Džejmi Šej, Brisel, 26. mart 1999.

Getty Images
Džejmi Šej na radnom mestu – za govornicom portparola NATO-a, drugog dana bombardovanja Jugoslavije 1999. godine

Citati od Endija Vorhola i Frenka Sinatre do Harija Trumana – razgovor sa Džejmijem Šejom pokazuje da portparol NATO-a za vreme bombardovanja Jugoslavije nimalo nije promenio svoj osobeni slikoviti stil izražavanja.

Ali promenio je život – posle 1999. godine nije dolazio u Beograd, mada kaže da je pre bombardovanja imao prijatelja u Srbiji.

„Američki predsednik Hari Truman je rekao – ako želite prijatelja u Vašingtonu, kupite psa.

Možda to važi za mene i Beograd – možda je jedini način da imam prijatelja u Beogradu, da nabavim psa.“

I dok je u Beogradu omražen jer mu je pripisano autorstvo nad konstrukcijom „kolateralna šteta“ za civilne žrtve NATO projektila, u Prištini, gde povremeno odlazi, dočekuju ga kao – heroja.

„Možda bih ja želeo da je taj odnos nešto ravnomerniji, ali to ne možete da kontrolišete – možete samo da radite svoj posao na najbolji način“, kaže Šej.

Dugogodišnji službenik NATO-a sada je penzioner, ali i dalje aktivno prati i komentariše evropske i balkanske bezbednosne izazove.

Srbija, 21. april 1999.

Getty Images
U bombardovanju NATO-a stradali su i mnogi civilni objekti

„Kolateralna šteta“ i „naknadna pamet“

Džejmi Šej bio je lice NATO-a koje je televizijska publika u Jugoslaviji, ali i svetu, najčešće imala prilike da vidi.

Njegove redovne konferencije za štampu u Briselu, na kojima je objašnjavao ciljeve i postignuća vazdušnih dejstava NATO-a nikoga nisu ostavljale ravnodušnim.

Korišćenje konstrukcije „kolateralna šteta“ za stradanja civila ostaviće trajnog traga u biografiji Džejmija Šeja.

„Ta konstrukcija zaista oslikava jednu distancu prema stvarnosti, ljudima kojima je nanet bol.

Trebalo je da budemo oprezniji u korišćenju vojne terminologije koja je kontraproduktivna u široj javnosti.“

Dve decenije kasnije, Šej zna šta bi promenio.

„Da moram da radim Kosovo ponovo, a drago mi je što ne moram, govorio bih o nenamerno izazvanom bolu prilikom ubijanja civila.

Ali to je sve naknadna pamet – u to vreme, pod velikim ste pritiskom, ne spavate mnogo i pravite greške, a i to je ljudski.“

Žaliti, u stilu Sinatre

„Kolateralna šteta“, ipak, ostaje jedan od elemenata na ne predugoj listi stvari za kojima Šej žali posle dve decenije.

„Ima ona pesma Frenka Sinatre Moj put gde on kaže – zažalio sam za nekoliko stvari, ali ih nije bilo previše – i ja bih rekao slično.

Trebalo je nekad i brže deliti informacije, bio bih zadovoljniji da nije bilo incidenata tokom bombardovanja zbog kojih su gubljeni životi, da kineska ambasada nije pogođena.“

Na Šejovoj listi nema mesta onom najvećem pitanju – intervencija NATO-a u Jugoslaviji bila je i neizbežna i opravdana.

„U situaciji nasilja i etničkog čišćenja, NATO je uradio pravu stvar da se na Kosovu ne bi ponovio scenario iz Bosne.

Izrazio bih žaljenje zbog pojedinih detalja, ali zbog opšteg razloga za pokretanje kampanje – 20 godina kasnije jednako sam uveren u opravdanost, baš kao i tad“, nema dilemu Šej.

