširenja pala je u drugi plan jer je pandemija naterala zemlje članice da se bore za zdravlje svojih građana, dok su ostala pitanja Bregzita, novog budžeta Evropske unije“, kaže Srđan Majstorović iz Centra za evropske politike.
Odgovornost za činjenicu da Srbija u 2020. godini nije otvorila nijedno novo, a ni zatvorila nijedno staro poglavlje, stručnjaci pripisuju i vlastima u Beogradu.
„U zemljama koje žele da postanu članice, pandemija je otvorila nova pitanja uređenosti institucija, vladavine prava, suočavanja sa ekonomskim i socijalnim posledicama – u Srbiji je došlo do razotkrivanja autoritarne prirode političkog sistema koji nije bio spreman da se suoči sa izazovima koji traže uspostavljanje poverenja vlasti i građana.
Došlo je i do još većih podela, netolerancije prema svemu što nije u skladu sa vladajućim mišljenjem, a Narodna skupština je pokazatelj tog stanja.“
Ipak, najozbiljniji negativni signal Balkanu stigao je iz Brisela.
Iako je Severna Makedonija, a u najvećoj meri i Albanija, ispunila sve evropske zahteve koji su bili postavljeni pred Skoplje i Tiranu za konačno otpočinjanje pristupnih pregovora, Evropa je prekršila svoja obećanja.
Veto Bugarske zbog različitog gledanja na istoriju zaustavio je integracije Severne Makedonije.
„Te zemlje su ispunile najveći deo obaveza koji je pred njih postavljen i time su pokazali svoj deo kredibiliteta, ali Evropska unija nije uspela da pokaže svoj kredibilitet.
„To je loš signal svim državama u regionu, manifestacija kako ne treba da se vodi politika proširenja“, smatra Majstorović.
U senci tog lošeg signala ostao je i umereno optimistični Zagrebački samit – zamišljen kao skup podrške integraciji Balkana u EU, ostaće upamćen samo kao jedno od „onlajn druženja“ političkih lidera.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
