Ispruženi vitki prsti uronjeni u belu rukavicu laganim, a odlučnim pokretima zasecaju vazduh iznad jedne od centralnih beogradskih ulica.

Šezdesete su godine dvadesetog veka i najpoznatiji beogradski saobraćajac Jovan Bulj usmerava vozila prefinjenim pokretima baletskog igrača, dok ga pešaci i vozači pozdravljaju osmehom.

Pola veka kasnije, Jovanov nekadašnji kolega Tomislav Pavlović kaže da je Bulj imao „božji dar“.

„Svi smo mi učili kako se reguliše saobraćaj, ali njegovi pokreti su bili takvi da je izgledalo da je rođen sa tim.

„To je radio sa takvom lakoćom da smo mu se svi divili“, priča Pavlović, danas predsednik Udruženja penzionisanih radnika policijske uprave za Grad Beograd.

Jovan Bulj zakoračio je na ulice u drugoj polovini prošlog veka, u doba ubrzanog razvoja, kada je Beograd počeo da liči na savremenu prestonicu.

„Od zabrane kretanja zaprežnih vozila gradskim ulicama 1. januara 1962. godine, do trijumfalnog dočeka kosmonauta, koji su hodali po mesečevoj površini 1969, Beograd je video, doživeo i ugradio u sopstveni identifikacioni kod procese koji su ga obeležili kao modernu, evropsku urbanu celinu“, piše Darko Ćirić, istoričar, u monografiji „Beograd šezdesetih godina dvadesetog veka“.

Bulj je usmeravao saobraćaj u centru grada – na Terazijama, kod Londona, na Slaviji, a popularnost ga je odvela i do Londona.

„Od malena sam voleo vozila i, eto, ispunila mi se želja.

„To je najvažnije. Treba voleti svoj poziv i uspeh ne može izostati“, rekao je Bulj u razgovoru za dnevni list Borba u to doba.

Plešući policajac sklonjen je sa ulice početkom 1980-ih, potom i penzionisan, što je bio potez koji je izazvao brojna nagađanja.

U jednom od poslednjih medijskih istupa, kazao je da mu je zamereno što je „postao glumac“.

Po penzionisanju, radio je u trafici i kao čuvar parkinga na splavu na Novom Beogradu, gde je i živeo.

Umro je 3. februara 2010. u 71. godini.

Esteta

Rođen u Lici, u današnjoj Hrvatskoj, 1939. godine, Jovan Bulj je posle rata sa porodicom došao u Vojvodinu.

Odatle prelazi u Beograd gde je služio vojsku kao gardista.

Tokom1960-ih, Beograd se ubrzano naseljava i ima između 700.000 i 800.000 stanovnika.

Dve trećine čine novi stanovnici, a prosečna starost sugrađana je samo 27 godina, piše u monografiji o Beogradu 1960-ih.

Želeći da ostane u službenoj odeći, jer mu se uvek dopadalo da, kako je rekao, bude lepa pojava sa šapkom i rukavicama, Bulj postaje milicioner, za šta je u to vreme, pored srednje škole, bilo potrebno da završi kurs.

Nije prošlo mnogo pre nego što je neobično visoki Ličanin postao simbol grada, prepoznatljiv po beloj elegantnoj uniformi, zakopčanoj do grla i ukrašenoj gajtanom, sa belim laganim šlemom na kome sija značka.

Da li je zaplesao od prvog trena kada je dobio priliku da usmerava saobraćaj ili su se pokreti vremenom razvili, nije moguće pronaći u novinama iz tog vremena.

U jednom od prvih među mnogim novinskim izveštajima, Jovan Bulj se pominje kao „istaknuti saobraćajac“ koji je 20 minuta posle ponoći 1968. godine dobio televizor od Branka Pešića, tadašnjeg gradonačelnika Beograda.

U drugoj polovini 1960-ih, kada svi beogradski vozači uveliko prepoznaju Bulja, u glavni grad tadašnje SFRJ došao je Milan Vujanić, profesor u penziji Saobraćajnog fakulteta.