Kada se osvrne na događaje od pre dve decenije, Šej sam postavlja pitanje – zar ne bi bilo bolje da su uspeli mirovni pregovori u Rambujeu i Parizu, vođeni gotovo do pred sam početak NATO bombardovanja.

„Svi smo računali na uspeh pregovora u Rambujeu – videli smo da su kosovski Albanci, strana za koju se smatralo da će odbiti sporazum, konačno pristali, ali ga je Milošević odbio.

Očekivali smo da će u poslednjem trenutku biti postignut neki diplomatski uspeh i da vazdušna kampanja neće biti ni potrebna“, kaže Šej.

Rambuje, 6. februar 1999.

Getty Images
Jugoslovensku delegaciju u Rambujeu predvodili su Ratko Marković i Nikola Šainović

Bombardovanje koje je iznenadilo i NATO

Zbog pogleda usmerenih ka Rambujeu, 24. mart 1999. godine za tim za komunikacije NATO-a na čijem je čelu bio Džejmi Šej značio je potpunu promenu života.

„U roku od 24 sata, u poslovično tiho sedište NATO-a došlo je više od 400 novinara sa svih krajeva sveta, televizije su postavile svoje ekipe pred zgradom, CNN je zauzeo deo parkinga.

Ljudi su tražili komentar, nove vesti – a mi nismo bili potpuno spremni za to.“

I posao portparola NATO-a tada je izašao iz senke gde je Šeju, prema sopstvenim rečima, bilo sasvim ugodno.

„Generalni sekretar NATO-a je zapravo glavni u iznošenju stavova, ali se u slučaju Kosova Alijansa prvi put našla svetlošću reflektora kao svetska priča broj 1, tokom 78 dana.

Ne svojom voljom i namerom, našao sam se u ulozi koju su diktirali događaji – a jednom kada to krene, ne možete pobeći, već dajete sve od sebe da objasnite šta se dešava u akciji.“

Brisel, 26. april 1999.

GEORGE BRIDGES/AFP/Getty Images
Džejmi Šej je osnovne informacije dobijao od vojnog krila NATO-a

I sama akcija otišla je u pravcu koji je bio drugačiji od očekivanja u Alijansi.

„Postojalo je uverenje u NATO-u i nekim prestonicama zemalja članica da će, posle svega nekoliko vazdušnih napada, Milošević popustiti i sesti za sto.

Kada se to nije desilo, morali smo u potpunosti da promenimo kako medijske planove, tako i vojnu strategiju, za mnogo dužu operaciju.“

Šej kaže da se Alijansa tada susrela i sa kritičkim preispitivanjem akcija NATO-a koje su dovodile do ubistava civila, bombardovanja gradova, bolnica, ambasada.

„Tokom prvih nekoliko nedelja, moj mali tim i ja imali smo poteškoća da pokrijemo dve-tri konferencije tokom dana, dobijemo informacije od vojnih predstavnika, kao i zemalja članica.

Mediji su tražili odgovore kako se kolateralna šteta desila, zašto se desila greška, kakve su procene nanete štete i gubitaka života.“

Zbog toga je pomoć stigla iz Londona – Alister Kembel, glavni medijski savetnik tadašnjeg britanskog premijera Tonija Blera, došao je u Brisel da ojača medijske snage NATO-a.

„Ja sam bio odgovoran za ton i sadržaj poruke iza koje stoji NATO.

Alister Kembel nas je savetovao o noćnim smenama, praćenju medija, ljudima koji će biti na telefonu sa vojnim zvaničnicima i od njih tražiti informacije šta se događa odmah, a ne za dve-tri nedelje.“

London, 21. maj 2001.

Getty Images
Alister Kembel (levo) bio je medijska „desna ruka“ Tonija Blera

Kontrarat Beograda

Priseća se Šej da je poseban izazov za NATO bio odgovor Beograda u medijskom ratu za koji smatra da nije bio sukob „Davida i Golijata“.

