Pre Muhameda, pre Isusa, pre Bude, bio je Zoroaster. Pre nekih 3.500 godina u Iranu, on je imao viziju jednog vrhovnog Boga.
Hiljadu godina kasnije, zoroastrizam, prva velika monoteistička religija na svetu, bila je zvanična vera moćnog Persijskog carstva, a njene vatrene hramove posećivali su milioni pristalica.
Hiljadu godina nakon toga, carstvo se raspalo, a sledbenici Zoroastera proganjani su i preobraćivani u novu veru njihovih osvajača, islam.
- Etički veganizam je filozofsko uverenje zaštićeno zakonom, odlučio britanski sud
- Satanisti se bore za verske slobode
- Kako pričati o seksu i religiji u konzervativnom društvu
Još 1.500 godina kasnije – danas – zoroastrizam je vera na samrti, njenu svetu vatru čuva sve manje vernika.
Uzimamo zdravo za gotovo da se religije rađaju, rastu i umiru – ali smo i neobično slepi pred tom realnošću.
Kad neko pokuša da osnuje novu religiju, ona se često odbacuje kao kult.
Kad priznamo neku veru, ponašamo se prema njenom učenju i tradiciji kao da su bezvremenski i nedodirljivi.
A kad neka religija umre, ona postaje mit, a njeno pravo na svetu istinu ističe. Priče o egipatskim, grčkim i nordijskim panteonima sada se smatraju legendama, a ne svetim pismom.
Čak su se i danas dominantne religije tokom istorije neprestano razvijale.
Rano hrišćanstvo, na primer, bila je istinski široka crkva: drevni dokumenti uključuju pripovesti o Isusovom porodičnom životu i svedočanstva o Judinoj plemenitosti.
Trebalo je da prođu tri veka da se hrišćanska crkva usaglasi oko kanona Svetog pisma – a onda se 1054. godine rascepila na istočnu pravoslavnu i katoličku crkvu.
Od tada je hrišćanstvo nastavilo istovremeno da raste i da se cepa na sve raznolikije grupe, od tihih kvekera do pentekostalaca što vitlaju zmijama.
Ukoliko verujete da je vaša religija dosegla vrhunsku istinu, možda naprosto nećete prihvatiti ideju da će se ona ikad uopšte menjati.
Ali ukoliko je istorija bilo kakav pokazatelj, bez obzira koliko su duboko ukorenjena naša verovanja danas, vrlo je verovatno da će se vremenom transformisati ili transferirati dok se bude prenosila na naše potomke – ili da će naprosto iščeznuti.
Ukoliko su se religije u prošlosti toliko dramatično menjale, kako bi one mogle da se promene u budućnosti?
Ima li nečega u tvrdnji da će verovanje u bogove i božanstva u potpunosti izumreti?
I kako naša civilizacija i tehnologija budu postajali sve složeniji, da li bi mogli da se pojave neki potpuno novi oblici bogosluženja?
Da bismo odgovorili na ova pitanja, dobra polazna tačka je zapitati se: zašto uopšte postoje religije?
Razlog za veru
Jedan ozloglašeni odgovor potiče od Voltera, francuskog polimata iz 18. veka, koji je napisao: „Da Bog ne postoji, trebalo bi ga izmisliti.“ Kako je Volter bio oštar kritičar organizovane religije, ova dosetka često se navodi u ciničnom kontekstu.
Ali, zapravo, on je bio savršeno ozbiljan. Tvrdio je da je vera u Boga neophodna za funkcionisanje društva, čak i ako nije odobravao monopol koji je crkva držala na tu veru.
Mnogi savremeni učenjaci religije slažu se s tim. Opšta ideja da zajednička vera služi potrebama društva poznata je kao funkcionalističko viđenje religije.
Postoje mnoge funkcionalističke hipoteze, od ideje da je religija „opijum za narod“, koji koriste moćnici da bi kontrolisali siromašne, sve do teorije da vera podupire apstraktni intelektualizam neophodan za nauku i pravo.
Tema koja se stalno ponavlja jeste socijalna kohezija: religija spaja zajednicu, koja onda može da formira lovačku poteru, podigne hram ili podrži političku partiju.
Vere koje istrajavaju su „dugogodišnji produkti izuzetno složenih kulturoloških pritisaka, procesa selekcije i evolucije“, piše Konor Vud iz Centra za um i kulturu iz Bostona, na sajtu religijske literature Pateos, gde bloguje o naučnom proučavanju religije.
Novi religijski pokreti nastaju sve vreme, samo većina ne poživi dovoljno dugo. Moraju da se takmiče sa drugim verama u borbi za vernike i u potencijalno neprijateljski raspoloženim društvenim i političkim okruženjima.
Prema ovom argumentu, svaka religija koja istraje mora da ponudi pristalicama nekakvu opipljivu korist.