Kao student, Vujanić je odlazio da gleda saobraćajca Bulja.

I nije bio jedini. Snimci iz tog perioda pokazuju desetine građana kako se tiskaju na trotoarima, neki sa foto-aparatima u rukama.

„Bio je besprekorno obučen.

„Njegove gestikulacije su bile maestralne. To je bilo kao da gledate balet“, kaže Vujanić.

On se seća da se tada zapitao da li tako upečatljivi i neobični pokreti remete vozače, koji ipak treba da ostanu koncentrisani na saobraćaj.

„Nije, međutim, bilo nikakvih problema, a sve je veoma lepo izgledalo“, kaže profesor.

Bulj je regulisao saobraćaj na centralnim ulicama glavnog grada koje danas izgledaju slično kao pre pola veka.

„Tada je bilo mnogo manje vozila i bilo je lakše voziti jer su brzine bile manje“, kaže Vujanić.

Bulj je govorio da su Beograđani „uglavnom dobri“ za volanom, a da „najviše problema stvaraju vozači iz unutrašnjosti“.

„Mlađi se ponekad zaborave na prelazima, ali uz lepu reč i osmeh sve se lepo svrši.

„Kazne ne volim i izbegavam ih. One su poslednje sredstvo“, rekao je za Borbu.

Ima 87 godina i iz Fiće ne izlazi poslednjih 50.

Kavaljer

I oni koji su ga videli samo izdaleka, i oni koji su ga bliže poznavali, opisuju Jovana Bulja kao blagog, kulturnog čoveka.

„Svi smo se radovali kada treba da radimo sa Jovanom jer ste imali ste šta da naučite: od načina rada, do komunikacije sa vozačima i građanima.

„Na raskrsnici gde je bio, nikad nije bilo gužve, a sve je radio neverovatnom lakoćom. I ja sam ponekad regulisao saobraćaj, ali nisam imao te pokrete – moji su bili nekako vojnički, kruti“, kaže Tomislav Pavlović.

On je „u uniformi“ proveo nekoliko godina, a onda je prešao u policijsku službu.

Pored pokreta po kojima je postao poznat, Pavlović se nekadašnjeg kolege seća kao neverovatno finog čoveka.

„Kad vidi stariju osobu da hoće da pređe ulicu, on zaustavi saobraćaj, isprati, pomogne, vrati se, i nastavi da radi.

„Takav je bio čovek. Ne znam da li i danas ima takvih, ja ih nisam sreo“, kaže Pavlović.

U njegovom sećanju Bulj će ostati kao „dobar, lep Ličanin, koji je imao specifičan šarm, kavaljer“.

Jelena Tinska, spisateljica, glumica, nekadašnja balerina, upoznala je Jovana Bulja kada je imala 18 godina, kao učenica baletske škole Lujo Davičo.

Pošto je Jovan postao poznat po elegantnim pokretima, u magazinu Ilustrovana politika su došli na ideju da snime fotografije Jovana sa balerinom.

Tako su nastale slike Bulja i Tinske na pešačkom prelazu u baletskom pokretu dok se iznad njih uzdiže Palata Albanija.

„Našli smo se veoma rano ujutru.

„Snimanje je trajalo dugo i ljudi su brzo počeli da se okupljaju da gledaju šta se dešava. Jovan je bio veoma fleksibilan i veoma kulturan čovek“, kaže Tinska za BBC na srpskom.

Beograd u kome je živeo Jovan Bulj

Jelena Tinska veruje da bi, kada bi se danas pojavio neki novi Jovan Bulj, bio „ismevan, kamenovan, gađan petardama“.

„Tadašnji Beograd je bio metropola, kosmopolitski grad.

„Gostovala su svetska baletska, operska, glumačka, slikarska imena. Nije bilo kriminala. U zemlji u kojoj je bilo reda, mogao je da se pojavi policajac koji igra balet“, kaže Tinska.