„Srbi su prepoznali da su mediji bitka za sebe, bitka za osvajanje srca i umova ljudi.

Tu su uslovi za bitku bili daleko izjednačeniji nego što je to bilo na vojnom polju, gde je NATO imao ogromnu vojnu prednost.“

Ključnu početnu prednost Beogradu u počecima sukoba, prema proceni Šeja donosila je činjenica da je Jugoslavija kontrolisala pristup novinara Kosovu – gde su izveštači mogli da idu i sa kim da razgovaraju.

„Kada je bombardovana izbeglička kolona traktora, Milošević je odveo strane medije na Kosovo da to snime – da bi se sve odmah videlo u zapadnim medijima i više pažnje posvetilo greškama NATO-a.

Milošević se nadao da će se na taj način pre raspasti podrška NATO intervenciji, nego srpske snage na Kosovu.“

Ipak, Šej kaže da je jedna suštinska greška Miloševićevog režima doprinela pobedi NATO-a i u medijskom polju.

„Kada su kosovski Albanci na traktorima i konjima proterani u Makedoniju i Albaniju, zapadni mediji su mogli da ih intervjuišu i čuju priče o njihovim patnjama.

To je pomerilo klatno medijske pažnje – sa grešaka NATO-a, na Miloševićeva kršenja ljudskih prava“, zaključuje Šej.

GP Morina, 16. april 1999.

Getty Images
Kosovski Albanci u velikom broju izbegli su u Makedoniju i Albaniju

„Igra sa granicama se nikad ne završava“

Pre dve godine, Džejmi Šej dobio je nagradu prištinskog privatnog univerziteta „AAB“ za poštovanje ljudskih prava, a on je „podelio“ sa pilotima NATO-a koji su 1999. godine učestvovali u bombardovanju.

Šej je čest i rado viđen gost na Kosovu, a sa njim se susreću i članovi političkog vrha u Prištini.

„Razumem frustraciju stanovništva na Kosovu zbog sporog ekonomskog razvoja – i to je još jedan razlog za još snažniju regionalnu saradnju.

Kosovo može da opstane kao nezavisna država, ali bi napredak bio mnogo brži ako se odnosi sa Beogradom normalizuju.“

U tu svrhu, Šej sagledava i prisustvo trupa NATO-a u snagama Kfora čak dvadeset godina posle vojne intervencije – objašnjava ga stabilizacijom prilika i omogućavanjem atmosfere za pregovore sa Beogradom.

Ipak, jedan potez vlasti u Prištini spreman je jasno da negativno oceni.

„Rekao sam Kosovarima da, ako žele da formiraju vojsku, to mora biti u okviru ustava.

Oni su odabrali drugačiji put, ali poruka NATO-a je da, ako žele podršku, onda moraju da čine stvari u skladu sa ustavnim procedurama.“

Džejmi Šej pažljivo prati i pregovore Beograda i Prištine o statusu Kosova koje, bar u javnosti, obeležava debata o korekciji granica.

„Mislim da bi bila šteta ako je jedini način da Kosovo i Srbija reše svoje probleme kroz dalje etničke podele i promene granica.

Jer kada jednom krenete da se igrate sa granicama – to se nikada ne završi.“

Šej smatra da je zajednička budućnost, u kojoj su granice manje bitne, važnija od potencijalnih podela.

„Nadam se da će Srbija i, jednog dana, Kosovo postati deo Evropske unije kao prave evropske zemlje – a to znači multietničke zemlje, gde su manjine dobrodošle.

Ako morate da budete monoetnička zemlja da biste opstali, to čini stvari težim, a ne lakšim da biste imali evropski identitet“, kaže Šej.

Šej u penziji, Vučić na čelu države

Na činjenicu da se na mestu predsednika Srbije nalazi Aleksandar Vučić, čovek koji je sa srpske strane za vreme bombardovanja bio zadužen za medije kao ministar informisanja, Šej odgovara tvrdnjom da je važno da se ljudi menjaju.

