Dugogodišnji španski premijer Felipe Gonzales te 1996. godine nije mogao da glasa na lokalnim izborima u Srbiji, ali je njegov glas ipak bio presudan.
Opozicija je tvrdila da je pobedila u nekoliko opština i gradova širom zemlje, među kojima u Beogradu, Nišu, Kragujevcu i Novom Sadu, što je vlast tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića negirala i počeli su masovni tromesečni protesti.
Zoran Alimpić, nekadašnji visoki zvaničnik Demokratske stranke, kaže za BBC na srpskom da je na tim skupovima došlo do „eksplozije kreativnosti i originalnosti“.
„Tada su počele pištaljke, bubnjevi i karnevalskom atmosferom. Ti protesti su bili zabava i dobar provod, jedna vrsta izlaska u grad“, kaže Alimpić, koji je posle izbora 1996. godine postao predsednik beogradske opštine Čukarica.
Usled tih protesta, ali i međunarodnih pritisaka, Milošević je pozvao Organizaciju za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) da utvrdi ko je pobedio na izborima, a potom Gonzales i njegov tim dolaze u Srbiju.
- Zašto na izborima u Topoli „dobro rađaju“ lokalne grupe građana
- Šta je tajna Nestorovićevog uspeha: od medicine, preko numerologije do politike
- Kako se mogu poništiti izbori u Srbiji
- Ko odlazi, ko dolazi, a ko ostaje u srpskoj politici posle izbora
„Prvo su bili kod Miloševića, razgovarali sa njim, posle smo im pokazali sve zapisnike sa glasanja i utvrdili su da je Milošević zaista izgubio izbore“, priseća se Vesna Pešić, jedna od liderki tadašnje opozicije, u razgovoru za BBC na srpskom .
„Na kraju je i priznao poraz.“
Milan Janković Žire, nekadašnji funkcioner Socijalističke partije Srbije (SPS) sve što se dešavalo naziva „neiskustvom vrha stranke“ i „nepromišljenošću“.
„Raditi to što je rađeno je bila totalna glupost“, navodi je Janković, u to vreme predsednik opštine Grocka, ističući da je te 1996. na izborima u njegovoj opštini „glat pobedio“.
„Ali što se tiče gradskih… Glupost“, dodaje.
„Da smo odmah priznali to što jeste sve bi prošlo bez demonstracija, oni na vlasti ne bi sastavili ni nekoliko meseci – kako je i bilo – i mi bismo se brzo vratili, a imali bismo demokratsku priču.“
Optužbi o neregularnosti izbora ima i posle glasanja 17. decembra, posebno kada su u pitanju izbori u Beogradu, što vlast kategorički negira.
Na pitanje da li je neki novi Felipe Gonzales moguć i danas, profesor na Univerzitetskom koledžu u Londonu Erik Gordi odgovara – teško.
„Srbija više nije na prominentnom položaju na svetu kao što je bila tokom 1990-ih“, navodi Gordi za BBC na srpskom.
„Veće zemlje sada imaju mnogo veće probleme sa Palestinom, Ukrajinom, Sudanom… Srbija im je zaista, što bi rekao (bivši premijer Vojislav) Koštunica, zadnja rupa na svirali.“
Kako je došlo do protesta?
Izbori 1996. godine usledili su godinu dana posle Dejtonskog sporazuma, kojim je okončan rat na području bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ).
Sva vlast bila je u rukama srpskog predsednika Slobodana Miloševića, koji je do tada pobeđivao na svim izborima.
Opozicija je izašla u koaliciji Zajedno.
Činili su je Demokratska stranka (DS) Zorana Đinđića, Srpski pokret obnove (SPO) Vuka Draškovića i Građanski savez Srbije (GSS) Vesne Pešić.
„SPO je imao veliko članstvo, nešto manje DS, dok je moja stranka bila poznata po antiratnom dejstvu“, kaže Vesna Pešić.