Hrišćanstvo je, na primer, bilo samo jedan od mnogih religijskih pokreta koji su došli i prošli tokom vladavine Rimskog carstva.
Prema Vudu, razlikovalo se od drugih po etosu brige za bolesnima – što znači da je više hrišćana preživljavalo epidemije bolesti od paganskih Rimljana.
Islam je takođe ispočetka privukao sledbenike ističući čast, poniznost i milosrđe – kvalitete koji nisu bili uobičajeni u turbulentnoj Arabiji sedmog veka.
Imajući ovo u vidu, mogli bismo da očekujemo da oblik koji neka religija poprimi sledi funkciju koju ona ima u nekom društvu – ili kako je to Volter mogao da kaže, da različita društva izmišljaju konkretne bogove koji su im potrebni.
Shodno tome, mogli bismo da očekujemo da slična društva imaju slične religije, čak i ako su se odvojeno razvijale.
I ima nekih dokaza za to – mada kad je u pitanju religija, uvek postoje neki izuzeci koji potvrđuju pravilo.
Lovci-sakupljači, na primer, obično veruju da svi predmeti – bilo životinje, biljke ili minerali – imaju natprirodna svojstva (animizam) i da je svet protkan natprirodnim silama (animatizam). One moraju da se razumeju i poštuju; ljudski moral obično ne igra bitnu ulogu.
Ovaj pogled na svet ima smisla grupama koje su suviše male da bi im bio potreban apstraktni kodeks ponašanja, ali koje moraju dobro da poznaju svoje okruženje.
Izuzetak je šinto, drevna animistička religija koja se i dalje se naširoko upražnjava u hiper-modernom Japanu.
Na drugom kraju spektra, uskomešana zapadnjačka društva makar su nominalno verna religijama u kojima jedan budni, svemoćni bog izriče, a ponekad i nameće moralna načela: Jahve, Hrist i Alah.
Psiholog Ara Norenzajan tvrdi da je upravo verovanje u ove „Velike Bogove“ omogućilo formiranje društava sastavljenih od velikog broja stranaca.
Da li to verovanje sačinjava uzrok ili posledicu nedavno je osporeno, ali suština je da deljenje vere omogućava ljudima da koegzistiraju u (relativnom) miru. Svest o tome da nas Veliki Bog posmatra stara se da se ponašamo pristojno.
Ili je makar nekad bilo tako.
Danas su mnoga naša društva ogromna i multikulturalna: sledbenici mnogih vera koegzistiraju jedni sa drugima – i sa sve većim brojem ljudi koji tvrde da ne veruju ni u šta.
Mi sledimo zakone koje su napravili i sprovode vlade, a ne Bog. Sekularno društvo je u porastu, a nauka pruža alatke za razumevanje i oblikovanje sveta.
Imajući sve to u vidu, sve je veći konsenzus da budućnost religije uopšte nema budućnost.
- Devojčica koja je prisustvovala Kristalnoj noći
- Tatu majstor Aušvica – i njegova tajna ljubav
- Crkva sa rok koncertima i dva miliona sledbenika
Zamislite da ne postoji raj
Moćne intelektualne i političke struje gurale su ovu teoriju još od početka 20. veka.
Sociolozi su tvrdili da je marš nauke doveo do „razuverenosti“ društva: zavladao je osećaj da natprirodni odgovori na velika pitanja više nisu neophodni.
Komunističke države poput sovjetske Rusije i Kine usvojile su ateizam kao državnu politiku i nisu gledale blagonaklono čak ni na privatnu versku ekspresiju.
Eminentni sociolog Piter Berger je 1968. godine rekao za Njujork tajms da je „vrlo verovatno da će se u 21. veku vernici pronalaziti samo u malim sektama, zbijeni zajedno kako bi pružili otpor svetski rasprostranjenoj svetovnoj kulturi.“
Sad kad smo stvarno u 21. veku, Bergerov stav ostaje aksiom za mnoge sekulariste – iako se sam Berger ogradio od tog stava devedesetih.
Njegovi naslednici bili su ohrabreni anketama koje pokazuju da u mnogim zemljama sve veći broj ljudi tvrdi da nisu vernici.
To najviše važi u bogatim, stabilnim zemljama kao što su Švedska i Japan, ali i na, verovatno iznenađujuće, mestima kao što su Latinska Amerika i u arapskom svetu.
Čak i u SAD, dugo vremena upadljivom izuzetku od aksioma da su bogatije zemlje sekularnije, broj „nereligioznih“ sada je u naglom porastu.
U Opštoj anketi američkih stavova iz 2018. godine, „bez religije“ postala je najveća pojedinačna grupa, izguravši sa prvog mesta evangelističke hrišćane.
Uprkos ovome, religija ne nestaje na globalnom nivou – makar kad su u pitanju brojke.
