Babo.

Topla bosanska reč za oca nadimak je koji je već pola veka ključ za bravu razumevanja Velike Kladuše, pograničnog gradića najzapadnijeg dela Bosne i Hercegovine.

Nadimak u društvu nosi Fikret Abdić – privrednik, komunistički direktor, predsednik opštine, optuženik za podrivanje ustavnog poretka Jugoslavije, član Predsedništva BiH sa istorijskom podrškom, ratni lider samoproglašene autonomne oblasti, osuđenik za ratne zločine, privrednik, učesnik u suđenjima za privredni kriminal, načelnik opštine.

„Kad bih se rodio, sve bih u životu ponovio – ne zato što sam tvrdoglav, nego zato što sam dobro radio“, reći će odlučno ovaj vitalni 82-godišnjak, i danas u fotelji načelnika opštine Velike Kladuše.

• „Bosna je zagonetna, najlepša i odlučna“
• Incko: „Bosna i Hercegovina nikad neće biti centralizovana, ali mora biti funkcionalna država“
• Oslobađanje Nasera Orića ponovo podelilo Bosnu

Na aktuelnu funkciju, Abdić je došao na lokalnim izborima 2020. godine, tesnom pobedom od 440 glasova prednosti nad drugoplasiranim, nezavisnim kandidatom Jasminom Hušićem.

„To je čovek koji je u svim sistemima u kojima je živeo – bio u sukobu sa sistemom.

„On je u percepcijama ljudi apsolutni vladar Kladuše, a kad to nije – onda želi da bude na silu“, utvrdiće Asmir Ćufurović, lider lokalne podružnice Stranke demokratske akcije (SDA) Bakira Izetbegovića, najveće opozicione grupacije u opštini.

U oktobru 2021. godine, grupa opozicionih opštinskih većnika izglasala je opoziv Fikreta Abdića, ali on tu odluku ne priznaje.

Prvi uspon i pad: Agrokomerc

Iz Sarajeva, prestonice Bosne i Hercegovine, i 2021. godine put do Beograda, Zagreba, Podgorice ili Splita traje kraće nego put do Velike Kladuše.

Šest sati vremenske, a i prilične putne izolovanosti, omogućilo je politički i privredni teren na kome je zaigrao Fikret Abdić.

Na veliku scenu stupio je već u ranim dvadesetim godinama – došao je u zemljoradničku zadrugu i transformisao je 1972. godine u Agrokomerc, ime koje će izgovarati češće nego bilo koje drugo u karijeri koja je sledila.

„Počeli smo s proizvodnjom konzumnih jaja, paralelno smo razvijali trgovinu i gradili robnu kuću, pa stigli do farme sa 150 hiljada koka nosilja i serijske proizvodnje 300 miliona jaja godišnje.

„Agrokomerc je projekat, a SOUR (Složena organizacija udruženog rada) Agrokomerc je samo realizovani deo projekta i on je pokazao da je ovde nešto moguće“, opisuje danas Abdić kompaniju koja je dosegla broj od 13 hiljada zaposlenih i postala jugoslovenski gigant prehrambene industrije i trgovine.

Pohvaliće se Abdić da je u osnovi uspeha njegovo poznavanje mentaliteta naroda, činjenica da su ljudi dobili priliku da rade u čistim, belim mantilima, u urednim fabrikama sa portirnicama i modernim tehnologijama na farmama.

Tvrdi da je pažnju privukao uspeh i da je ambiciozni plan razvoja do 1982. godine bila kap koja je prelila čašu interesovanja za njegovim radom.

„Kao da sam polio Bosnu benzinom i kao da je trebalo ići za mnom i paziti da ne bacim šibicu – ljudi nisu mogli da shvate da se tako nešto veliko dešava u maloj Velikoj Kladuši.

„Nas ruši zavist, od lokala, pa do samog vrha – traženi su razlozi kako se razvija Kladuša, a ne neki drugi, pa su za to optuživana braća Pozderci, koji su iz obližnjeg Cazina.“

Braća Hamdija i Hakija Pozderac članovi su jedne od politički najuspešnijih porodica u komunističkoj Bosni i Hercegovini, uticajni u političkom, ekonomskom i partijskom životu ove jugoslovenske republike.

