Reprezentativci Srbije osvojili su još jedno zlato, pa proslava na balkonu Starog dvora u Beogradu može da počne… Što je tradicija duga već četvrt veka.
Balkon.
Tih šest slova i jedan interpunkcijski znak dovoljni su da svi znaju o čemu se radi.
Iako u Beogradu „živi“ više desetina hiljada terasa i balkona, na samo jedan izlaze isključivo šampioni i šampionke.
U poslednjih 25 godina zemlja je menjala ime, zastava redosled boja, himna reči, ali jedno je ostalo isto – uspesi sportista i doček na balkonu Starog dvora.
I svi su barem jednom bili tamo negde u masi, čekajući da se idoli iz detinjstva vrate okićeni zlatom ili srebrom.
- U Evropi nema boljih – odbojkaši Srbije osvojili zlato
- „Čuvaj se svete, plave čete“: Kako su odbojkašice Srbije postale kaznena ekspedicija
- Priča o Zoranu Terziću: Ključ za medalju – kontinuitet
„To je za svakog sportistu ovde najveća čast, da na balkonu, sa narodom, proslavi uspeh reprezentacije“, kaže za BBC Nenad Zimonjić, selektor teniske reprezentacije Srbije.
Za Ivanu Maksimović Anđušić, reprezentativku u streljaštvu, to je iskustvo koje će zauvek da pamti.
„Naježim se kad god se prisetim izlaska na balkon i poželim da mi se to ponovi“, dodaje Ivana Maksimović Anđušić, reprezentativka u streljaštvu.
„Ostaje to u sećanju celog života“, ističe Andrija Prlainović, jedan od najboljih vaterpolista sveta.
Bitlsi
A sve je počelo jednog vrelog leta 1995. godine.
Košarkaškoj reprezentaciji Srbije je tada prvi put posle četiri godine dozvoljeno da se takmiči i plavi su se iz Atine vratili sa zlatom.
„Taj doček iz 1995. je legendaran. Tada je sve počelo“, kaže za BBC Miroslav Mića Berić, bivši reprezentativac.
„Pa dvadesetak hiljada ljudi je bilo na aerodromu, kad smo sleteli morali smo da ‘bežimo’ preko piste i izađemo sa druge strane, nije moglo drugačije. Bilo je kao Bitlsi kad su bežali od publike“, navodi Berić uz osmeh.
- Kako smo postali velesila: „Košarka je ovde tradicija, lanac uspeha i dalje živi“
- Ko pobedi – ostaje: Kako je ulični basket podigao srpsku košarku
- Kako su koševi iz ulice, kraja i školskog stvorili „Zemlju košarke“
Od aerodroma pa sve do centra grada, duž celog auto-puta, bili su parkirani automobili.
„Zastave, deca mašu, nepregledna kolona ljudi, nije joj bilo kraja. Posle svih tih sankcija i loših stvari. To je sigurno najveći doček, teško da će to neko oboriti.
„I sve je bilo spontano, ljudi su sami izašli na ulice, nije ih niko zvao. Nismo imali predstavu da će se to dogoditi, niko to nije očekivao“, ističe Berić.
A kakav je osećaj izaći na balkon?
„Teško je to opisati rečima. Taj osećaj retko ko to doživi“, kaže Berić.
Pogled
Da, retko ko od običnih smrtnika doživi taj pogled sa balkona, ali je on od 1995. ugostio dosta ljudi.
Košarkaše i košarkašice, rukometaše i rukometašice, vaterpoliste, tenisere i teniserke, mlade fudbalere, plivače i plivačice. I Mariju Šerifović.
„Bilo je neverovatno, to su sjajne uspomene“, kaže Zimonjić, koji je na balkon izašao 2010, nakon trijumfa u Dejvis kupu.
„Bili su tu moja supruga i deca. Tada su bili mali, imali su samo dve godine. Izaći sa njima na balkon je bilo divno“.
Minhen, Madrid, Brisel, Ajndhoven
Proslave sportskih uspeha na balkonima državnih ili gradskih institucija nisu specifične samo za Srbiju.
Fudbaleri i navijači Bajerna iz Minhena tradicionalno slave osvajanje trofeja na Marijenplacu u centru grada. Igrači, obučeni u tradicionalne bavarske nošnje izlaze na balkon zgrade gradska uprave i otpozdravljaju navijačima.
Slične manifestacije redovne se organizuju u Madridu kada, recimo, Real osvoji Ligu šampiona, pa fudbaleri sa balkona gradske skupštine na trgu Sibeles slave sa pristalicama.
Doček na balkonu gradske skupštine u Briselu priređen je fudbalerima Belgija prošle godine po povratku sa Svetskog prvenstva u Rusiji, gde je ova ekipa osvojila treće mesto.