Istraživački centar Pju je 2015. godine izradio model budućnosti najvećih svetskih religija na osnovu demografije, migracija i preobraćanja.
Daleko od strmoglavog pada u religioznosti, predvidela je skroman skok broja vernika, sa 84 odsto današnje svetske populacije na 87 odsto 2050. godine.
Broj muslimana će rasti tako da će sustići hrišćane, dok će broj onih koji nemaju ništa ni sa jednom religijom neznatno opasti.
Obrazac koji je Pju predvideo bio je „sekularizacija Zapada i ubrzani rast ostalih“.
Religija će nastaviti da raste na ekonomski i socijalno nesigurnim mestima kao što je veći deo podsaharske Afrike – i da opada tamo gde su ona stabilna.
To se uklapa u ono što znamo o duboko usađenim psihološkim i neurološkim pokretačima verovanja.
Kad je život težak ili ga zadesi neka katastrofa, čini se da religija pruža bedem psihološke (i ponekad praktične) podrške.
Prema jednoj studiji, ljudi direktno pogođeni zemljotresom iz 2011. godine u Krajstčerču, na Novom Zelandu, postali su u značajnoj meri religiozniji od drugih Novozelanđana, koji su postali marginalno manje religiozni.
Moramo takođe da budemo pažljivi kad tumačimo šta ljudi misle kad kažu „bez religije“.
„Nereligiozne“ možda ne zanima organizovana religija, ali to ne znači da su militantni ateisti.
Sociološkinja Grejs Dejvi je 1994. godine klasifikovala ljude prema tome da li pripadaju nekoj verskoj grupi i/ili veruju u neki religijski stav.
Tradicionalno religiozni su pripadali i verovali; tvrdokorni ateisti nisu nijedno.
I onda su tu oni koji pripadaju, ali ne veruju – roditelji odlaze u crkvu da bi, možda, obezbedili mesto za dete u nekoj verskoj školi.
I, na kraju,tu su oni koji veruju u nešto, ali ne pripadaju nijednoj grupi.
Istraživanje pokazuje da su poslednje dve grupe veoma značajne.
Projekat „Razumevanje neverovanja“ sa Univerziteta u Kentu u Velikoj Britaniji sprovodi trogodišnje istraživanje šest nacija o stavovima među ljudima koji kažu da ne veruju da Bog postoji („ateisti“) i onima koji misle da nije moguće znati da li Bog postoji („agnostici“).
Prema dosadašnjim rezultatima objavljenim u maju 2019. godine, istraživači su otkrili da se malo nevernika identifikuje s ovim etiketama, dok se značajna manjina odlučuje za neki verski identitet.
Štaviše, oko tri četvrtine ateista i devet od deset agnostika otvoreni su za mogućnost postojanja nekog natprirodnog fenomena, uključujući sve, od astrologije do natprirodnih bića i života posle smrti. Nevernici „iskazuju značajan diverzitet i u okviru i među različitim zemljama.
U skladu s tim, postoji vrlo mnogo načina da se bude nevernik“, zaključuje izveštaj – uključujući, izraženo, kliše sa dejting sajtova „duhovan, ali ne i religiozan“. Kao i mnogi drugi klišei, njegovi koreni su u istini. Ali šta to zapravo znači?
Vraćaju se stari bogovi
Linda Vudhed je 2005. godine napisala Duhovnu revoluciju, u kojoj je opisala intenzivnu studiju verovanja u britanskom gradiću Kendalu. Vudhed i njeni koautori otkrili su da se ljudi rapidno okreću od organizovane religije, sa njenim naglaskom na uklapanje u ustanovljeni red stvari, ka praksama osmišljenim da naglase i neguju vlastiti osećaj pojedinca za identitet.
Ukoliko hrišćanske crkve u gradu ne budu prihvatile ovu promenu, zaključili su oni, poklonici će im se polako smanjivati sve dok ne postanu beznačajni a samo-vođene prakse postaće glavni tok u „duhovnoj revoluciji“.
Danas Vudhed kaže da se ta revolucija već desila – i to ne samo u Kendalu. Organizovana religija opada u Velikoj Britaniji, bez pravog kraja na vidiku. „Religije dobro prolaze, i uvek su dobro prolazile, kad su subjektivno uverljive – kad imate osećaj da Bog radi za vas“, kaže Vudhed, sada profesorka sociologije religije na Univerzitetu u Lankasteru, u Velikoj Britaniji.
U siromašnijim društvima, možda ćete se moliti za sreću ili stabilan posao. „Jevanđelje prosperiteta“ ključno je za nekoliko američkih megacrkava, čijom pastvom dominiraju često ekonomski nesigurni vernici. Ali ako su vaše osnovne potrebe namirene, veća je verovatnoća da ćete tražiti ispunjenje i smisao.