„Bila sam tada moralna ikona, uzeli su me kao nekoga ko je malo moralniji nego njih dvojica“, dodaje uz blagi osmeh u glasu.
Miloševićev SPS bio je u koaliciji sa Jugoslovenskom levicom (JUL) njegove supruge Mire Marković i Novom demokratijom Dušana Mihajlovića.
„Sve je tada bilo mnogo jednostavnije i jasnije nego danas“, smatra Alimpić.
„Sa jedne strane su bili Šešelj i Milošević, kao opcija protiv Evrope, a sa druge proevropske demokratske snage.“
Na saveznom nivou, SPS je osvojio 45 odsto glasova, koalicija Zajedno 24, a Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja – kasnije pred Haškim tribunalom osuđenog za ratne zločine u ratovima devedesetih – oko 19 odsto glasova.
Već po zatvaranju birališta 17. novembra, u centru Beograda počelo je okupljanje pripadnika opozicije, koji su uz trubače i „Đurđevdan“ slavili pobedu u glavnom gradu.
Đinđić je već tada simbolično proglašen za novog gradonačelnika Beograda, ali će proći još dosta vremena pre nego što zaista stupi na tu funkciju.
„Ne vidim da je iko pobedio dok Gradska izborna komisija (GIK) to ne kaže“, izjavio je ubrzo Radomir Lazarević, predsednik GIK-a, koji potom poništava glasanje.
Vuk Drašković odmah traži izlazak na ulice.
„Ne preostaje nam ništa drugo nego repriza 9. marta“, navodi okupljenim pristalicama, na šta mu oni skandiraju i viču „tako je, tako je“.
Devetog marta 1991. bile su prve velike demonstracije protiv Miloševićeve vlasti, kada je bilo žestokih sukoba građana i policije.
Prvi protesti počeli su 18. novembra u Nišu, zatim u Beogradu i drugim gradovima.
„Pre svega pamtim kako je sve počelo“, priseća se Veroljub Stevanović, koji je tada kao kadar SPO-a, postao gradonačelnik Kragujevca, industrijskog grada u centralnoj Srbiji.
„Prvih nekoliko dana nije bilo mnogo ljudi, ali je onda bilo sve više i više, da bi onda bilo i do 100.000 ljudi na ulicama Beograda“, navodi današnji zvaničnik Pokreta za obnovu kraljevine Srbije (POKS).
U njegovom Kragujevcu je, ističe, bila „neverovatna energija“.
„Bilo je hladno, ponekad je padao sneg, ali to je energija koju ja ne pamtim.
„U jednom trenutku je bio možda dve trećine Kragujevčana bilo na ulici“, priseća se.
„Čedo, oženi me“ i baka Olga
Crvena svetlost baklji odbija se se o belinu snega, dok su se lideri koalicije Zajedno obraćali sa terase prostorija Demokratske stranke u Kolarčevoj ulici u strogom centru Beograda.
Srbija je žrtva jednokrevetne diktature, viče Drašković sa Balkona, aludirajući na Miloševića i njegovu suprugu Miru Marković.
„Svake večeri tokom tri meseca smo nas troje držali govore“, navodi Vesna Pešić.
Ubrzo su na ulice izašli i studenti Beogradskog univerziteta, pod sloganom „ni levo, ni desno, već pravo“.
Jedan od njihovih lidera bio je Čedomir Jovanović, kasnije blizak saradnik Zorana Đinđića, a danas predsednik vanparlamentarne Liberalno demokratske partije (LDP).
Jovanović, koji je tokom tih skupova bio toliko popularan da su demonstrantkinje nosile bedževe „Čedo, oženi me“, do trenutka objavljivanja teksta nije odgovorio na poziv BBC-ja.
„Maršruta je Slavija, Beogradska, Bulevar, Takovska, Baka Olgina, Makedonska i ovde završavamo na trgu“, viče Jovanović pred jednu od svakodnevnih šetnji Beogradom.
