Jezik: „Bate će se ženi u selo sas jedan padež“, književnost na timočko-prizrenskom dijalektu

„Po sokaci ide neka vika, trči narod, a pred narod slika, zapustimo kuću i motiku, pa se mi toj kunemo u sliku, a taj slika dođe ni do glavu, zaboravimo i na krsnu slavu, još na šiljak će beremo kože, oprosti ni i pomozi bože.“

Iako deluje da su ovi stihovi trenutne društveno-političke stvarnosti „prilika“, reč je o strofi iz pesme „Slika“, Miroslava Cere Mihailovića, napisanoj pre četiri decenije na timočko-prizrenskom dijalektu.

„Kada sam krenuo osamdesetih da pišem na dijalektu, bio je to izazov i neistraženo područje“, govori 69-godišnji pesnik iz Vranja, grada na jugu Srbije, za BBC na srpskom.

„Prosto je bilo nedopustivo ne upustiti se u jedan takav, tada još eksperiment.“

Ovim dijalektom srpskog jezika se govori na širokom prostoru krajnjeg juga, jugoistoka i istoka Srbije – od Prizrena na Kosovu, do doline Timoka na istoku Srbije.

Obuhvata tri dijalekatske celine i njime se, između ostalog, služe meštani Niša, Leskovca, Vranja, Prokuplja, Pirota i Svrljiga.

• Od „bolu me noge“ do „dis’ ti poš’o“ – različitosti obogaćuju srpski jezik
• Oroti izvorski da ta cjal svjat razbere: Govori izvorski da te ceo svet razume
• Ko to tamo i kako peva: „Majanje“ i „đir“ u hip-hop pesmama na Balkanu

Koreni književnosti na timočko-prizrenskom dijalektu sežu dalje, do kraja 19. i početka 20. veka.

Borisav Stanković, Stevan Sremac i Jelena Dimitrijević neki su od domaćih književnika u čijim se delima, u većoj ili manjoj meri, može naići na južnjački govor.

„Današnji pisci na dijalektu su zaljubljenici u maternji govor, ljudi koji se pisanjem bore za ravnopravno mesto sopstvenog dijalekta među delima pisanim na standardnom srpskom jeziku.

„Oni teže da u svojim književnim delima sačuvaju trag onoga što će se možda izmeniti ili nestati“, govori Tatjana Trajković, profesorka departmana za srbistiku Filozofskog fakulteta u Nišu, za BBC na srpskom.

Neka od važnijih proznih dela književnosti na dijalektu današnjice su Arizani Ivana Ivanovića, Osenja i Ten’c Violete Jović, Jošte čekam taj reč da mi rekne Negoslave Stanojević.

U poeziji se izdvajaju zbirke pesama Bate će se ženi i Selo sas jedan padež Vlaste Cenića, trilogija Sol na ranu Miroslava Cere Mihailovića, Vrvina za nebo Zorana Vučića i Kupen petl Dragana Radovića.

‘Nož do kosku’

Kada se Miroslav Cera Mihailović odvažio da objavi prve tekstove u časopisu Književna reč 1983, bio je „vrlo obazriv“.

„Hteo sam da malo oslušnem reakciju javnosti, kulturne i književne, i to je naišlo na dobar odjek“, priča vranjski pesnik, jedan od pionira dijalekatske književnosti u Srbiji.

Bez obzira na potencijalne rizike, bilo je, kaže, „neprihvatljivo neiskoristiti neiscrpno bogatstvo koje nudi ovaj govor, posebno vranjska varijanta, kao jedna od najstarijih sačuvanih starog slovenskog govora“.

Za ovakav pristup se opredelio, između ostalog, i zato što se „lokalnim govorom može reći ono što standardnim jezikom ne može“.

„Mnogo toga što oličava karaktere junaka, posebnu filozofiju življenja i duh ljudi sa juga, karakterologija, toponimija – to je vrlo složen postupak i mora se mnogo voditi računa, ukoliko se čovek ozbiljno bavi time“, smatra Mihailović.

Ohrabren prvim reakcijama, Mihailović je nastavio da stvara na južnjačkom govoru, pa je u narednim dekadama objavio više zbirki poezije poput Metla za po kuću, Svrtka u Nesvrtu i Kraj će kaže.

Ove tri dela je 2004. objedinio u trilogiju nazvanu Sol na ranu, za koju je iste godine dobio prestižnu književnu Zmajevu nagradu za najbolju knjigu poezije.

Trenutno radi na četvrtom delu Nož do kosku, a u planu je i prvi roman radnog naslova Knjiga za uže društvo, koji će delimično biti na dijalektu.