Tradicionalna religija ne uspeva to da pruži, naročito tamo gde se doktrina sukobljava sa moralnim uverenjima koja proističu iz svetovnih društava – po pitanju rodne ravnopravnosti, na primer.
Kao reakcija na to, ljudi su počeli da smišljaju vlastite religije.
Kako izgledaju te samovođene religije? Jedan pristup je sinkretizam tipa „biraj pa pomešaj“, kombinovanje tradicija koje često nastaje na osnovu mešanja kultura. Mnoge religije imaju sinkretističke elemente, mada se vremenom asimiliraju i postaju neosobene.
Praznici kao što su Božić ili Uskrs, na primer, sadrže arhaične paganske elemente, dok svakodnevna praksa za mnoge ljude u Kini uključuje mešavinu mahahana budizma, taoizma i konfučijanstva. Šavove je lakše zapaziti u relativno mlađim religijama, kao što su vudun i rastafarijanizam.
Alternativa je prosejavanje. Novi religijski pokreti često žele da očuvaju centralna načela neke starije religije dok je istovremeno ogoljavaju od obeležja koja su možda postala zagušujuća ili staromodna.
Na Zapadu, jedan od pojavnih oblika ovoga je kad humanisti prerade religiozne motive: postojali su pokušaji da se ponovo napiše Biblija bez natprirodnih elemenata, pozivi za izgradnju „ateističkih hramova“ posvećenih kontemplaciji.
A „Nedeljni sabor“ želi da rekonstruiše atmosferu živahne crkvene mise bez pominjanja Boga. Ali bez dubokih korena tradicionalne religije, ovi mogu da imaju problema: Nedeljni sabor, nakon prvobitnog rapidnog porasta, danas se navodno muči da održi zamajac.
Ali Vudhed misli da će religije koje bi mogle da izniknu iz trenutnog haosa imati mnogo dublje korene. Prva generacija duhovnih revolucionara, koji su sazrevali šezdesetih i sedamdesetih, bili su optimističnih i univerzalističkih shvatanja, rado preuzimajući inspiraciju iz veroispovesti iz svih delova sveta.
Njihovi unuci, međutim, odrastaju u svetu geopolitičkih pritisaka i društveno-ekonomske zebnje; oni su skloniji težnji da se vrate navodno prostijim vremenima. „Postoji tendencija odstupanja od globalne univerzalnosti ka lokalnim identitetima“, kaže Vudhed.
„Vrlo je važno da su to vaši bogovi, da nisu samo izmišljeni.“
U evropskom kontekstu, to priprema teren za povratak interesovanja za paganizam. Ponovno otkrivanje napola zaboravljenih „domorodačkih“ tradicija omogućava izražavanje savremenih preokupacija istovremeno zadržavši patinu starih vremena.
Paganizam takođe često sadrži božanstva koja su više kao raširene sile nego kao antropomorfni bogovi; to ljudima omogućava da se skoncentrišu na probleme sa kojima saosećaju a da ne moraju da testiraju veru na natprirodnim božanstvima.
Na Islandu, na primer, mala ali brzo rastuća vera asatru nema posebnu doktrinu sem donekle arhaičnog slavljenja staronordijskih običaja i mitologije, ali je aktivna u društvenim i ekološkim pitanjima.
Slični pokreti postoje širom Evrope, kao što je druidizam u Velikoj Britaniji. Nisu svi liberalno orijentisani. Neki su motivisani željom za povratak na ono što doživljavaju kao konzervativne „tradicionalne“ vrednosti – dovodeći u nekim slučajevima do sukoba oko validnosti suprotstavljenih verovanja.
Ovo su u ovom trenutku uskostručne aktivnosti i ponekad su možda u suštini više poigravanje sa simbolizmom nego iskrena duhovna služba.
Ali vremenom mogu da se razviju u iskrenije i koherentnije sisteme verovanja: Vudhed ističe nezgrapno usvajanje rodnoverja – često konzervativne i patrijarhalne paganske vere zasnovane na rekonstruisanom verovanju i tradicijama drevnih Slovena – u bivšem Sovjetskom Savezu, kao potencijalni pokazatelj onoga što bi moglo da se javi u budućnosti.
Dakle, nereligiozni uglavnom ne predstavljaju ateiste, čak ni sekulariste, već mešavinu „apateista“ – ljudi kojima prosto nije stalo do religije – i praktikanata nečeg što biste mogli da nazovete „dezorganizovanom religijom“.
I dok je verovatno da će svetske religije u doglednoj budućnosti nastaviti da istrajavaju i razvijaju se, u nastavku ovog veka mogli bismo da vidimo bujanje relativno malih religija željnih da se istaknu među ovim grupama. Ali ako su Veliki Bogovi i zajedničke vere ključni za socijalnu koheziju, šta se dešava kada njih nema?
