Bambilend i Danila deli nepuna godina da bi bili savršeni vršnjaci, a njihove životne priče teku neraskidivo prepletene.
Bambilend je zabavni park za decu koji je u Požarevcu 1999. godine sagradio Marko Milošević, sin nekadašnjeg predsednika Srbije i Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) Slobodana Miloševića, a koji je danas u potpunosti ruiniran.
Danilo Stanimirović je pola godine stariji student iz Požarevca koji je za jedan od fakultetskih predmeta snimio kratak film „Bambilend“.
„Uvek sam bio nekako vezan za Bambilend, bio mi je fascinantan, a kako se Bambilend menjao, menjamo se i mi.
Doduše, Bambilend je imao drastičnije uspone i padove, ali u tome liči na našu generaciju – njegovo propadanje je metafora propadanja ove zemlje, budućnosti mladih ljudi ovde“, kaže Stanimirović.
- Slobodan Milošević: Misterija mozga
- Šta bi bilo da nije bilo 12. marta
- Mogu li ptice da poprave što su ljudi pokvarili
Dok su se Danilo i Bambilend upoznavali sa Srbijom devedesetih godina prošlog veka, u Požarevcu su već uveliko tekli dani „u ilegali“ za Momčila Veljkovića.
Bio je jedan od članova Otpora, organizacije koja je iz studentskog prerasla u građanski pokret protiv režima Slobodana Miloševića.
„Bio nam je gušt da izlepimo Bambilend pesnicom Otpora, šablonima.
Oni bi se odmah angažovali da se sve to prekreči – bila je to svojevrsna igra“, evocira Veljković uspomene na dane „opasnog življenja“.
Dvadesetak godina kasnije, od Bambilenda su ostale ruševine, Marko Milošević je u Rusiji, dok Stanimirović i Veljković predstavljaju dve generacije Požarevljana koje svedoče propadanju jednog od delova svog grada.
„Veći strah od Marka nego od bombi“
Više od dve decenije kasnije, Momčilo Veljković bez greške se seća datuma kada je otvoren Bambilend, tada poznat i kao i Bambi park – 4. jula 1999. godine.
Tada je u Požarevac došlo državno rukovodstvo i partijski vrh Socijalističke partije Srbije (SPS) i Jugoslovenske levice (JUL), ali i estradne zvezde.
Veljković kaže da se, bez obzira što je NATO bombardovanje završeno manje od mesec dana pre otvaranja, slavljenički otvarao zabavni park „na rođendan Marka Miloševića“.
„Bambi park je počeo da se gradi 1999. godine, a u jeku bombardovanja radovi nisu stajali – radnici su radili i pod sirenama jer je veći strah bio od Marka i njegovih kazni nego od bombi.“
Pompa koja je pratila otvaranje podgrevala je očekivanja kod posetilaca.
„U početku je to bila fama, ljudi u celoj Srbiji su mislili da je to kao Diznilend – a zapravo je to malo veći zabavni park.“
Zajedničkim ulaganjem koncerna Bambi i preduzeća Madona Marka Miloševića na zemljištu koje je grad besplatno ustupio, Požarevac je dobio manji bazen često punjen slanom vodom, sadržaje za decu, tobogan, drveni jedrenjak, sportske terene, kioske, kafić, diskoteku na otvorenom.
Veljković kaže da su se i Požarevljani rado zabavljali u sopstvenom gradu.
„Narod kao narod – išli su svi, a tek kad je pao Milošević, svi su ga psovali.
Srpska posla, bilo je poželjno da budeš viđen.“
Otpor je, kaže Veljković, imao drugačija posla 2000. godine.
„Mi smo radili duboko u ilegali, delili smo propagandni materijal Otpora.
U februaru 2000. godine smo na skup Otpora u Domu omladine u Beogradu doneli parče zemlje iz Bambi parka – bila je to atrakcija, o tome se pričalo na mitinzima DOS-a.“
Demokratska opozicija Srbije (DOS) predstavljala je koaliciju stranaka koje su se zalagale za smenu režima Slobodana Miloševića i koja će posle njegovog pada s vlasti preuzeti ključne pozicije u Srbiji i SRJ u jesen 2000. godine.
