Ko o čemu – baba o uštipcima.

Na kraju jednomesečnog putovanja po Evropi, tokom kojeg je posetio i balkanske krajeve, Daniel Mate, sin čuvenog kanadskog lekara Gabora Matea, kaže da su ratovi devedesetih godina na prostoru bivše Jugoslavije „brzo isplivavali u gotovo svakom razgovoru“.

Priča udobno smešten na trosedu jednog beogradskog restorana, dok mu tik iznad glave visi natpis Jugoslavija – za lokal čisto estetski, ali za ovaj razgovor simboličan detalj.

Život posle traume jedna je od tema najnovije knjige njegovog oca „Mit o normalnom: Trauma, bolest i izlečenje u toksičnoj kulturi“ (The Myth of Normal: Trauma, Illness, and Healing in a Toxic Culture), gde je Mate mlađi sarađivao na pisanju.

„Istorija ne počinje od nas, današnjih generacija, ali svako nosi deo bremena i ima zadatak da s njim izađe na kraj“, meko i milozvučno kaže Mate, takođe kompozitor i kantautor, za BBC na srpskom.

• Ima li života posle rata: Kako sukob u Ukrajini veteranima rata u Jugoslaviji vraća užase pred oči
• On zavisnost leči drugačije: „Sve počinje od traume“
• Smirna Kulenović: „Želim vratiti život na mjesto gdje su ga naši voljeni izgubili“

A to je, kako smatra, naročito važno ako je istorija satkana od ratnih epizoda i kolektivnih trauma.

Mate primećuje da su na Balkanu, gde se poslednji rat završio pre dve decenije, ožiljci i dalje „lako uočljivi“.

Knjiga The Myth of Normal: Trauma, Illness, and Healing in a Toxic Culture objavljena je u septembru 2022. godine na engleskom jeziku i za sada nije prevedena na srpski.

Putovanje Balkanom: Očiglednost bola

Između decembra i januara, Mate je proveo četiri nedelje putujući Evropom, između ostalog i zemljama bivše Jugoslavije – od Beograda, preko Novog Sada i Zagreba do Ljubljane.

Iznajmio je automobil i seo za volan, prevalivši stotine kilometara kroz brda i ravnice u kojima je pre tri decenije počelo višegodišnje krvoproliće.

„Tema ratova devedesetih bi se, pre ili kasnije, pojavila u svakom razgovoru.

„Događaji tih godina su tik ispod površine, bol je tik ispod površine, ali kod ljudi vidim i odlučnost da pronađu najbolji mogući način da se sa tim nose“, kaže Mate.

Zastaje na trenutak i otpija gutljaj mineralne vode, kao da kupuje vreme ne bi li pažljivo formulisao misli koje mu se vrzmaju po glavi.

„A čini mi se i da su svesni da, posle toliko vremena, to više nije dovoljno.

„Uviđaju da im je potrebno izlečenje, ali ne znaju kako da stignu do njega“, dodaje.

Beograd mu se, kaže, čini gradom „ljudi koji su mnogo preturili preko leđa“.

Zbog toga ga podseća na Budimpeštu, glavni grad Mađarske, sa kojim ima „važnu i vrlo ličnu poveznicu“.

Njegov otac Gabor Mate rođen je u tom gradu 1944. godine, pred kraj Drugog svetskog rata, u porodici mađarskih Jevreja, čiji su pojedini članovi poginuli su u nacističkom logoru Aušvic.

Gabor Mate je, sa ocem i majkom koji su preživeli, pedesetih godina prošlog veka emigrirao u kanadski grad Vankuver.

Tamo daleko, na severnoameričkom tlu, pre četrdesetak godina rodio se Daniel, koji danas živi u Njujorku.

Ko je Gabor Mate, Danielov otac

Kanadski lekar, stručnjak za lečenje bolesti zavisnosti i traume.

Autor je nekoliko bestselera, koji su prevedeni na mnoge jezike.