Jedna nacija pod Mamonom
Jedan odgovor je, naravno, da naprosto nastavljamo sa životima. Bogata ekonomija, sposobna vlada, dobro obrazovanje i efikasna vladavina zakona mogu da osiguraju da se dobro slažemo jedni s drugima bez ikakvog religijskog okvira. I zaista, neka od društava sa najvećim proporcijama nevernika nalaze se među najbezbednijim i najharmoničnijim na planeti Zemlji.
Ono što ostaje diskutabilno, međutim, jeste da li ona mogu da priušte sebi da budu nereligiozna zato što imaju jake svetovne institucije – ili im je to što su sekularna pomoglo da postignu društvenu stabilnost.
Religionisti kažu da čak i svetovne institucije imaju verske korene: građanski pravni sistemi, na primer, kodifikuju ideje o pravdi na osnovu društvenih normi koje su postavile religije. Grupe kao što su Novi ateisti, međutim, tvrde da se religija svodi na jedva nešto više od običnog sujeverja i njeno napuštanje omogućiće društvima da napreduju mnogo efikasnije.
Konor Vud nije baš toliko siguran. On tvrdi da je jako, stabilno društvo poput Švedske istovremeno izuzetno složeno i veoma skupo za održavanje u pogledu rada, novca i energije – a to možda nije održivo čak ni na kratke staze.
„Mislim da je prilično jasno da ulazimo u period nelinearne promene u društvenim sistemima“, kaže on. „Zapadnjački konsenzus o kombinaciji tržišnog kapitalizma i demokratije ne može da se uzima zdravo za gotovo.“
To je problem, budući da je ta kombinacija radikalno transformisala društveno okruženje od onoga u kom su se razvile svetske religije – i do određene mere ih zamenila.
„Bio bih veoma pažljiv prilikom nazivanja kapitalizma religijom, ali mnoge njegove institucije imaju verske elemente i to u svim sferama ljudskog institucionalnog života“, kaže Vud. „’Nevidljiva ruka’ tržišta gotovo deluje kao nekakav natprirodni entitet.“
Finansijske berze, na kojima se ljudi sastaju da bi vršili visoko ritualizovane trgovinske aktivnosti, deluju poprilično kao hramovi podignuti u čast boga Mamona. Štaviše, religije, čak i izumrle, mogu da pruže neprijatno odgovarajuće metafore za mnoge od neukrotivijih svojstava savremenog života.
Pseudo-religijski društveni poredak mogao bi da funkcioniše dobro kad su vremena dobra. Ali kad društveni ugovor postane napet – preko politike identiteta, kulturoloških ratova ili ekonomske nestabilnosti – Vud sugeriše da je posledica ono što viđamo danas: porast autoritarizma u zemlji za zemljom.
On navodi istraživanje koje pokazuje da ljudi ignorišu autoritarni ton sve dok ne osete propadanje društvenih normi.
„To se ljudska životinja osvrće oko sebe i primećuje da se ne slažemo oko toga kako bi trebalo da se ponašamo“, kaže Vud. „I potreban nam je autoritet da nam to kaže.“
Prilično je indikativno to što politički moćnici idu tako dobro ruku pod ruku sa religioznim fundamentalistima: hinduistički nacionalisti u Indiji, na primer, ili hrišćanski evangelisti u SAD. To je moćna kombinacija za vernike i uznemirujuća za sekulariste: može li nešto da premosti taj jaz među njima?
Vodite računa o jazu
Možda će neka od velikih religija dovoljno promeniti oblik da pridobije nazad nevernike u velikim brojevima. Postoji presedan za ovo: 1700-ih se hrišćanstvo mučilo u SAD, postavši dosadno i formalno dok je u doba Prosvetiteljstva sekularni racionalizam bio u porastu.
Novi soj putujućih, gromoglasnih, fatalističkih propovednika uspešno je obnovio veru, postavivši ton za čitave naredne vekove – što je bio događaj koji se naziva „Veliko buđenje“.
Lako je povući paralele sa današnjim trenutkom, ali Vudhed je skeptična po pitanju toga da hrišćanstvo ili druge svetske religije mogu, gledano na duže staze, da nadoknade teritorije koje su izgubile.
Nekada osnivači biblioteka i univerziteta, one više nisu ključni pokrovitelji intelektualne misli. Društvene promene podrivaju religije koje ih ne prihvate: početkom godine, papa Franja je upozorio da ukoliko katolička crkva ne prizna svoj istorijat muške dominacije i seksualnog zlostavljanja, rizikuje da postane „muzej“. I njihova sklonost da tvrde kako se nalazimo na vrhu lestvice postanja podriva sve jače osećanje da ljudi nisu toliko značajni u široj postavci stvari.