Osenja, ten’c i dume

Deo književnog stvaralaštva Violete Jović čine priče i romani napisani na svrljiško-zaplanjskoj varijanti timočko-prizrenskog dijalekta.

„Nisam krenula iz mode ili hira, to je moj maternji jezik, koji sam prvi naučila, tako razgovaram sa majkom i komšijama mog sela Mečji Do kod Svrljiga“, govori književnica za BBC na srpskom.

Na dijalekat gleda kao na nešto „najintimnije i najbliže čega se ne stidi“, a pisanje na njemu kao „sasvim prirodnu potrebu“.

„I upravo iz tog razloga sam rešila da probam da zabeležim neke priče jer ima divnih ljudi, predela i reči u tom govoru kojim se jedino mogu opisati neke stvari.“

• Kamen iz Rozete: Kako je slučajno otkriće dovelo do dešifrovanja hijeroglifa
• Jezik s kraja sveta
• Zadivljujući južnoafrički jezik koji se govori u 45 kliktaja
• Najseksi akcenti na svetu

Prvi roman na dijalektu Osenja, Jović je objavila pre dve decenije.

Osenja je priviđenje u obliku devojke u belom koje se, prema verovanju, pojavljuje noću na mostovima ili pored puta, kao na primer kod skretanja za selo Jelašnica kod Knjaževca na istoku Srbije.

Za razliku od njenih kolega, prvenac nije naišao na pozitivnu reakciju književnih krugova.

„Bilo je ‘šta ova radi, šta pokušava, pravi književno ime na neknjiževnom govoru, to je seljačko, svrljiški sleng’.

„Apsolutno nisam marila, jer nikada nisam imala nameru da gradim književno ime i da bilo kome podilazim“, objašnjava Jović.

Taj stav su, dodaje, prepoznali i njeni čitaoci, koji joj se neretko ushićeno javljaju sa komentarima poput „podsetila si me na neke reči, vratila u detinjstvo, plakao sam celu noć, tako je moja baba govorila“.

Književni opus na dijalektu Violete Jović, između ostalog, čine i romani Nemanje, Ten’c (Vampir), Nema knjiga i Preobraženje, kao i zbirke priča Deda Tikine dume i Dume za svaki d’n.

Nedovoljna zastupljenost u medijima, udžbenicima, literaturi

Književnost na dijalektu izdvaja jezik kojim se pisac služi u stvaranju vlastitog dela, smatra profesorka Tatjana Trajković.

„U tome leži njena autentičnost, njen identitetski element koji je svima nama potreban, pa i književnom delu“, dodaje.

Pisanje na dijalektu piscu pruža mogućnost „potpune slobode u izražavanju i iskrenom iskazivanju misli i osećanja“, uspostavljajući bliski kontakt sa čitaocem.

„Iako se ta dela uvek dopadaju publici i imaju čitaoce, ipak nemaju zasluženu popularnost kod šire javnosti i zastupljenost u medijima, udžbenicima, literaturi“, smatra Trajković.

Sve se mahom svodi na pominjanje Bore Stankovića i Stevana Sremca, dodaje.

Međutim, poslednjih godina se stvari menjaju, te je sve više pisaca, pesnika i knjiga na timočko-prizrenskom dijalektu.

„Ovi književnici imaju snažan osećaj odgovornosti prema maternjem govoru na kojem su odrastali, te žele da mu se oduže tako što će ga što duže održavati kroz pisanje.

„Takvih autora je sve više, što nam govori o sigurnom trajanju književnosti sa ovog dijalekatskog podneblja“, tvrdi Trajković.

• Kako se razvijala pismenost u Srbiji
• Srpski jezik na fakultetima – potreba ili profit
• Koliko (ne) znamo o Vuku Karadžiću

Pored timočko-prizrenskog govora, u domaćoj književnosti se sporadično sreću i dela i odlomci na drugim dijalektima srpskog jezika, poput šumadijsko-vojvođanskog ili kosovsko-resavskog.

„Neka naša monumentalna dela, poput Gorskog vijenca i Petrijinog venca, dijalekatski su obeležena, a i narodna usmena književnost ima dijalekatske karakteristike, pa i naš prvi rečnik Srpski rječnik Vuka Karadžića“, dodaje profesorka.

Doljevačka književnost na dijalektu za decu

Vlasta Cenić, profesor srpskog jezika u penziji, u pesničke vode je uplovio 1987, u godini jubileja – dva veka od rođenja reformatora srpskog jezika Vuka Karadžića.

Putujući po selima opštine Doljevac, kod Niša, sa etnološkom sekcijom koju je oformio sa đacima, sakupljao je lirske pesme pisane na narodnom jeziku juga Srbije.