Veljković je, sa dvojicom saboraca iz Otpora, pretučen u centru Požarevca 2. maja 2000. godine, četiri meseca pre promene vlasti.
Ipak, ni u vremenu nakon smene Miloševićevog režima ovaj slučaj nije dobio sudski epilog.
Najpre je Tužilaštvo dvaput odbijalo da pokrene postupak protiv Marka Miloševića i njegovih saradnika, da bi privatna tužba završila zastarevanjem i to uz obavezu pretučenih da izmire sudske troškove.
Život posle Petog oktobra
Svrgavanje režima Slobodana Miloševića za njegovog sina Marka značilo je bekstvo u Rusiju, gde se nalazi do današnjeg dana.
Za Bambi park, petooktobarske promene značile su talase ruiniranja, zatvaranja i uništavanja, a pokušaji da se sadržaji ponovo osposobe za upotrebu bili su sporadični i kratkotrajni – investitori nisu bili spremni da izdvoje veliki novac.
Danilo Stanimirović seća se jednog od pokušaja oživljavanja parka – imao je sličan ishod kao njegov pokušaj vožnje dečijih autića u kojima se sudarao.
„Bambilend je bio prvi kontakt sa socijalizacijom, vreme i mesto gde se upoznajemo sa svetom.
Nisam mislio da je to išta posebno – mislio sam da to ima svaki grad.“
Pre četiri godine, Grad Požarevac dogovorom sa kompanijom postao je vlasnik dela zemljišta koje je pripadalo koncernu Bambi, dok je preduzeće Marka Miloševića i dalje vlasnik svog dela.
U kompaniji Bambi za BBC na srpskom su kratko odgovorili da „objekti u parku Bambilend već četiri godine nisu u vlasništvu kompanije Bambi, niti kompanija raspolaže informacijama vezanim za ove objekte.“
Na ponovljeno pitanje šta kompanija radi da bi se zaštitilo njeno ime koje se i dalje koristi, u „Bambiju“ su takođe – uputili na grad.
Pogledajte video o tome Kako se sećamo devedesetih
Gradonačelnik Požarevca Bane Spasović nije odgovorio na pitanja upućena elektronskom poštom, dok se načelnik Gradske uprave Aleksandar Simonović najpre javio i obećao da će dati izjavu za BBC na srpskom, da bi potom prestao da odgovara na telefonski poziv.
„Kad vidim kako izgleda, ne mogu da verujem da je toliko teško malo ga srediti jer glavna konstrukcija postoji.
Kako možemo toliko dugo da živimo ovde, a da nam to ne smeta i da niko nema želju da stvari menja, posebno oni kojima je to posao“, pita se Bambilendov vršnjak Danilo Stanimirović.
Političari – „klovnovi od betona“
Sa posebnom pažnjom Danilo Stanimirović pokazuje ruinirane zidove nekadašnjeg lavirinta, sada obraslog zelenilom – skrovištu za beskućnike i sve one koji imaju šta da kriju od ostatka društva.
„Štagod neko mlad želi da uradi, suoči se sa ljudima na pozicijama koji nemaju sluha, sa kojima je teško komunicirati.
Svi smo izgubljeni u tom lavirintu, zbunjeni smo – niko ne zna da li ostati ili otići, jer ni tamo nije lako kad se ode.“
Požarevac je grad na kapiji Istočne Srbije, poznate po velikom broju iseljenika u zemlje Zapadne Evrope, pa je i Stanimirović već proveo nekoliko meseci na školovanju u inostranstvu.
„Inteligentni ljudi se osećaju omalovažavano, bez dostojanstva – ništa za šta su se borili nema vrednost.
Studirati ispada pogrešno, kao da to radi neko ko nije inteligentan – a na drugim mestima se to ceni.“
- Kad politička scena zameni pozornicu
- Politika u 2020: Izbori, Kosovo i komšijske svađe – „jedno je sigurno, biće još burnije“
Iz lavirinta nije izlaz pronašla ni generacija Momčila Veljkovića.
„Otišle su moje godine u Otporu, posle dvadeset godina prošao sam kroz razne bolesti – dijabetes, infarkt.
Svaki režim nosi sopstveni krst, narod se kao buni, ali na izborima pobeđuju vladajući jer tada svi žele neku dobit.“
Veljković kaže da je problem mnogo dublji od promene režima.