Proslavio se radom na temama mentalnog zdravlja sa pacijentima koji zloupotrebljavaju narkotike u centru Vankuvera, koji ima statistiku najveće zloupotrebe droga u Severnoj Americi.

Za rad mu je 2018. godine dodeljen Kanadski red, najveća građanska počast ove zemlje.

Izvor: BBC

‘Virus traume’

Prenošenje kolektivne traume Mate upoređuje sa „širenjem virusa“.

„Kao što stres prelazi s čoveka na čoveka, tako i trauma prelazi s generacije na generaciju“, objašnjava.

Kaže da je i sam imao priliku da to iskusi, odrastajući sa ocem koji je prve mesece života proveo pod nacističkom okupacijom, a detinjstvo u atmosferi opustošenosti posleratne Mađarske.

„Od najranijih dana, nervni sistem mog oca je bio prestravljen, što ga je obeležilo za ceo život, formirajući čitav niz ograničenja i obrazaca.

„A kada se oženio i dobio dete, ja sam rastao sa čovekom koji je sve to preživeo, upijao njegovu energiju i osećanja – tako se trauma prenosi“, priča.

Mate podseća da je ljudska istorija puna velikih, traumatizujućih događaja, koji su uticali na čitave narode.

„Od severnoameričkih starosedelaca, preko Jevreja za vreme Drugog svetskog rata, pa sve do ljudi na Balkanu, koji su nešto skorije preživeli raspad Jugoslavije“, kaže.

• Kako je suđenje Adolfu Ajhmanu za Holokaust ujedinilo Izrael
• Kako je mađarski pesnik završio u nacističkom logoru u Boru

Smatra da je besmisleno praviti gradacije ljudske traume i patnje.

„Svaka trauma zaslužuje dužno poštovanje, ne treba ih upoređivati.

„Štaviše, pretpostavke poput Moja trauma je veća od tvoje mogu da budu ne samo štetne, nego i opasne i da posluže kao opravdanje za novo nasilje“, dodaje Mate.

A kada se mračni događaji odigravaju na istorijskoj pozornici, trauma se dešava i svakom pojedinačno.

Kako bi to objasnio, Mate se odlučuje za fudbalsku metaforu.

„Trauma nije faul na utakmici, nego povreda noge – tera da se odvojimo od delova sebe koji su povređeni, zato što je bolno kada ‘gazimo’ hodajući s njima“, dodaje.

Život s traumom – priče koje pričamo sebi

Kako bi izašli na kraj sa traumom, „ljudi izmišljaju priče koje pričaju sami sebi, sopstvenoj deci i čitavim društvima“, kaže Mate.

Dodaje da se, kao pouka takvih priča, neretko javlja ideja da „samo najjači opstaju“.

„Na društvenom nivou, može da se pojavi uverenje da je narod bio laka žrtva i da to više nikada ne sme sebi da dozvoli.

„A onda se taj stav koristi kao opravdanje za novi krug nasilja – u strahu da nikada više ne budu zlostavljani i ubijani, ljudi postaju zlostavljači i dželati“, pojašnjava Mate.

• Zašto je Jasenovac „propuštena prilika“ za pomirenje
• Srebrenica, kad svi od nje okrenu glavu

Tako nastaju toksične kulture, koje opstaju zahvaljujući strahu, represiji i sili, kaže.

U takvim kulturama, ideologija „igra posebno važnu ulogu“.

„A to je da pothrani strah i ubedi ljude da se slože s atmosferom mržnje, i potisnu prirodnu potrebu da se protiv nje pobune“, dodaje.

Kako takvi narativi postaju deo svakodnevice, empatija za ljudska bića iz ‘suprotnog tabora’ ostaje po strani.

Pogledajte video: Silovanja tokom rata u Bosni i Hercegovini

Krivica i pokajanje

Kada društvo uđe u proces suočavanja sa prošlošću, kod nekih ljudi može da se javi osećaj krivice, kaže Mate.