„Hteo sam da pokažem Vuku, koji nije bio u ovim krajevima, taj naš jezik, melodičan i specifičan po akcentima i nekim starim rečima koje lepo zvuče i zrače“, govori Cenić za BBC na srpskom.

Objavio je prvu zbirku poezije za decu Štrapke, napisanu u južnomoravskoj, leskovačkoj varijanti timočko-prizrenskog dijalekta.

Proširena verzija je sredinom devedesetih izdata u Nišu, pod nazivom Bate će se ženi, po istoimenoj pesmi koja je obeležila Cenićevu pesničku karijeru.

Programom „Bate će se ženi u selo sas jedan padež“, koji je slično imenovao dodavši mu još naslov druge njegove knjige, posetio je mnoge biblioteke u Srbiji.

„Bio sam i na severu, do Sombora, gde dečica nisu razumela svaku reč, ali su osetila melodiju, dinamiku i toplinu – taj govor juga svuda dolazi“, priča Cenić.

Dijalekat i narodni govor, kaže, „moramo čuvati jer je on naš izvod iz matične knjige rođenih i lična karta koju, ako čovek izgubi, kida konce sa poreklom i identitetom“.

„Jeste moderno doba i nove generacije ne razumeju svaku reč, ali moramo ih makar malo približiti tome, da taj govor ne omalovažavaju, ne zovu ga seljačkim i da mu se ne podsmevaju, kao što mnogi čine.“

• Dositej Obradović: Prosvetitelj i „bek-peker“ iz 18. veka
• Đura Daničić: Čovek koji je ukrotio narodni jezik u moderne gramatike
• Vujaklijin leksikon kao „simbol doma koji drži do pismenosti”

Doktorske disertacije i pijačni matrapazi

Poezija Miroslava Cere Mihailovića nalazi se na stranicama školskih udžbenika, motiv je seminarskih radova na fakultetima, a čak je i jedna doktorska disertacija na Humoboltovom univerzitetu u Berlinu branjena na ovoj temi, tvrdi pesnik.

„Ispostavilo se, mimo svih mojih očekivanja, da to ima neke efekte koje niko nije mogao da pretpostavi kad sam počinjao sa radom“, dodaje Mihailović.

Jedan od najvećih problema sa kojima se suočava južnjački govor, po njemu je što se „doživljava kao sredstvo zabave i postizanje humorističkih elemenata“, putem televizijskih serija i programa.

„To je mnogo složenija priča i upravo je suprotno. Koliko je mudrosti izrečeno na tom govoru, sentenci, o tome bi mogle studije da se pišu.“

I Violeti Jović smeta kako se govor i ljudi iz njenog kraja prikazuju na televiziji.

„To je uglavnom neki polusvet, pijačni matrapazi, što kažu moji Svrljižani, koji imaju jeftin i prost humor.

„Onda se sve to vezuje za jug, da smo mi ljudi koji su nedorasli savremenim trendovima, prosti, neiživljeni, malograđani, što uopšte nije tačno“, ocenjuje generalna sekretarka Univerziteta u Nišu.

Taj govor je, kaže, „i za sreću, i za tugu, i nije samo vic i pošalica, već se vrlo ozbiljne teme i situacije mogu kazati tim jezikom“.

„U početku smo radili bojažljivo, a sada shvatamo da je to vrednost koju prepoznaje i nauka, što je jako važno“, smatra Vlasta Cenić.

U Srbiji postoji i nekoliko festivala dijalekatske književnosti i stvaralaštva na narodnom jeziku, poput leskovačkog „U ritmu dijalekta“ i niškog „Preobraženjskog pojanja“.

Dukat na jeziku

Kakva je budućnost književnosti na dijalektu? Uglavnom nepredvidiva.

Mihailović kaže da se „jezik stalno menja i razvija“, pa njegovi Vranjanci već danas ne govore kao pre nekoliko decenija.

Ali duh jezika još živi, kao i lokalni izrazi koje, doduše, omladina uglavnom ne zna.

„Sačuvati poneku reč kao dukat na jeziku, ukras, toku, dijamant koji je ugljenik što je imao strpljenja, a to važi i za jezik“, zaključuje književnica Violeta Jović.

Iako „tehnika guta svetske jezike“, a „narodni jezik gubi bitku pred naletom anglicizama, žargona i slikovnog izražavanja mladih“, Vlasta Cenić smatra da „dijalekat neće nestati“ i da će makar „ostati zapisan u tim dragocenim knjigama“.

„U minut do 12 se armija ljudi koji čuvaju dijalekat probudila, aktivirala i, baveći se tom književnošću, iz pepela grčevito uspela da izvuče neke lepe reči.

„I ne da im da zgasnu“, zaključuje Doljevčanin.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]