Gradska skupština Ajndhovena godinama unazad organizuje proslave titula za fudbalere lokalnog trofejnog kluba PSV-a, pa i oni znaju šta znači izaći na balkon pred navijače.
Pre samo dvadesetak dana balkon je bio domaćin ženskoj odbojkaškoj reprezentaciji Srbije, a danas će odbojkašima.
- Finale „iza scene“: Kako je Novak utišao Vimbldon – znam, bio sam tamo
- Zašto Federer nema lek za Đokovića
- Više nije bitno šta Novak jede
Inače, Srbija je ove godine drugi put u istoriji postala odbojkaški šampion Evrope i u ženskoj i u muškoj konkurenciji.
„Nikada ne pripremamo dočeke unapred, to je neko pravilo, ali na njemu uvek rade ljudi koji su vrlo verzirani, tako da nam ne treba mnogo da pripremimo sve“, izjavio je predsednik Skupštine grada Nikola Nikodijević za RTS.
A kako bi Zimonjić opisao trenutak izlaska na balkon?
„Teško je to opisati rečima. Tek tada postanete svesni koliki ste uspeh napravili i koliko to znači ljudima“, navodi on.
Mali
Priliku da izađu na balkon su tokom godina dobili i neki „mali sportovi“.
„Iako je bilo relativno davno, to se ne zaboravlja, kao da je juče bilo“, kaže za BBC Ivana Maksimović Anđušić.
„Pored osvajanja medalje i pobedničke ceremonije, to mi je jedan od najlepših osećaja do sada u karijeri“, dodaje ona.
Na balkon je izašla u avgustu 2012, nakon Olimpijskih igara u Londonu. Kako je bilo?
„Baš kako sam zamišljala. Od atmosfere u timu, do hiljada i hiljada ljudi koji su došli da nas podrže i sa nama proslave, pevaju i raduju se sa nama.
„Svaki sportista koji je to osetio, ima motivaciju da nastavi da se bori, trenira i takmiči se najbolje što može kako bi to ponovo doživeo“, kaže Maksimović Anđušić.
Repreznetativci Srbije tako imaju duplu motivaciju – lepo je na pobedničkom postolju, ali je lepo i na balkonu.
„To naročito važi za naše male sportove“, kaže osvajačica olimpijske srebrne medalje.
„Kada tvoj sport nije tako popularan i prati ga manje ljudi, onda je i ta energija koju mi osećamo manja nego što, na primer, imaju košarkaši i fudbaleri.
„Zato je nama taj osećaj još veći i jači – jednostavno, nismo navikli“.
A čak su i sportisti nekada išli da dočekaju druge sportiste.
„Išla sam ranije, dok sam imala više vremena. Čekali smo košarkaše, odbojkaše, vaterpoliste…
„To mi je od roditelja, sportska smo porodica pa smo na takva dešavanja uvek išli zajedno. Kasnije sam išla i sa društvom…
„Bio mi je san da sebe vidim gore i eto, te 2012. mi se san ostvario.
„Nekome se to desi jednom, nekome nijednom, a nekome se ponovi više puta… To je stvarno ono za šta vredi raditi i trenirati“, kaže Maksimović Anđušić.
Računica
Sve je počelo od košarkaša i upravo se njima to ponovilo više puta – čak devet – bilo da je doček organizovan na balkonu ili ispred Narodne skupštine.
Ipak, u stopu ih prate vaterpolisti sa sedam dočeka.
„Lep je to detalj u sklopu svakog slavlja posle uspeha na velikom takmičenju“, kaže Prlainović.
„Upotpunjava doživljaj koji svaki sportista oseća posle osvajanja medalje za svoju zemlju“, dodaje on.
Prlainović do sada sa reprezentacijom ima 30 medalja, od čega 22 zlata.
Ima li onda uopšte računicu koliko je puta bio na balkonu?
„Da. Pet možda? Mislim da je pet“, kaže i daje tačan odgovor.
A kakav je osećaj biti tamo nekoliko puta, da li se nešto vremenom promeni?
„Prvi put je poseban i nainteresantniji svima, jer je to nešto što si u tom trenutku gledao samo na televiziji.
„Kao prva medalja na nekom takmičenju – to nikada ranije nisi doživeo. Taj osećaj je neuporediv“.
Njegov prvi izlazak na balkon bio je 2009. posle Svetskog prvenstva u vodenim sportovima u Rimu.
„To mi je bio najbolji doček, bilo je više desetina hiljada ljudi, svi smo bili mladi i većini je to bio prvi veliki rezultat.
„Lepo je to, kao klinac gledaš na televiziji onaj prvi doček 1995, a onda doživiš da i ti izađeš gore sa zlatnom medaljom oko vrata“.
A zamislite samo koliko će klinaca gledati odbojkašice i odbojkaše i zaljubiti se u sport.
Neko od njih će se za desetak godina popeti na taj balkon i magični krug će se obnoviti.
I tako u krug…
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