Baka Olgina ulica u to vreme bio je popularan naziv za tadašnju Ive Lole Ribara, a današnju Svetogorsku, u kojoj je baka Olga svake večeri sa terase svog stana mahala demonstrantima.
„Bilo je dosta protesta i pre toga, ali ovi su bili drugačiji – nisu bili protiv vlasti, već protiv izborne krađe“, kaže Alimpić.
„Jednostavno, tada se pokazalo da narod veoma dobro zna kada je pokraden.“
Studentske noćne šetnje su bile velike i bučne, navodi se u dokumentarnom filmu „Pištaljka jača od pendreka“, a sve pod sloganom „budimo grad, skidamo mrak“.
„Do kraja prve nedelje i do 200.000 ljudi je bilo na ulicama Beograda“, piše Adam Lebor u knjizi „Milošević: Biografija“.
„Protesti su bili inovativni i šareni, ulice su bile veliki politički karneval, a koalicija Zajedno je koristila možda najsmrtonosnije oružje u političkom arsenalu – humor“, piše Lebor u Miloševićevoj biografiji.
U centru Beograda tako su se jednog dana našle ovce sa natpisima glasači Socijalističke partije Srbije; u Kolarčevoj, tik uz Terazije, bila je diskoteka na otvorenom „Plavi kordon“, demonstranti su policajcima čitali poeziju, a kasnije imali i izbor za najlepšeg policajca.
A kada je policija zabranila šetnje, demonstranti su masovno čekali zeleno svetlo na semaforu i posle dugo prelazili ulicu, skandirajući: „Poštujemo zakon, poštujemo zakon“.
Tada bi često usledilo: „Uhapsite semafor, uhapsite semafor“.
„S obzirom na veliki broj ljudi koji je učestvovao u svemu tome, pripadnici policije – osim kada su tukli – delovali su groteskno i smešno“, kaže Alimpić.
„I mesecima su se razvijale nove ideje o građanskom buntu, neke dobre, a neke i pogrešne, kao one da se ne plaćaju računi, pa je sve stiglo sa kamatom.“
Državni mediji proteste su na početku ignorisali, da bih potom učesnike nazivali profašističkim i rušilačkim stranim plaćenicima.
„Mi smo bili izdajnici, ali smo imali podršku evropskih zemalja, kojima smo bili simpatični kao neko ko se bori da smeni Miloševićev režim“, navodi Alimpić.
Tokom jedne od šetnji jaja i kamenice su poletele na zgradu RTS-a, Radio Beograda i Politike, na šta je Drašković izjavio da je „Milošević na vlast došao zahvaljujući jogurtu, a sa nje će otići jajima“, aludirajući na Jogurt revoluciju sa kraja osamdesetih, tokom koje je Milošević proširio moć i ukinuo autonomiju pokrajina Kosova i Vojvodine.
Posle dvadesetak dana, studentima su se u šetnji beogradskim ulicama pridružili prvo studenti iz Novog Sada, a potom i iz Niša – i jedni i drugi u Beograd su stigli pešice.
Iako je zima bila sve jača, umesto da budu protesti manji, kao što se Milošević nadao, oni su bili sve dinamičniji, za šta je predsednik Srbije krivio spoljne sile, piše Lebor.
Đinđić se u Leborovoj knjizi prisetio i jednog razgovora sa Miloševićem.
„Rekao sam mu ‘imaš problem, 100.000 ljudi je na ulicama, demonstriraju protiv tebe’.
„On me je pogledao i rekao ‘suviše gledaš CNN – nema ih toliko’.“
Lebor piše da Milošević zimske demonstracije nije dobro podnosio i da je „spas pronašao u boci Viljamovke“.
„Bio je često pijan“, izjavio je za Leborovu knjigu neimenovani izvor iz vlasti.