Druga polovina osamdesetih, vreme zagrevanja za ratne devedesete u Jugoslaviji, obeležiće prvo pritvaranje Fikreta Abdića.

Afera Agrokomerc uzdrmala je 1987. godine privredne, političke i medijske tokove Bosne i Hergcegovine, ali i cele Jugoslavije.

Mediji će pisati da se u enormnom razvoju Agrokomerca služio menicama izdatim bez pokrića, pa je više od dve godine proveo u pritvoru i na suđenju za optužnicu koja mu je na teret stavljala podrivanje političkog i ekonomskog sistema Jugoslavije.

„Nisam to nikako mogao da izbegnem – svi uspešni direktori iz tog vremena su srušeni.

„Nisu ni veze tu mogle da pomognu, to je bila opšta situacija.“

Prvostepenom presudom, Abdić je osuđen na četiri i po godine zatvora, ali ona nikad nije postala pravosnažna, pa je iz zatvora izašao u oktobru 1989.

Njegovi današnji politički protivnici različito će gledati na Abdićev ekonomski uspeh.

„Niko i ne osporava ekonomski uspeh, ali to nije isključivo njegov uspeh – ne smemo zaboraviti ulogu braće Pozderaca, ali i činjenicu da je to bio deo projekta čitavog sistema za profilisanje Abdića kao Babe u Kladuši“, kaže Asmir Ćufurović.

Čelnik lokalnog SDA pita se i zašto takav enorman uspeh iz komunističkih decenija sada nije moguće ponoviti.

„Ako želimo da ga vidimo kao ekonomskog maga i stručnjaka, zašto se nije dokazao u ovom sistemu?

„I u Hrvatskoj, koja je ispred BiH u evropskim standardima, ima krivične prijave, suđenja, probleme.“

‘Ja sam jedini prestolonaslednik Fikreta Abdića’

Pre nego što se uđe u kancelariju Fikreta Abdića, prijem je moguć kod Ervina Abdića.

Šef kabineta načelnika opštine Velika Kladuša je i sin načelnika opštine Velika Kladuša.

„Ja sam jedini prestolonaslednik Fikreta Abdića, ja sam njegov jedini sin u mom znanju.

„Volim da se šalim jer ljudi sve gledaju jako sumorno, tako vraćam ljude na normalu – nervozni, ljuti, razočarani, preambiciozni prave grešku u koracima“, kaže Avdić mlađi.

Oca, i nadređenog, ovako opisuje:

„Odličan čovek, veliki vizionar, osoba od koje se ima mnogo toga naučiti – i u poslu, i u životu.

„Tolerantna osoba, smirena, sa pozitivnim odnosom prema životu.“

Ervin kaže da je čovek srećnog i normalnog detinjstva, da se ni po čemu nije odvajao od vršnjaka – mada epizoda iz mladosti koju prepričava sugeriše da on sam ima predistoriju opštinskog službenika.

„Mi smo svakog dana primali deset do dvadeset ljudi, majka je spremala ručak za četvoro dece pa je uvek bilo šta da se pojede.

„Mi bismo ljudima skuvali kafu i da ih ne pitamo da li bi je pili, poslužili ručak, uzeli olovku i papir i pisali zašto su došli, a sutradan bi otac te probleme čitao i rešavao.“

Mlađi Abdić danas kaže sa sebe da je „sin za teške situacije“ čiji je zadatak rešavanje problema.

„Kad me pitate kako je živeti u senci oca, ja mogu da vam kažem da živim pod njegovim suncem.“

Fikret Abdić ima i tri ćerke – Elvira je na čelu Laburističke stranke, Edina je poslanica Laburista u Skupštini Unsko-sanskog kantona, dok Ervina živi u Rijeci.

„Porodici je mnogo teže nego meni – ja imam neke probleme, ali imam i zadovoljstva, dok oni imaju samo probleme od svega.

„Decu sam uvek usmeravao da posvete pažnju mami jer je njoj teže nego meni, ja sam u zatvor išao čiste savesti“, kaže sam Fikret Abdić.