„Nisu krivi Milošević, Vučić ili Tadić – kriv je mentalitet.
Ne menja se sistem, a za to moramo sami da se menjamo, našu svest koja je vlastohlepna.“
Kada bi danas na ulici sreo Marka Miloševića, sa kojem kaže da ni sudski nije izravnao račune, kaže da mu ništa ne bi čak ni dobacio.
„Posle 5. oktobra većinom su ga pljuvali, a posle je narod počeo više da osuđuje nas koji smo doprineli promeni nego njih koji su sve to radili.
Srpska posla – za malo ćari, vlasti i koristi padaju ideali.“
Koliko je politika ukorenjena u požarevački zabavni park pokazuje i to što na nju misli i dvadesetdvogodišnji Stanimirović.
„Na prvu pomisao, Bambilend za mene nije politika.
Sada nemam osećaj griže savesti, ali znam da tu ima i nešto gadno – da iza svih klovnova i šarenila postoji nešto gadno.“
- Korupcija u Srbiji: „Ne možeš da ispravljaš sistem ako ti nešto treba“
- Gde su i šta rade bivši ministri finansija
Kroz visoku travu i šiblje, posebno će se potruditi da pokaže betonskog klovna, njegovu omiljenu figuru u oronulom zabavnom parku.
„Nisam nikad sudio o Miloševićima, nikad im nisam bio blizak iako poznajem Slobodanovog unuka Marka kao veoma finog, inteligentnog i požrtvovanog, išli smo u isti razred, ali različita odeljenja u gimnaziji.
Meni se priča Bambilenda spaja sa svakim političarom – kao onaj klovn koji tamo stoji i smeje se, ali je u suštini od betona i ne želi ništa dobro.“
Film „Bambilend“
Danilo Stanimirović režirao je 22-minutni film „Bambilend“ kao deo studija na beogradskom Fakultetu za medije i komunikacije.
Film je učestvovao na brojnim festivalima u zemlji i inostranstvu – od Novog Sada i Pančeva, do Banjaluke, Sarajeva, Istanbula, Moskve i Njujorka.
„Glavni lik je Strahinja koji je završio fakultet i vraća se u rodni Požarevac, ali ne znamo na koliko dugo.
Sreće se sa oronulim Bambi parkom, iako su mu sećanja drugačija pa se kroz film prepliću pitanja identiteta, gde će da ide, da li da ostane, prva ljubav koja odlazi u Beč, a on ostaje zarobljen u lavirintu“, kaže Stanimirović i sa osmehom potvrđuje da priča glavnog junaka podseća na njegovu životnu priču.
Glavne uloge u filmu igraju Pavle Čemerikić i Teodora Janković.
„Oteto – prokleto“
Momčilo Veljković kaže da je u prethodne dve decenije naučio i novinarski zanat, a posebno će istaći da, zbog honorara, radi kao dopisnik dva naizgled nespojiva dnevna lista – Danasa i Informera.
„Dvadeset godina je prošlo od svega, Bambilend me ni na šta ne podseća.
Na tom mestu nije napravljeno ništa jer ga bije prokletstvo.“
- Gde su i šta rade doajeni skupštinskog života u Srbiji
- Da li virus korona učvršćuje vlasti na Balkanu
Ponavljajući priču o mentalitetu, on zaključuje da je sudbina Bambilenda već viđena.
„U istoriji je puno primera objekata koji su pravljeni na muci naroda, pa su propali ktitori koji su davali novac da bi oprali grehe.
Kako došlo, tako otišlo – oteto, prokleto“, zaključuje Veljković.
Mlađi Stanimirović mašta o drugačijoj sudbini mesta njegovog odrastanja.
„Napravio bih od njega mesto za kulturu – tamo postoji amfiteatar, za predstave i projekcije.
Da bude mesto na kome se dešava još neko druženje sem ispijanja kafe.“
Na pitanje šta je njegov izlaz iz lavirinta u kome kaže da se nalazi njegova generacija, odgovara dilemom.
„Nikad ne treba stati u lavirintu i zapomagati, treba tražiti izlaz.
Filozofski, možda i nema izlaza – pitanje je da li smo stvarno srećniji ako smo rešili neka finansijska pitanja“, pita se mladi reditelj.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