Kada je studentska kolona jednog dana krenula ka Dedinju i rezidenciji u kojoj je živeo Milošević, put je na Autokomandi, jednom od glavnih saobraćajnih čvorova u Beogradu, preprečio veliki broj pripadnika policije.
Veoma brzo oni će postati važan deo protesta.
„Na kraju, vlast se okrenula nasilju“, navodi kratko Lebor u knjizi.
Kontramiting i sukobi
Početkom decembra pripadnik Draškovićevog SPO-a Dejan Bulatović uhapšen je i pretučen.
„Kod Saborne crkve me sa leđa napala ekipa milicije, nisam ih ni video, samo sam osetio udarac u glavu, pao sam i počeli su da me tuku nogama“, izjavio je Bulatović u dokumentarnom filmu „Pištaljka jača od pendreka“.
„Odveli su me u haustor i počeli da me biju, a u stanici 29. novembar sam dobio mučke batine, gurali su mi pendrek u anus, stavljali pušku u usta.
„Kada sam ih pitao šta sam uradio, rekli su ‘držao si lutku predsednika Miloševića u zatvorskom odelu, sve kamere sveta su to emitovale, obrukao si Srbiju, obrukao si predsednika’.“
List „Vreme“ stavio ga je na naslovnu stranu pod naslovom „Niko ne sme da vas bije“, što su bile čuvene Miloševićeve reči sa kraja 1980-ih, upućene kosovskim Srbima.
Upravo su kosovski Srbi, ali i građani iz brojnih drugih gradova širom zemlje, odigrali važnu ulogu u kontramitingu vlasti 24. decembra.
Tog dana je vlast u centar Beograda, gde se nedeljama okupljala opozicija, organizovano dovela veliki broj njenih pristalica.
Policije na početku nije bilo, tako da je prvo došlo čarki, a potom i sukoba, da bi veće nerede na kraju morali da spreče kordoni, koji su se umešali između dva skupa.
„Beograđani su tada posebno izašli na ulice, kako bi tim ljudima pokazali da ih je više nego tih ljudi koji su došli sa strane… I bilo je pendrečenja“, priseća se Alimpić.
Dvadesetpetogodišnjeg Ivicu Lazovića, pripadnika SPO-a, tog dana je u glavu upucao Živko Sandić, niži funkcioner SPS-a, što su kamere snimile.
„Nisam ni mislio taj dan da idem na protest, ali sam klao svinje i nosio ovima iz SPO čvarke da se počastimo“, izjavio je Ivica pre nekoliko godina za BBC na srpskom.
„Sećam se da je bilo mnogo ljudi. Onda sam dobio metak, a samo što nije počeo građanski rat u zemlji.“
Pred kraj večeri okupljenima na kontramitingu se obratio i Milošević.
„Uhapsite Vuka, uhapsite Vuka“, skandirali su mu, a potom i „Slobo mi te volimo“.
„Volim i ja vas“, odgovorio je, što je ostala jedna od najcitiranijih njegovih rečenica.
Sličnih situacija bilo i u Kragujevcu.
„Na nekim protestima samo je bog spasao da ne dođe do strašnog sukoba“, priseća se Veroljub Stevanović, nekadašnji gradonačelnik Kragujevca.
„Blokirali smo totalno grad, sve prilaze, ali je u isto vreme bio i kontramiting, čije je učesnike policija čuvala sa dva kordona, zato što je narod zaista bio ogorčen na njih.
„U jednom trenutku policija je nasrnula na demonstrante, mnogo ljudi je tu dobilo batine.“
Sukoba sa policijom bilo je i posle beogradskog kontramitinga.
Te večeri ubijen je nasmrt je pretučen član SPO-a Predrag Starčević, za koga su nadležni tvrdili da je preminuo od srčanog udara.
„Smrt jednog čoveka i bol i tragediju porodice Starčević lideri koalicije Zajedno iskoristili su za političke potrebe na najgrublji i najnehumaniji način“, pročitali su izjavu zvaničnika vlasti u centralnoj informativnoj emisiji RTS-a.