„Najbolji političari su oni koji uče iz svojih iskustava – najgori su oni koji nikad ne uče i ne menjaju se.

To je kao fudbal – nikad nije važno kako ste igrali na mečevima u prošlosti, uvek su važni oni mečevi sada.“

Razume Šej da je voditi Srbiju ka članstvu u Evropskoj uniji izazovan posao i podseća na „crveni tepih koji je sačekao Vladimira Putina“ u januarskoj poseti Beogradu.

„Srbija jeste različita od svojih suseda jer ima dvoglavog orla – jednom glavom gleda na Zapad, a drugom na Istok.

Srbija može biti i most između Zapada i Rusije, u vreme kada su mostovi preko potrebni.“

Ipak, Šej smatra da je za buduće generacije ključno pitanje – može li se ostati u toj sredini.

„Uveren sam da je najstabilnija budućnost Srbije na Zapadu – to ne isključuje dobre odnose sa Rusijom, jer i zemlje u NATO-u imaju dobre odnose sa Rusijom.

Izazov za srpske lidere je razvijanje pozitivne evropske vizije, da se na kraju ne ostane u tom procepu.“

U procepu je ostao utisak Džejmija Šeja o Balkanu – dve decenije posle NATO intervencije po njegovom mišljenju obeležavaju uspesi poput dogovora o imenu Severne Makedonije, ali i neuspesi.

„Kada vidim hiljade ljudi na ulicama Beograda, Podgorice, Tirane, Banjaluke, kako protestuju protiv korupcije, pritiska na medije, kada vidim da je 150 hiljada ljudi napustilo BiH, gde je nezaposlenost među mladima najviša na svetu – jasno mi je da je načinjen napredak, ali da posao nije završen.

Možda nam ne treba vojska, ali treba političke i ekonomske angažovanosti“, poručuje Šej.

Istanbul, 11. mart 2015.

Getty Images
Džejmi Šej danas drži predavanja i učestvuje u razgovorima o bezbednosti Evrope

Džejmi Šej, Endi Vorhol i Dženis Džoplin

Šejova angažovanost u penziji i dalje je u vezi sa bezbednosnim pitanjima – kroz profesuru na Univerzitetu u Ekseteru i briselsku organizaciju intelektualaca znakovitog imena „Prijatelji Evrope“.

„Endi Vorhol je rekao da će svako na ovom svetu biti slavan 15 minuta.

U mom slučaju, ta popularnost je kratko trajala, za razliku od političara koji ostaju po 30-40 godina na sceni.“

Posle doba popularnosti, jedna stvar se kod Šeja nije promenila – osobeni, slikoviti način izražavanja, pun citata i metafora, začinjenih neobičnim humorom.

I na pitanje o tome, odgovara – svojim stilom.

„Postoje pevači koji nemaju fantastične glasovne mogućnosti, ali imaju neke specifičnosti koje ljudi pamte i vole – Dženis Džoplin je imala glas kao da je uvek okupan viskijem.

Svako ima svoju ličnost i stil, i to se ne može promeniti – ako probate da menjate, bićete 100 odsto manje efikasni.“

Napominje Šej da je u poslednje dve decenije imao mnogo susreta sa Srbijom u promenjenim okolnostima – kaže da je radio na projektima NATO-a i Srbije, a sebe opisuje kao prijatelja Beograda „iz senke“ jer je tako bolje i za projekte i za njega.

„Voleo bih da dođem u Beograd, a da to ne bude u potpunoj tajnosti – žalim što je razvod bio ne iz izbora, nego iz nužde.

Voleo bih da govorim na nekoj konferenciji i da, ako prema meni ne poleti mnogo cigli i paradajza, to uradim još dva-tri puta u narednih nekoliko godina“, zaključuje Šej.


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Povezani tekstovi