Drugi uspon i pad: Politika i rat

Politika nije Fikretu Abdiću bila strana ni u vreme dok je gradio Agrokomerc – pohvaliće se da je bio najmlađi poslanik u BiH još šezdesetih godina 20. veka.

Izlazak iz pritvora zbog afere Agrokomerc dovodi ga pravo pod svetla političkih reflektora, na prve višestranačke izbore 1990. godine.

„Ja sam 26 meseci bio pod pretnjom smrtne kazne – za potkopavanje društvene i ekonomske osnove Jugoslavije – i to u ime naroda.

„A kad sam po završetku suđenja izašao na višestranačke izbore, upravo je narod odlučio da budem predsednik države – tad je narod odlučivao, a ne neko drugi u njegovo ime.“

U političkoj igri vrednoj filmskog trilera koga se do detalja seća i više od trideset godina kasnije, Abdić će postati član Stranke demokratske akcije.

„Ja sam rekao da ću ući u stranku koja će podržati projekat revitalizacije Agrokomerca.

„Na kraju je urađeno sve suprotno – ta je stranka srušila Agrokomerc koji je sad rasprodat u bescenje“, reći će Abdić, uz vešto izbegavanje da uopšte pomene ime SDA, govoreći bezlično o „stranci“.

Abdić je na izborima za Predsedništvo BiH osvojio najviše glasova i postao njegov član, zajedno sa tadašnjim partijskim kolegom Alijom Izetbegovićem.

Ipak, nije izabran za predsednika Predsedništva, već je ta funkcija pripala Izetbegoviću.

„Kad sam prihvatio da budem član Predsedništva, rekao sam da ću biti tri dana u nedelji na toj funkciji, a tri dana direktor Agrokomerca.“

U uslovima rata, Abdić nekoliko puta u oba pravca prelazi dugu putanju iz Sarajeva do Velike Kladuše, ali nijednom ne uspeva da postane lider Predsedništva BiH.

„Onog momenta kada je ratno predsedništvo opštine, iako u Kladuši nije bilo razloga za ratnim predsedništvom jer nije bilo sukoba, donelo odluku da imenuje novog direktora Agrokomerca, ja sam shvatio da žele da ga zatvore.

„Ja sam se tada iz Sarajeva vratio da spasim Agrokomerc, moje životno delo – da ovim ljudima omogućim život i perspektivu.“

Ispostaviće se da se 1993. godine vratio i politički.

„Kad je rečeno da je SDA dobila izbore, a ne ja – ja sam osnovao svoju stranku“, opisuje Abdić kako je nastala Demokratska narodna zajednica (DNZ), stranka preko koje će u naredne dve decenije gotovo neprekidno biti deo vlasti u Velikoj Kladuši.

Uz politički uticaj kroz DNZ i privrednu snagu ostataka Agrokomerca, Abdić je u septembru 1993. izabran za predsednika Autonomne pokrajine Zapadna Bosna.

Ova oblast je sedište imala u Velikoj Kladuši, a obuhvatala je i nekoliko susednih sela.

Zvanično Sarajevo pokušalo je da odmetnutu teritoriju vrati pod svoje okrilje slanjem vojske, što Abdić osporava tvrdeći da Predsedništvo BiH nikada nije donelo odluku o tome.

„Početak rata je bio ciljan jer je bila potrebna pobeda, makar i nad svojim ljudima“, kaže Abdić.

Njegova teritorija našla se tako u neposrednoj blizini ostalih ratnih tvorevina – Republike Srpske i takozvane Republike Srpske Krajine, a nije daleko bila ni Herceg-Bosna sa sedištem u Mostaru.

Republika Srpska samoproglašena je na većem delu teritorije Bosne i Hercegovine 1992. godine, pa je Dejtonskim mirovnim sporazumom legalizovano njeno postojanje kao entiteta u okviru BiH.

Republika Srpska Krajina je samoproglašena tvorevina na teritoriji gde su živeli Srbi u Hrvatskoj i nestala je 1995. godine operacijom Oluja, dok je zapadni deo uključen u sastav Hrvatske po sporazumu o mirnoj reintegraciji.

