Deljenje podataka sa Fejsbuka – jedna od najvećih savremenih afera

Korišćenje više miliona profila na Fejsbuku u političke svrhe otvorilo je brojna pitanja o tome kako se koriste podaci o nama.

Ipak, pojedini stručnjaci za baze podataka i marketing tvrde da su strahovanja preuveličana.

„Nema tu ničeg novog“, kažu sa olakšanjem. „Ovo nam se događa već godinama“.

I upravo je to i suština – probudili smo se u svetu u kome ima malo pravila, a kompanije bezbrižno dele naše podatke.

U industriji baza podataka, neki su saglasni sa tim.

„To je gotovo na nivou skandala koji je u Britaniji izbio oko velikih troškova poslanika u parlamentu“, kaže Nik Halsted, preduzetnik koji je započeo nekoliko poslova u oblasti analize podataka.

Veruje da će, baš poput poslanika kada su uhvaćeni u onome što je bila uobičajena praksa godinama, i kompanije koje poseduju naše podatke i društvene mreže morati da promene način rada.

On kaže da je metod koji je jedan profesor koristio da, kroz kviz koji je sam napravio, sakupi lične podatke i onda ih, navodno, prosledi Kembridž analitici – zapravo, već poznat: „Mogu da vam navedem deset kompanija koje su došle do stotina miliona Fejsbuk profila na taj način“.

On kaže da te kompanije ne rade ništa protivzakonito deleći podatke sa drugima, ali to ipak često čine, iako ne bi trebalo.

Halsted misli da je nedavna promena pravila, kojima je Fejsbuk otežao spoljnim činiocima da jednostavno uzimaju podatke sa javnih profila korisnika, zapravo znak da kompanija zna u čemu je problem.

Posle ove afere, na gomilu problema o kojima se već dugo govori, stiže još jedan – javna rasprava oko deljenja podataka loše odrazila na akcije Fejsbuka koje su pale za pet odsto dok političari, kolumnisti i zakonodavci zahtevaju više informacija.

Molimo za privatnost

Stefani Her, ekspert za nove tehnologije sa iskustvom u oblasti podataka, kaže da priča o Kembridž analitici ukazuje na problem nedostatka odgovornosti: „Ono što je zaista zapanjujuće je nedostatak bilo kakve provere“.

Ona navodi da se niko, ni društvena mreža, ni kompanija koja se bavi podacima, ni naučnik, nije zapitao da li je zapravo njihov posao da provere da li se podaci nepropisno dele i da, ako utvrde da je tako, ti podaci budu izbrisani.

Ona smatra da će morati da se pronađe neki način za praćenje da li se pravila poštuju.

Mnogo se govori i o činjenici da korisnici, koji su se prijavili za ovaj kviz o ličnosti, moraju eksplicitno da daju saglasnost da se pristupi njihovim podacima.

Ipak, Stefani Her kaže da nije fer prebacivati odgovornost na već prezauzete korisnike, da moraju još i da čitaju „sitna slova“ u formularima. Ona misli da podešavanja na Fejsbuku treba po definiciji da budu postavljena na maksimalnu zaštitu privatnosti.

„Naš posao kao stručnjaka za nove tehnologije je da napravimo bezbedne sisteme“, kaže ona. „Kada putujem avionom, ne sprovodim bezbednosne provere kao običan putnik.“

Na predavanju koje samo držao u školi u Južnom Velsu, govorio sam o moći društvenih mreža da šire lažne vesti. Potrošio sam dosta vremena da objasnim koliko Fejsbuk daje mogućnosti oglašivačima (i političkim strankama) da vrlo precizno upute svoju poruku npr. mladiću između 15 i 25 godina koji živi u gradiću Pontiprid i voli moto-trke.

Publiki su činili aktivni korisnici društvenih mreža, ali su i pored toga bili iznenađeni kada su saznali da je Fejsbuk vlasnik Instagrama i Votsapa, a da Gugl poseduje Jutjub, što suštinski znači da samo dve kompanije mogu da izvrše veliki uticaj na informacije koje dobijaju i način na koji promišljaju stvari.

Upozorio sam ih i da se ne prijavljuju na kvizove, bilo na Fejsbuku ili negde drugde. Ipak, mislim da previše tražimo od ovih generacija kada zahtevamo da istraže svaku priču da bi bili sigurni u njen izvor, ili da čitaju sve „tajnovite“ izjave o zaštiti privatnosti gdegod na njih nalete na internetu.

Možda je, ipak, vreme da im odrasli podare virtuelni svet koji je bezbedniji po definiciji.