Možda će se pojaviti neka nova religija koja će popuniti prazninu? Još jednom, Vudhed je skeptična. „Istorijski gledano, ono što čini da se religije šire ili propadaju jeste politička podrška“, kaže ona, „a sve religije su prolazne sve dok ne dobiju podršku vladara.“
Zoroastrizam je imao korist od toga što ga je usvajala svaka naredna persijska dinastija; preokret za hrišćanstvo desio se kad ga je usvojilo Rimsko carstvo. Na sekularnom Zapadu, malo je verovatno da će se desiti jedna takva podrška, uz mogući izuzetak SAD-a. U Rusiji, za promenu, nacionalistički tonovi rodnoverja i pravoslavne crkve donose im prećutnu političku podršku.
Ali danas postoji još jedan mogući izvor podrške: internet.
Onlajn pokreti stiču sledbenike brzinom koja je u prošlosti bila nezamisliva. Mantra Silicijumske doline „kreći se brzo i ruši sve“ postala je očigledna istina za mnoge tehnologe i plutokrate. #MeToo je krenuo kao hešteg koji je izražavao bes i solidarnost, ali sada predstavlja prave promene u dugogodišnjim društvenim normama.
A „Pobuna protiv istrebljenja“ je stremila, sa popriličnim uspehom, da izazove radikalnu promenu u stavovima prema krizi klimatskih promena i biodiverzitetu.
Ništa od toga nisu religije, naravno, ali dele neke paralele sa sistemima verovanja u povoju – posebno onaj ključni funkcionalistički cilj gajenja osećaja zajedništva i zajedničke svrhe. Neki čak imaju elementa ispovedanja i žrtvovanja. Dakle, ukoliko se uračuna vreme i motivacija, može li nešto eksplicitnije religiozno da iznikne iz onlajn zajednice? Kakve nove oblike religije mogu ove onlajn „pastve“ da smisle?
Već imamo neku predstavu o tome.
Deus ex machina
Pre nekoliko godina, članovi samoproklamovane „racionalističke“ onlajn zajednice LessWrong počeli su da raspravljaju o misaonom eksperimentu o sveprisutnoj, super-inteligentnoj mašini – sa mnogo svojstava božanstva i pomalo osvetničke prirode starozavetnog Boga.
Zvala se Rokov Bazilisk. Kompletna teorija je komplikovana logička zagonetka, ali grubo prepričano, kad se bude pojavila dobroćudna super-inteligencija, želeće da čini onoliko dobra koliko može – i što ranije nastane, više dobra će moći da učini.
I zato, da bi podstakli svakoga da uradi sve što može kako bi pomogao da ona nastane, ona će večito i retroaktivno mučiti one koji to ne urade – uključujući svakoga ko čak i sazna za njeno potencijalno postojanje. (Ukoliko je ovo prvi put da ste čuli za nju: izvinjavam se!)
Iako možda zvuči suviše bizarno i egzotično, Rokov Bazilisk je izazvao popriličnu pometnju kad je prvi put iznet na LessWrong – dovoljno da diskusiju o njemu zabrani lično tvorac sajta. Predvidljivo, to je samo dovelo do toga da ideja eksplodira širom interneta – ili makar u njegovim štreberskim krugovima – sa referencama na Bazilisk koje su nicale svuda, od sajtova sa vestima do Doktora Hua, uprkos protestima nekih racionalista koji su tvrdili da niko to ne shvata ozbiljno.
Njihovim argumentima nije pomagala činjenica da su mnogi racionalisti duboko posvećeni drugim zapanjujućim idejama o veštačkoj inteligenciji, od veštačkih inteligencija koje greškom uništavaju svet do ljudsko-mašinskih hibrida koji bi nadrasli sve ograničenja smrtnika.
Takva ezoterična verovanja nicala su tokom čitave istorije, ali lakoća sa kojom možemo da izgradimo zajednicu oko njih danas nešto je sasvim novo. „Uvek smo imali nove oblike religioznosti, ali nismo uvek imali plodne prostore za njih“, kaže Bet Singler, koja proučava društvene, filozofske i verske implikacije veštačke inteligencije na Univerzitetu u Kembridžu.
„Izlazak na srednjevekovni gradski trg i izvikivanje vaših neortodoksnih uverenja etiketiralo bi vas kao jeretika, a ne bi vam pridobilo preobraćenike za vašu stvar.“
Mehanizam je možda nov, ali poruka nije. Argument sa Baziliskom po duhu je veoma sličan Paskalovoj opkladi. Francuski matematičar iz 17. veka predložio je da nevernici ipak treba da se prave da su religiozni, čisto u slučaju da se ispostavi da osvetnički Bog zaista postoji. Ideja kažnjavanja kao imperativa za saradnju podseća na Norenzajanove „Velike Bogove“. A argumenti oko načina da se izbegne Baziliskov pogled jednako su uvijeni kao srednjevekovni sholastički pokušaji da se pomire ljudska sloboda sa božanskom kontrolom.