Herceg-Bosna je bila nepriznata tvorevina Hrvata u BiH tokom rata, a sedište je imala u Mostaru.

„U Zagrebu sam razgovarao da se hrvatska vojska ne uključuje u rat, u Beogradu razgovarao sa Radovanom Karadžićem u prisustvu Miloševića i potpisao izjavu sa Herceg-Bosnom i deklaraciju sa Republikom Srpskom.

„Mi tada nismo imali linije između krajina i nas – ulazili su srpski vojnici kod nas i obrnuto, a to nije bila nikakva tajna“, odgovoriće danas na tvrdnje da su vojnu snagu njegove teritorije činile srpske snage.

Na pitanje da li su i snage Milorada Ulemeka Legije, kasnijeg komandanta Jedinice za specijalne operacije osuđenog za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića, bile njegova podrška, Abdić će odgovoriti:

„On je bio tu, vršio je određene instrukcije, komunikaciju je imao…“, ali će izbeći odgovor na pitanje da li je on sam pozvao Ulemeka u pomoć.

• Stari most u Mostaru – simbol Bosne i Hercegovine i Jugoslavije i zajedničkog života
• Ko je Kristijan Šmit i kakav ga posao čeka u Bosni

Abdić je autonomiju uspeo da održi do 1995. godine, kada se uspostavlja puna vlast Bosne i Hercegovine, a on odlazi u susednu Hrvatsku.

Upravo tamo, biće sudski preispitana i njegova ratna uloga – pred sudom u Karlovcu, optužen je za smrt 121 civila i trojice ratnih zarobljenika, te za ranjavanje više od 400 civila.

„Haški sud je osnovan da bi se sudilo kapitalcima, a ja sam najveći kapitalac u Bosni i Hercegovini po rezultatu na prvim izborima – i to nije moja zaljubljenost u sebe, već su činjenice.

„Aktivno je rađeno na tome da budem ratni zločinac, na tome je radio SDA i Alija Izetbegović lično“, smatra Abdić, tvrdeći da je tako njegov predmet završio i pred sudom u Karlovcu koga opisuje kao „najlošiji sud“.

U julu 2002. godine osuđen je najpre na 20, a potom na 15 godina zatvora zato što je „naredio, planirao i organizovao otvaranje logora i prihvatnih centara u velikokladuškoj opštini u koje su zatvarani protivnici“ uspostavljanja autonomne oblasti.

Kada je 2012. godine izašao iz zatvora, dočekale su ga brojne pristalice, pa je njegov povratak na scenu Velike Kladuše mogao biti pripremljen.

Asmir Ćufurović iz kladuškog SDA reći će da Abdić suštinski skoro nikada i nije odlazio iz svoje opštine.

„Abdić je posle rata iz Kladuše odsustvovao samo od 1995. do 1998. godine, do prvih posleratnih izbora, kada je njegova stranka DNZ dobila oko polovine glasova birača.“

Na prvim posleratnim lokalnim izborima u Veliko Kladuši 1997. godine, stranka Fikreta Abdića osvojila je oko 13 hiljada glasova (60 odsto), dok je SDA osvojila 6340 glasova (29,3 odsto).

Na pitanje koliko je SDA i zvanično Sarajevo učinilo da pokaže da Velika Kladuša nije predaleko, da politički i privredno približi ovaj udaljeni kraj sebi, Ćufurović kaže da je učinjen maksimum.

„Ako je Sarajevo ponudilo amnestiju svima koji se nisu ogrešili o ratno pravo, ako je radilo na povratku izbeglica iz susedne Hrvatske, pa i dozvolilo političko organizovanje tih ljudi i vlast sa Fikretom Abdićem – Sarajevo je uradilo sve što se može.“

On tvrdi i da su postojali pokušaji da se oživi Agrokomerc, ili bar njegovi delovi.

„Posle rata, bilo je pokušaja da se oživi Agrokomerc koji je tada imao oko hiljadu radnika, ali to nije bilo moguće uz Abdićeve opstrukcije.

