Person resting over a giant donut

Malte Mueller / Getty Images

Zašto tražimo utehu u hrani? Zato što je izvrsna, naravno.

Ali postoje i naučna objašnjenja zašto hranom želimo da se izvučemo iz lošeg raspoloženja.

Za to čak u nekim jezicima postoji ime – zovu je „hrana za dušu“. Može da se menja od jedne kulture do druge, od porodice do porodice, od jedne generacije do druge.

Ali šta je tačno ona?

Zamislite urednu gomilicu sveže spremljenog pirinča, dodajte na nju malo poširane piletine začinjene đumbirom, belim lukom i čili sosom, i dobićete omiljeno bekstvo kritičarke za hranu Dženi Lindford.

Abstract illustration of bowl of rice with eggs and chopsticks, with some vegetables and snacks around the bowl

Lu Yang/BBC

To je jelo koje se zove hajnanska piletina sa pirinčem i za Linford, koja je kao dete živela u Singapuru, ono joj priziva sećanje na velika porodična okupljanja sa fantastičnom hranom i odličnim društvom.

„Stvar je u nekoj vrsti blagostanja i izdašnosti koje dobijate od hrane“, kaže Lindford, koja je napisala nekoliko knjiga o hrani, među kojima i jednu sa kulinarskim izborima više od 70 cenjenih kuvara iz svih krajeva sveta.

Oksfordski rečnik opisuje hranu za dušu kao „hranu koja pruža utehu ili osećaj blagostanja, obično sa mnogo šećera ili ugljenih hidrata i povezanu sa detinjstvom ili kuvanjem kod kuće.“

Ali Linford kaže da koncept hrane za dušu nije univerzalan.


Da li biste probali sladoled s ukusom čvaraka?

Kada se tečni azot sipa u smešu – dešava se neverovatna promena.
The British Broadcasting Corporation

„Živela sam kao dete i u Italiji. Moji italijanski prijatelji su mi govorili: ‘Slušaj, hrana je uvek utešna i uvek zadovoljstvo i to je jedna neprestano radosna stvar'“, kaže autorka.

„Tako da je stvarno zanimljivo da ta ideja hrane za dušu nije univerzalna. Ona je zapravo prilično raznovrsna“.

Masti, uljeni hidrati, šećer i evolucija

Ali bez obzira na to da li je taj koncept univerzalan, čini se da hrana kojoj pribegavamo da bi nas utešila zaista ima nešto zajedničko: obično je bogata ugljenim hidratima, mastima ili šećerom.

Lukas Van Odenhove je psihijatar i vanredni profesor na Univerzitetu u Levenu, u Belgiji, gde proučava interakciju između našeg stomaka i našeg mozga.

On kaže da evolucija igra veliku ulogu u našoj opsednutosti masnom hranom.

Abstract illustration of an ice cream cone with differently flavoured scoops of ice cream

Lu Yang/BBC

„U prošlosti, hrana, a posebno masna, zašećerena hrana, bila je oskudna. I zbog toga nas je evolucija napravila tako da ljudi budu izuzetno motivisani da je jedu“, kaže on.

Van Odenhove je želeo da prouči da li masti vrše uticaj na naše emocije – čak i ako ne možemo da im osetimo ukus, a ponekad možda čak i ne znamo da ih unosimo.

„U našem istraživanju provukli smo cevčicu za hranjenje kroz nos ljudi do njihovog želuca, što nam je omogućilo da ljudima dajemo mast ili vodu a da oni ne znaju da li dobijaju mast ili vodu“, objašnjava on.

Otkrili su da je ubacivanje masti činilo ljude manje tužnim kad su istraživači izazvali tužna raspoloženja kod njih.

„Iako smo koristili nisku dozu, ona je stimulisala specijalizovane ćelije u želucu i tankom crevu.

„A ove ćelije praktično nastaju da bi proizvodile različite tipove hormona koji regulišu da li ste gladni ili siti. To se dešava primarno u maloj oblasti mozga po imenu hipotalamus“, kaže Van Odenhove.

Mast je dobar izvor goriva i melem za gladovanje. I zato kad je jedemo, mozak luči „hemikalije sreće“ – evolutivni mehanizam koji nas podstiče da je tražimo i ponovo jedemo.

Sličan proces krije se iza naše sklonosti ka ugljenim hidratima i hrani punoj šećera.

Naš primitivni mozak

Ali nije samo naš stomak taj koji žudi za hranom za dušu.

Doktorka Šira Gabrijel, vanredna profesorka na Državnom njujorškom univerzitetu u Bafalu, u SAD, proučava našu emotivnu vezu sa hranom.

Abstract illustration of human brain and a burger with a heart between the two

Lu Yang/BBC

Prema njenim rečima, naša veza s određenom hranom povezana je sa pozitivnim iskustvima koje smo imali.

„Zbog toga što sam tu hranu jela u mladosti, povezala sam je sa osećanjima namirenosti. A asocijacije koje imamo na hranu veoma su jake“, kaže ona.

Naš mozak koristi te „pozitivne asocijacije“ da nam popravi raspoloženje.

„Kad jedem tu hranu, mogu da pokrenem te asocijacije i častim se naletom pozitivnih emocija i osećajem prihvaćenosti.“

Mi to možda ne primećujemo, međutim, jer je ta veza često nesvesna.