Lekar Branimir Aleksandrić, koji je izvršio obdukciju, izjavio je potom da nikakve srčane mane nisu konstatovane, a da je po telu bilo povreda nanetih „kobasičasti, obličastim predmetom“, navodi se u dokumentarnom filmu „Pištaljka jača od pendreka“.
„Dobro sam zapamtio to pendrečenje u Kolarčevoj, gde je bio najveći sukob… Svi smo tada probali i suzavac i pendrek“, kaže Alimpić.
„Moja supruga je tada dobila takve udarce da je i dalje boli“, dodaje. „Svi smo tada probali i suzavac i pendrek.“
Žestokih sukoba bilo je i nekoliko nedelja kasnije na Brankovom mostu, kada je policija koristila vodene topove, iako je temperatura bila u minusu.
Ipak, demonstranti su i dalje izlazili na ulice i „iz noći u noć prkosili beogradskoj zimi i policiji“, piše Lebor.
Na ulicama je dočekana prvo Nova godina, pa Božić, a potom i Srpska nova godina, uz proslave i svih većih slava Srpske pravoslavne crkve.
„U tih nekoliko nedelja imali smo milione na ulicama, a dobro se sećam kako smo za Novu godinu pili vino na Trgu republike“, navodi Pešić.
Pritisak
Vremenom je sve veći bio i međunarodni pritisak na Miloševića da prizna poraz na lokalnim izborima i on poziva OEBS da utvrdi konačne rezultate.
„Valjda je shvatio da sve više ljudi izlazi na ulice, da smo sve uporniji, da nam ne smeta ni zima, ni ništa, a da ne uspevaju ni svi njegovi pokušaji zatre proteste“, navodi Alimpić.
Tako u Beograd, kao specijalni izaslanik OEBS-a, stiže španski premijer Felipe Gonzales, koji će i godinama kasnije, uz razne sportiste, biti najprepoznatljiviji Španac u Srbiji.
Miloševićev poziv zbunio je i Moskvu, čiji je tadašnji ministar spoljnih poslova Jevgenij Primakov ponavljao kako su „događaji u Beogradu unutrašnja stvar Jugoslavije“ i upozoravao druge države da se ne mešaju.
Međutim, Moskva potom menja stav i pozdravlja odluku Beograda da pozove OEBS.
„U hotelu Interkontinental su se postrojili i pokazali smo im sve zapisnike sa izbora i doneli su zaključak da smo mi zaista dobili te gradove“, priseća se Vesna Pešić.
„Potom su se otišli kod Miloševića i rekli mu da je izgubio te i te gradove.“
Pobeda opozicije u Beograd, Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu i drugim gradovima, priznati su 11. februara 1997. godine, donošenjem leks specijalisa – posebnog zakona.
Opozicija 15. februara, 88. dana protesta, proslavlja pobedu, a Zoran Đinđić 21. februara stupa stupa funkciju gradonačelnika Beograda.
Tridesetak gradova dobilo je vlast koalicije Zajedno.
„Pritisak tih protesta je bio toliko jak, da je vlast bila svesna da će, ukoliko se sve nastavi, na ulicama biti sve više i više ljudi i da će biti samo još gore“, dodaje Veroljub Stevanović, koji će na čelu Kragujevca ostati sve do 2000. godine, a potom i od 2004. do 2014.
„Ti protesti 1996. i 1997. godine bili su početak kraja Miloševića“, dodaje.
Na funkciji gradonačelnika Beograda, Đinđić je bio tek šest meseci.
Posle izbora 1997, koje je Demokratska stranka bojkotovala – ali ne i Srpski pokret obnove – gradonačelnik Beograda, uz podršku socijalista, postaje Vojislav Mihailović iz SPO-a.
„Pod Đinđićevom vlašću, započete su neke ozbiljne reforme u Beogradu, ali je to nažalost potrajalo svega nekoliko meseci“, kaže Alimpić.