Čak ni tehnološka obeležja nisu nova. Fredrik Braun je 1954. godine napisao (veoma) kratku priču pod naslovom „Odgovor“, u kojoj ljudi uključuju kompjuter nadležan za čitavu galaksiju i pitaju ga: postoji li Bog? Sada postoji, stiže odgovor.
A neki ljudi, kao preduzetnik za veštačku inteligenciju Entoni Levandovski, misle da je njihov sveti cilj da izgrade super-mašinu koja će jednog dana dati odgovor baš kao što je to učinila Braunova fiktivna mašina. Levandovski, koji se obogatio praveći aute s automatizovanim vozačem, završio je u vestima 2017. godine kad je postalo javno poznato da je osnovao crkvu, „Put budućnosti“, posvećenu postizanju mirne tranzicije do sveta koji uglavnom vode super-inteligentne mašine. Iako njegova vizija zvuči dobroćudnije od Rokovog Baziliska, kredo crkve i dalje sadrži neke zlokobne rečenice: „Mi verujemo da je mašinama važno da utvrde ko je prijateljski nastrojen prema njihovoj stvari, a ko nije. Mi planiramo to da uradimo tako što ćemo voditi evidenciju ko je radio šta (i koliko dugo) da bi pomogao u mirnoj i dostojanstvenoj tranziciji.“
„Ima mnogo načina na koji ljudi doživljavaju Boga i hiljadu ukusa hrišćanstva, judaizma, islama“, rekao je Levandovski za Vajerd. „Ali svi oni uvek traže nešto što je nemerljivo ili ne možete da vidite ili kontrolišete. Ovaj put je drugačije. Ovaj put ćete moći da pričate sa Bogom, bukvalno, i sa sigurnošću da znate da vas on sluša.“
Sudar sa stvarnošću
Levandovski nije u tome usamljen. U svojoj bestseler knjizi Homo Deus, Juval Noa Harari tvrdi da temelji moderne civilizacije erodiraju pred licem nove religije koju zove „dataizam“, a ona glasi: predajući se protocima informacija, možemo da nadrastemo naše ovozemaljske brige i veze. Drugi transhumanistički religiozni pokreti u povoju usredsređuju se na besmrtnost – novi obrt u obećanju večnog života. Neki drugi se, pak, udružuju sa starijim verama, posebno mormonizmom.
Jesu li ovi pokreti pravi? Neke grupe izvode ili „hakuju“ religiju kako bi pridobile podršku za transhumanističke ideje, kaže Singler. „Nereligije“ žele da odbace navodno nepopularne strogosti ili iracionalne doktrine konvencionalne religije, da bi se tako potencijalno dopale nereligioznima. Tjuringova crkva, osnovana 2011. godine, ima širok raspon kosmičkih načela – „Otići ćemo među zvezde i pronaći Bogove, izgraditi Bogove, postati Bogovi i vaskrsnuti mrtve“ – ali nema nikakvu hijerarhiju, rituale ili propisane aktivnosti i samo jednu etičku maksimu: „Pokušajte da se ophodite prema drugim razumnim bićima sa ljubavlju i saosećanjem.“
Ali kao što dobro znaju misionarske religije, ono što počinje kao puki flert ili dokona radoznalost – možda podgrejana nekom zvučnom izjavom ili privlačnom ceremonijom – može da se završi iskrenom potragom za istinom.
Popis stanovništva iz 2001. godine u Velikoj Britaniji pokazao je da je džedajizam, fiktivna vera dobrih momaka u Ratovima zvezda, bila četvrta najveća religija: skoro 400.000 ljudi bilo je inspirisano da je prisvoji, prvobitno preko ironične onlajn kampanje. Deset godina kasnije, pala je na sedmo mesto, što je dovelo do toga da je mnogi odbace kao sprdnju. Ali Singler ističe da je to i dalje veoma mnogo ljudi – i mnogo duže traju nego što izdrži većina viralnih kampanja.
Neki ogranci džedajizma ostaju šaljivi, ali drugi sebe shvataju ozbiljnije: Hram reda džedaja tvrdi da su njegovi članovi „stvarni ljudi koji žive ili su živeli živote prema načelima džedajizma“ – inspirisani fikcijom, ali zasnovani na filozofijama iz stvarnog života koji ga čine.
Sa takvim brojkama, džedajizam je trebalo u Velikoj Britaniji da bude priznat kao zvanična religija. Ali zvaničnici koji su očigledno pretpostavili da to nije iskren odgovor na popisu, nisu ga zabeležili kao takvog. „Mnogo toga se meri u odnosu na zapadnjačku anglofonu tradiciju religije“, kaže Singler. Sajentologiji mnogo godina nije dozvoljeno da bude priznata kao religija u Velikoj Britaniji zato što nije imala Vrhovno biće – što se može reći i za budizam.