„Naš primitivni mozak to radi za nas“, kaže doktorka Gabrijel.

Ali ako nismo uvek svesni tih veza sa uspomenama na detinjstvo, zašto se onda osećamo bolje?


Pite s likom poznatih umetničkih dela

Kanadska pekarka pravi pite koje izgledaju kao poznata umetnička dela.
The British Broadcasting Corporation

„Zato što kad smo ih jeli u to vreme i imali smo ta pozitivna iskustva, pohranili smo sve te informacije zajedno.

Svaki put kad pohranite uspomenu u mozak, ne uzmete samo taj njen mali deo – kao što su makarone sa sirom. Sve što je okružuje dok jedete makarone sa sirom pohranjuje se zajedno sa tim, objašnjava.

„Kad jedete hranu, ne aktivira se samo vaša uspomena, već i emocije koje ste osećali – da ste namireni, voljeni i da se osećate bezbedno i dobro.“

Istraživanje pokazuje da oni sa problematičnim odnosima sa roditeljima ili izrazito negativnim emotivnim reakcijama na to vreme u svom životu nisu bili skloni da izvlače istu vrstu koristi iz hrane za dušu, kaže ova ekspertkinja.

Ali to ne znači da ih neće privlačiti da je jedu.

Da li hrana za dušu može da bude štetna?

Abstract illustration of human stomach with various foods inside. A hungry brain is looking at the stomach

Lu Yang/BBC

„Apsolutno“, kaže doktorka Gabrijel.

„Nažalost, ljude privlači hrana za dušu čak i kad ona ne može da im pruži pozitivne efekte.“

Pored srodnih zdravstvenih problema – gojaznost, dijabetes i druge bolesti koje nastanu kad se redovno jede hrana sa mnogo masti ili mnogo šećera, tu je i krivica koju redovno osećamo pošto proždiremo hranu koju nismo nameravali da jedemo.

Ponekad čak i kad ne osećamo glad.

Istraživanje doktorke Gabrijel pokazuje da se ne osećaju svi bolje kad posegnu za omiljenom hranom za dušu, a neki ljudi mogu čak da iskuse bes ili kajanje.

„Šta nije u redu sa mnom? Zašto sam toliki proždrljivac?“, zapitaćemo se.

Ali doktorka Gabrijel kaže da je važno zapamtiti da to „samo naš mozak vodi računa o nama na stvarno prelep način“.

„Naš mozak pronalazi način da pokrene pozitivnu asocijaciju i tera nas da jedemo tu hranu da bi nam se to desilo“, kaže naučnica.

Istraživanje pokazuje da je osećanje krivice češće kod žena nego kod muškaraca.

Istraživanje Univerziteta Kornel iz 2005. godine na oko 300 ljudi pokazalo je da su muškarci bili skloni tome da jedu hranu za dušu kao nagradu, dok su žene to doživljavale kao grešno zadovoljstvo.

Van Odenhove takođe upozorava da su efekti hrane za dušu kratkoročni i preveliko oslanjanje na nju može čak da nas unesreći – izazvavši poremećaje raspoloženja, kao što je depresija.

Naučnici su tek sad počeli da povezuju tačkice. Jedna od teorija koja je nedavno počela da dobija veliku pažnju povezuje gojaznost sa zapaljenskim procesima.

„Ima mnogo dokaza i interesovanja za vezu između zapaljenja u vašem sistemu i zapaljenju niskog stepena u vašem mozgu, što bi trebalo da je važan mehanizam kod poremećaja kao što je depresija.“

Odgovarajuće alternative?

A young woman lying on the with headphones on, surrounded by vinyl records.

Getty Images

Izolacija zbog korona virusa mogla bi da znači da češće posežemo za hranom za dušu.

Ali doktorka Gabrijel kaže da utehu možemo pronaći u mnogim drugim stvarima, kao što je gledanje fotografija ili čitanje knjiga.

Ali ako želite baš jelo, onda Van Odenhove predlaže da potražite hranu bogatu vlaknima.

Razlog za to je što vlakna hrane milione bakterija u debelom crevu, koje zauzvrat proizvode metabolite koji mogu ne samo da smanje zapaljenja već i da imaju interakciju sa mozgom na različite načine.


Zaboravljena balkanska hrana

Zaljubljenici u dobar zalogaj oživeli su zaboravljene ukuse jela sa Balkana.
The British Broadcasting Corporation

Van Odenhove je objavio studiju o ovome koliko prošlog meseca.

On je otkrio da su dobrovoljci koji su dobili pilule sa ovim metabolitima iskazivali veću toleranciju na stres posle nedelju dana, za razliku od onih koji su dobili placebo.

„To, dakle, pokazuje da ovaj konkretan metabolit igra ulogu kad je u pitanju regulacija stresa i verovatno uopšteno emocija“ kaže ovaj psihijatar.

Vlakna koja mogu da pokrenu ovakvu reakciju mogu se pronaći u integralnim žitaricama kao što su pšenica i ovas, jestivom semenju kao što su leblebije, sočiva i pasulj, kao i korenska povrća.

Dakle, ako već morate da jedete hranu za dušu, radite to makar na naučnim osnovama.


Izveštavanje: BBC-jev Lanac ishrane.

Ilustracije: Lu Jang i Malte Miler (via Getty Images)


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.