„To je sve rađeno sa ciljem da se pokaže da Kladuša ne može da živi bez Fikreta Abdića“, zaključuje Ćufurović.

‘Hoće li biti rata’

Nacionalne tenzije aktuelnih političkih lidera Bosne i Hercegovine ne brinu mnogo Fikreta Abdića, koji nudi ovakav odgovor na ovo neslavno pitanje sve češće postavljeno i 2021. godine:

„Neće, opametio se narod.

„Ljudi su i ranije mislili da ga neće biti kad se i pre kuvalo, ali sada je međunarodna zajednica drugačije organizovana – ona je u Bosni prisutna, više nije izvan nego unutra.“

Desetogodišnji plan 82-godišnjaka

Godinu dana nakon izlaska iz zatvora, Fikret Abdić promenio je tim za koji nastupa u rodnoj Kladuši.

Njegova ćerka Elvira Abdić Jelenović osniva Laburističku stranku čiji član i kandidat za načelnika opštine postaje Fikret Abdić.

Pobeđuje na izborima 2016. godine sa 9026 glasova (48,1 odsto), a njegova stranka osvaja 13 od 28 mandata u Opštinskom veću.

Trijumf ponavlja 2020. godine, ali osvaja oko 2300 glasova manje nego četiri godine ranije (7010 glasova, 44,65 odsto), a njegova stranka osvaja jedan mandat manje.

Dok trijumfuje na političkom polju, gotovo da nema godine u kojoj ne stižu vesti o njegovim pravosudnim problemima.

Godine 2020. proveo je četiri meseca u pritvoru zbog sumnji na korupciju, dok je u septembru 2021. godine najpre stigla vest, a onda i demanti da je Abdić uhapšen po zahtevu hrvatskog pravosuđa zbog sumnje na privredni kriminal.

„Ja sam za predsednika opštine došao na zahtev deoničara Agrokomerca, ljudi sa kojima sam stvorio najveće ekonomsko čudo na ovim prostorima, jer su oni procenili da jedino ja mogu da vratim nadu ljudima da je moguće raditi, proizvoditi i od te proizvodnje živeti.

„Ipak, ljudi iz realnog sektora rekli su da su umorni, da nisu zainteresovani da učestvuju, pa je meni ostalo da sa javnim, opštinskim preduzećima krenem u nove poduhvate – a otpori rastu kako su rezultati postajali vidljivi.“

Za opštinsku opoziciju, plan razvoja Velike Kladuše na leđima komunalnih preduzeća predstavlja pokazatelj da Abdić živi izvan ovog vremena.

„Pokušaj da javna preduzeća formiraju proizvodne pogone potpuni je apsurd.

„On upumpava moj novac i novac privrednika i privatnika skupljenog kroz poreze i dažbine u stvaranje konkurencije upravo njima samima – to je moglo u onom sistemu dogovorene ekonomije, ali ne i sada“, kaže lider opštinskog ogranka SDA.

Ova stranka deo je opozicione grupacije koja tvrdi da je u oktobru 2021. godine izglasala opoziv Abdića, što on ne priznaje i tuži opozicione odbornike za uzurpaciju prostorija i vlasti, kao i donošenje nelegitimnih odluka.

„Želimo da skinemo okove sa Velike Kladuše koje je Abdić stavio svojom vlašću, da pronađemo meru upravljanja resursa u zajednici i ponudimo ljudima bolji ambijent za razvoj privrede.

„Nije za očekivati da njegovim odlaskom sve odmah bude rešeno, proteći će vode do potpunog svanuća, ali bitno je da se ono desi „, kaže Ćufurović.

Abdić tvrdi da i dalje ne gubi tempo, pa je pripremio strategiju razvoja do 2031. godine.

„Nije bitno koliko ću ja godina imati tad, važno je da se procesi pokrenu.

„Ići ću u penziju kad ne budem više mlad, do tada neću – moja radna i kondiciona sposobnost je takva da i dalje mogu, da ljudima koji su sa mnom učinili ekonomsko čudo olakšam život.“

Pogledajte kako žive vršnjaci Dejtonskog sporazuma:

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]