Miloševićeva vlast svrgnuta je 5. oktobra 2000, kada Đinđić postaje premijer, a lider Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica predsednik SR Jugoslavije.
Đinđić je ubijen u atentatu 2003. godine.
Milošević je 2001. izručen Haškom tribunalu, gde mu se sudilo za ratne zločine tokom devedesetih, ali je 2006. preminuo pre donošenja presude.
Izbori u Srbiji danas
Gotovo tri decenije kasnije, optužbe o neregularnosti ne jenjavaju posle parlamentarnih, pokrajinskih i lokalnih izbora 17. decembra.
Posebno oko izbora u Beogradu, gde opozicija i posmatračke organizacije optužuju vlast da su organizovano dovele birače iz Republike Srpske i drugih gradova da glasaju.
Opozicija je najviše nade u uspeh polagala upravo na Beograd, usled velikog talasa nezadovoljstva posle masovnih ubistava u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i selima oko opštine Mladenovac, nadajući se da će moći da preuzmu kontrolu nad prestonicom.
„Zabeleženo je više punktova koji su služili kao logistički centri operacije, odakle su birači upućivani i sprovođeni na biračka mesta u raznim delovima grada“, navodi se u izveštaju posmatračke misije Crta.
Aleksandar Vučić, predsednik Srbije i doskorašnji lider SNS, odbacio je primedbe opozicije, ocenjujući da su ovo bili „do sada najčistiji i najpošteniji izbori“.
Opozicija se ipak obratila Evropskoj uniji (EU), tražeći od nje da ne prizna rezultate i da, kako navode, pokrene sveobuhvatnu istragu o neregularnostima.
„Ne vidi se da iz EU nešto žurili da čestitaju Vučiću na izbornoj pobedi ili nešto slično… Oprezni su“, kaže Erik Gordi.
Nemačko Ministarstvo inostranih poslova objavilo je na mreži Iks da su nepravilnosti poput zloupotrebe javnih resursa, zastrašivanje birača i kupovine glasova „neprihvatljivi za zemlju koja ima status kandidata za Evropsku uniju“.
Američki ambasador Kristofer Hil je za to vreme naveo da je važno da Srbija reši „manjkavosti“, ali i da se američka vlada raduje nastavku saradnje sa Vladom Srbije.
Gordi smatra da je „greška previše računati na podršku od spolja“ i da bi do ponavljanja izbora moglo da dođe preko GIK-a i Ustavnog suda.
Do promena posle izbora 1996. je pre svega došlo zbog dužine protesta, ističe, dodajući da će se to „teško ponoviti, nema više takve energije“.
Vesna Pešić ističe da su 1996. i 2023. dva „potpuno različita vremena“.
„Opozicija danas nema jasnog lidera kao ranije, a međunarodna zajednica je na Vučićevoj strani… Ne interesuje ih opozicija, već samo da se reši pitanje Kosova“, tvrdi.
Izbori u Srbiji održani su usred diplomatske inicijative zvaničnika Evropske unije za rešavanje pitanja Kosova i potpisivanja Sporazuma o putu ka normalizaciji.
„Bojim se da je njima pitanje Kosova važnije nego da mi živimo u demokratiji, jer neće oni ovde da žive, nego mi i to je bitka koju moramo da izborimo“, smatra i Alimpić.
On, ipak, smatra da će „pre ili kasnije morati da se pregovara o novim izbornim uslovima i promenama zakona“, bi „uloga stranih posrednika tu mogla biti veoma značajna“.
I danas, navodi, viđa dosta ljudi koje je upoznao na protestima tokom zime 1996/1997.
„Sada već imaju pedesetak ili šezdesetak godina, ali i pokazuju i dalje dosta entuzijazma i raspoloženja za proteste…
„Ostalo im valjda iz mladosti.“
Pogledajte i ovaj video:
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
