Vrelog letnjeg dana u junu 2010. godine, dvoje dece u Indiji su se naljutili na roditelje jer su ih udarali i otišli su od kuće.
Sestra i brat, 11-godišnja Raki i sedmogodišnji Bablu, planirali su da odu da žive kod bake i deke po majci koji su živeli samo kilometar dalje.
Ali, na nekoliko raskrsnica skrenuli su na pogrešan put i izgubili su se.
Bilo im je potrebno više od 13 godina da pronađu put do kuće i vrate se njihovoj majci Nitui Kumari, a to su uspeli uz veliku pomoć aktiviste za prava deteta.
- Kako ruski rat menja detinjstvo u Ukrajini
- „Gde mi je mama? Gde je baka? Gde su otišli?“
- „Prodali su me za devet dolara kada sam imala 12 godina, a u 13. sam postala majka“
„Majka mi je nedostajala svakog dana“, rekao mi je telefonom Bablu, koji je odrastao u sirotištima.
„Mnogo sam srećan što sam ponovo sa mojom porodicom.“
Na snimku njihovog prvog susreta posle 13 godina krajem decembra vidi se Nita kako jeca dok dočekuje Bablua kući i zahvaljuje Bogu što joj je „darivao radost da ponovo u zagrljaju držim mog sina“.
Bablu zatim grli sestru Rakiju, koja se kući vratila dve dana ranije.
Iako su brat i sestra održavali vezu godinama, sreli su tek posle više od decenije.
Razdvajanje
Bablu i Raki su živeli u severnom indijskom gradu Agri sa roditeljima Nituom Kumari i Santošem, koji su radili kao nadničari.
Jednog dana, 16. juna 2010. godine, Nitu nije mogla da nađe posao, i ljutnju je iskalila na Rakiji, udarivši je metalnim hvataljkama koje je koristila za kuvanje.
Raki i Bablu su dom napustili pošto je njihova majka izašla da nešto obavi.
„Otac bi me takođe ponekad udarao kada nisam dobro učio, pa kada mi je Raki predložila da živimo kod bake, pristao sam“, kaže Bablu.
Pošto su se izgubili, vozač rikše ih je odvezao do železničke stanice.
Deca su ušla u voz u kome ih je primetila žena koja je radila u dobrotvornoj organizaciji za decu.
Kada je voz stigao do Miruta, grada udaljenog skoro 250 kilometara od njihovog doma, ona ih je predala policiji koja ih je odvela u državno sirotište.
„Rekli smo im da želimo da idemo kući, pokušali smo da im kažemo nešto o našim roditeljima, ali ni policija niti službenici sirotišta nisu tražili našu porodicu“, kaže Bablu.
Godinu dana kasnije, sestra i brat su razdvojeni.
Raki je premeštena u svratište za devojčice koje vodi nevladina organizacija u blizini glavnog grada Indije, Nju Delhija.
Nekoliko godina kasnije, Bablu je premešten u drugo državno sirotište u Laknauu, glavnom gradu savezne države Utar Pradeš.
Brat i sestra ponovo uspostavljaju kontakt
Svaki put kada bi u posetu sirotištu došli važni zvaničnici, radnici dobrotvornih organizacija ili novinari, Bablu bi im pričao o Rakiji u nadi da će je ponovo videti.
Trud mu se isplatio tek 2017. godine, kada je jednoj od novih negovateljica rekao da mu je sestra poslata u sirotište za starije devojčice negde blizu Nju Delhija.
Negovateljica je odlučila da mu pomogne.
„Zvala je svako sirotište u Noidi i Velikoj Noidi (predgrađa Nju Delhija), raspitujući se da li je kod njih devojčica po imenu Rakija i nakon mnogo truda, uspela je da je nađe“, kaže Bablu.
„Želim da kažem vlastima da je zaista okrutno razdvajati braću i sestre.
„Braća i sestre treba da su smešteni u istom centru, treba da budu zajedno.
„Nije pošteno razdvajati ih“, dodaje on.
Pošto su ostvarili kontakt, brat i sestra su često razgovarali telefonom.
Ali kad god bi se pokrenulo pitanje pronalaženja njihove porodice, Raki je sumnjala da će uspeti.
„Trinaest godina nije kratak period, i nisam gajila previše nade da ćemo uspeti da pronađemo mamu“, rekla mi je.
Bablu nije imao takve sumnje.