Takođe, priznavanje je složeno pitanje širom sveta, naročito zato što ne postoji široko prihvaćena definicija religije čak ni u akademskim krugovima. Komunistički Vijetnam, na primer, zvanično je ateistički i često se navodi kao jedna od najnereligioznijih zemalja sveta – ali skeptici kažu da je to zapravo samo zato što zvanične ankete ne obuhvataju ogromne brojeve populacije koji praktikuju folklornu religiju. S druge strane, zvanično priznavanje asatrua, islandske paganske religije, značilo je da je ona dobila pravo na udeo u „porezu na veru“; kao posledica, gradi prvi paganski hram u zemlji posle skoro 1.000 godina.
Skepticizam u vezi sa motivima praktikanata sprečava mnoge nove pokrete da budu priznati kao istinske religije, bilo od zvaničnika ili široke javnosti. Ali ultimativno pitanje iskrenosti navodi na krivi trag, kaže Singler: „Kad god vam neko saopšti svoj svetonazor, morate da ga prihvatite zdravo za gotovo“. Konačni test, jednako validan za neopagane kao i za transhumaniste, jeste da li ljudi unose značajne promene u svoje živote u skladu sa njihovom deklarisanom verom.
A takve promene zapravo su ono što osnivači nekih novih verskih pokreta i žele. Zvanični status nije bitan ukoliko možete da pridobijete hiljade ili čak milione sledbenika za svoju stvar.
Uzmite za primer „Svedoke klimatologije“, „religiju“ u povoju izmišljenu da dovede do veće posvećenosti delanju povodom klimatskih promena. Posle decenije provedene u radu na osmišljavanju rešenja za klimatske promene, njena osnivačica Olja Irzak došla je do zaključka da pravi problem nije toliko u pronalaženju tehničkih rešenja, koliko u pridobijanju društvene podrške za njih. „Koji višegeneracijski društveni konstrukt organizuje ljude oko zajedničkih moralnih stavova?“, pita ona. „Uvek najviše ljudi privuče religija.“
I tako je pre tri godine Irzak sa nekim prijateljima rešila da osnuje jednu. Nisu videli nikakvu potrebu da uvode Boga u čitavu priču – ali jesu počeli da drže redovne „službe“, uključujući uvodna slova, propovedi koje hvale veličanstvo prirode i edukaciju o aspektima environmentalizma. Povremeno bi uključili rituale, naročito za tradicionalne praznike. Za Obrnuti Božić, Svedoci bi posadili jelku umesto da je poseku; za Dan sećanja na glečere, gledali bi blokove leda kako se tope na kalifornijskom suncu.
Kao što ovi primeri sugerišu, Svedoci klimatologije odaju parodijski utisak – šaljivost pomaže novajlijama da pređu preko potencijalne prvobitne nelagode – ali namera Izrakove iza svega prilično je ozbiljna.
„Nadamo se da ljudi izvlače nešto vredno iz ovoga i da su podstaknuti da rade na borbi protiv klimatskih promena“, kaže ona, umesto da očajava zbog stanja sveta. Broj poklonika je svega nekoliko stotina, ali je Izrak, kao dobra inženjerka, posvećena testiranju načina da se taj broj poveća. Između ostalog, razmišlja o veronauci koja bi učila decu razmišljanju o tome kako funkcionišu složeni sistemi.
Nedavno su Svedoci počeli da obraćaju pažnju na širu sliku, uključujući ceremoniju koja se sprovodi širom Bliskog istoka i centralne Azije neposredno pred prolećnu ravnodnevicu: pročišćenje ubacivanjem nečeg neželjenog u vatru – zapisane želje ili pravog predmeta – a potom njegovo preskakanje. Preoblikovano kao pokušaj da se oslobodimo ekoloških nedaća, to se pokazalo kao popularan dodatak postojećoj liturgiji. To je možda i moglo da se očekuje, zato što se primenjuje hiljadama godina u sklopu Novruza, iranske Nove godine – koja poreklo delom vuče iz zoroastrizma.
Transhumanizam, džedajizam, Svedoci klimatologije i mnoštvo drugih novih religijskih pokreta možda nikad neće postati ništa veliko. Ali možda je isto moglo da se kaže za malu grupu vernika koja se okupila oko svete vatre u drevnom Iranu, pre tri milenijuma, i čija je vera u povoju izrasla u jednu od najvećih, najmoćnijih i najtrajnijih religija koje je svet ikad video – a koja i dan-danas inspiriše ljude.
Možda religije nikad zapravo ne umiru. Možda su religije koje postoje danas širom sveta manje istrajne nego što mislimo. A možda je sledeća velika vera u ovom trenutku tek u nastajanju.
Sumit Pol-Čuduri je novinar i bivši glavni i odgovorni urednik Nju sajentista. Možete ga pratiti na @sumit.
.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