„Ali, to osećanje nije naročito korisno“, smatra.

Kako dodaje, „važnije je da pojedinci i države prepoznaju odgovornost za učinjeno zlo“.

„Ali to ne znači da sami sebe bičujemo po leđima – ljudi mogu da se zaglave u tome, misleći da nešto postižu, a zapravo ne stižu nigde“, pojašnjava.

Pravi put je, smatra, „put pokajanja“.

„Ako povredim čoveka i uvidim da sam ga povredio, mogu da se pokajem i promenim ponašanje“, kaže.

• Zašto kritika traje duže od pohvale
• Misao koja nas plaši: Zašto umiremo

Primećuje da se na kolektivnom planu, dešava se slična stvar kao i na individualnom.

„Kada se insistira na kolektivnoj krivici, pojavljuju se ljudi koji se protiv toga bune – na primer, desničarskom retorikom.

„Tako dobijamo ponosne bele Amerikance, ponosne Srbe i ponosne Hrvate – njihov ponos zasniva se na odbacivanju osećaja krivice, koji je sam po sebi neprijatan“, kaže.

Mate ima razumevanja za „emotivni impuls čoveka da se odupre krivici za ono što lično nije uradio“.

„Nije poenta da se ljudi osećaju krivim, već da osude ono što se dogodilo i da se pokaju“, dodaje.

Ključ je, kaže, u kolektivnoj odgovornosti.

„A to je odgovornost ne samo za bol koji sam prouzrokovao drugima, već i za bol koji nosim.“

Prevazilaženje traume

Mate podseća da, odrastajući u Kanadi, nije direktno ni iskusio rat, ni velike političke krize ili tragične događaje – ništa slično onome što su ljudi na Balkanu preživeli krajem prošlog veka.

„Međutim, moje jevrejsko poreklo me je naučilo ponešto o tome šta znači naslediti određeni narativ“, dodaje.

Kaže da nakon tektonskih događaja, kao što su ratovi, masovna ubistva i raspad države, nasleđeni narativi neretko zvuče kao „prave horor priče“.

Nije lako nositi se sa takvim bremenom, smatra.

„Ako ste odrasli u delu sveta gde se dogodio rat kojeg se ne sećate, roditelji su vam sigurno preneli deo sopstvenog tereta – vi ste samo primaoci“, objašnjava.

A dobra vest je da niko nije osuđen da takvo breme nosi celi život.

„Ne treba se zaglavljivati u pričama o prošlosti.

„Izlečenje je moguće – počinje od toga da sebi kažeš: Nosim ovu bol, nepoverenje i strah, žao mi je zbog svih koji su time bili pogođeni, i biram da krenem dalje“, smatra.

• Kako je razum pobedio oružje u bosanskom selu Baljvine: „Pusti rat, nemamo vodu u 21. veku“
• Amir Reko: I heroj, i izdajica, i nepoželjan, i kandidat za Nobela

Mate je uveren da mlađe generacije imaju snagu da prekinu ciklus prenošenja traumatskih iskustava i toksičnih narativa.

„Ako slušate dva kontradiktorna narativa, sa dve suprotstavljene strane, i primećujete raskol, znači da niste u njemu i sigurno ima još ljudi koji se osećaju kao i vi“, kaže.

Generacije koje su nasledile kolektivnu traumu imaju priliku da osmisle „neku novu priču“.

„Izlečenje društva se dešava u pojedincu – svako od nas je odgovoran za sebe.

„Nadam se da to ne doživljavate kao teret i krivicu, već kao uzbudljivu priliku, koja će vas ispuniti zahvalnošću“, kaže Mate, s blagim izrazom na licu i osmehom u krajičcima usana.

Pogledajte video: Aleksandar Hemon – od odrastanja u Jugoslaviji do Matriksa

Pratite nas na Fejsbuku, TviteruiVajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]