„Zaista sam bio srećan što sam pronašao Rakiju i bio sam siguran da ću uspeti da nađem i našu majku“, rekao je on.
Bablu kaže da su ga u jednom od sirotišta gde je boravio često tukli negovatelji i stariji dečaci.
Dva puta je pokušao da pobegne, ali bi se uplašio i vratio, dodaje.
Raki, s druge strane, kaže da se nevladina organizacija u kojoj je odrasla dobro brinula o njoj.
Na pitanje da li misli da bi joj život bio drugačiji da je ostala kod kuće, odgovara: „Verujem da je sve što se desi dobro, i možda sam imala bolji život daleko od doma“, kaže ona.
„Nisam tamo pripadala, ali su se oni ipak dobro starali o meni.
„Nikada me niko nije udario i dobro su se odnosili prema meni.
„Išla sam u dobru školu, imala sam pristup dobroj zdravstvenoj zaštiti i svim drugim sadržajima koje nudi blizina velikog grada“, kaže ona.
Aktivista koji je ponovo okupio porodicu
Nareša Parasa, aktivistu za prava deteta koji radi u gradu Agri, 20. decembra je telefonom pozvao Bablu, koji sada živi i radi u Bangaloru.
„Uspeo si da ponovo okupiš mnoge porodice, možeš li da mi pomogneš da pronađem moju?“, upitao ga je Bablu.
Paras, koji sa decom radi od 2007. godine, kaže da ovo nije bio jednostavan slučaj.
Brat i sestra se nisu sećali imena njihovog oca, a na njihovim ličnim ispravama (Aadhaar) bilo je upisano različito ime oca.
Nisu znali iz koje su države niti okruga, a u njihovim kartonima u sirotištima zapisano je da su iz Bilaspura, grada u središnjem delu savezne države Čatisgara.
Paras je zvao sirotišta i policiju u Bilaspuri, ali ništa nije uspeo da sazna.
Veliku pomoći u potrazi za majkom dao je Bablu setivši se da je na stanici na kojoj su ušli u voz video eksponat stare lokomotive.
„Tada sam shvatio da je u pitanju glavna železnička stanica u Agri“, kaže Paras.
Tokom pregleda evidencija gradske policije, pažnju mu je privukla policijska stanica Jagdišpura, gde je otac brata i sestre podneo prijavu u junu 2010. godine.
Ali kada je otišao da potraži porodicu, saznao je da su živeli u iznajmljenom prostoru i da su se u međuvremenu odselili.
Raki mu je tada rekla da se seća da joj se majka zove Nitu i da je imala opekotinu na vratu.
Paras se zatim uputio do mesta u Agri gde su se nadničari okupljali svakog jutra u nadi da će naći posao.
Nije pronašao Nitu, ali su mu neki radnici rekli da je poznaju i da će pokušati da joj prenesu poruku.
Čim je Nitu Kumari čula da su njena deca pronađena, otišla je u policiju koja je zatim zvala Parasa.
Ponovo zajedno posle 13 godina
Kada je Paras posetio Nitu, pokazala mu je fotografije dece i kopiju prijave policiji.
Pozvao je Bablua i Rakiju preko video-veze i svi su se prepoznali.
Nitu Kumari je rekla Parasu da je „zažalila što je udarila Rakiju“ i ispričala mu šta je sve radila da pronađe njenu decu.
„Pozajmila sam nešto novca i otputovala sam u Patnu, administrativni centar države Bihare, nakon što sam čula da su moja deca viđena da tamo prose na ulici.
„Obišla sam bogomolje, džamije, sikhske hramove i molila se da mi se deca bezbedno vrate“, rekla je Parasu.
Tokom ponovnog susreta sa sinom i kćerkom, koji je bio emotivan i pun suza, rekla je da je dobila novi život.
Raki je rekla da se osećala kao da je „u filmu“, jer nije očekivala da će ikada više videti njenu majku.
„Bila sam mnogo srećna“, dodala je.
Bablu kaže da su mu osećanja bila „pomešana“.
„Neverovatno je da je gospodin Paras uspeo da pronađe moju porodicu za samo nedelju dana.
„Bio sam ljut na policiju i nevladine organizacije koji mi nisu pomogli iako sam ih neprestano molio, ali sam bio veoma srećan što ponovo razgovaram sa mojom majkom.
„Kroz suze je pitala: ‘Zašto si me ostavio?’
„Rekao sam joj: ‘Nikada te ne bih ostavio, izgubio sam se'“, kaže Bablu.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