Dvadeset godina po završetku Drugog svetskog rata, prestonica se ubrzano razvijala.

Ovo doba obeležile su velike migracije, graditeljski planovi, od kojih su mnogi i ostvareni, i novi odnos prema novcu i posedovanju.

„Više nije bilo ni sramota ni kriminal posedovati, ili samo želeti nešto više od održavanja gole egzistencije“, piše Darko Ćirić.

U gradu koji samo što je zabranio zaprege na ulicama, posedovanje motornog prevoznog sredstva postaje statusni simbol.

„Vremenom, fića postaje nacionalno vozilo pristupačno skoro svima, a na ulicama Beograda sve je više snažnih i luksuznih automobila iz čitavog sveta“, piše Ćirić u monografiji „Beograd šezdesetih godina dvadesetog veka“.

U istoj knjizi, istoričar Ljubodrag Dimić beleži da je Beograd tih godina „sav bio satkan od planova“.

„Beograd je odisao nekom čudnom intimnošću. Na ulicama su se brzo širile glasine o važnim događajima“, piše Dimić.

„U sredini koja je ‘požurila da se oseća kao grad, kao svetska metropola’ bilo je dovoljno pojaviti se jednom na televiziji, statirati u nekom filmu, objaviti tekst u ‘Politici’ i biti poznat“.

Čedomir Čupić, sociolog, seća se 1960-ih kao vremena ekonomskog procvata, solidarnosti, brige o svakom pojedincu, bezbednosti na ulicama.

Popularnost Jovana Bulja objašnjava njegovom nesvakidašnjom pojavom koja je širila pozitivnu energiju.

„Uneo je unutrašnju darovitost, koja je u sebi imala element igre, a igra je nešto što plemenito, u njoj su raspoloženje i radost.

„Nije bio kruti policajac. Jeste se držao se pravila, ali je i pokazivao estetske sposobnosti“, priča Čupić.

Ovakav pristup poslu omogućio je „da se milicija ne doživljava kao kruti rigorozni organ, već da se pokaže dobra volja i da je policija na usluzi građanima“. dodaje.

Zbunjeni Britanci

Želeći da promoviše novu avio-liniju za Beograd, britanska avio-kompanije British European Airlines (BEA) pozvala je Jovana Bulja u London da reguliše saobraćaj.

Visoki Ličanin, od glave do pete u belom, pojavio se na centralnim ulicama Londona, gde je trebalo da prikaže njegovu umetnost.

„Automobilisti su se smejali ili psovali, taksisti se zaustavljali, crveni dvospratni autobusi bezuspešno su pokušavali da se probiju kroz masu sveta koja je zakrčila trotoare i prelila se na ulice“, piše izveštač Borbe iz Londona.

Morala je da se umeša i tamošnja saobraćajna policija, a izveštaj agencije Rojters zabeležio je reči visokog policijskog činovnika koji je Buljove pokrete opisao kao suviše slobodne.

„Žao mi je što nisam imao prilike da se pokažem u punom svetlu“, rekao je Bulj kada je sve bilo gotovo.

Britanska štampa pisala je blagonaklono o beogradskom milicioneru, tako da je Tajms preneo da „Bulj usmerava saobraćaj prefinjenim pokretima koji umiruju i najljuće vozače“.

Zaboravljena nežnost

Jovan Bulj je sa beogradskih ulica početkom 1980-ih premešten u jedinicu za bezbednost železničkog saobraćaja, priča bivši kolega Tomislav Pavlović.

Ubrzo se penzionisao, ali je nastavio da radio kao prodavac u trafici i čuvar.

Pavlović kaže da ne zna zbog čega je njegov nekadašnji kolega prestao da usmerava saobraćaj.

„Mislim da su malo i godine u pitanju.

„To je jedan od napornijih poslova u policiji, znate, nije lako stajati pet, šest sati, okruženi izduvnim gasovima“, kaže.

Milan Vujanić veruje da, šta god da je bio razlog, način na koji je radio posao sigurno nije, a sve ostalo treba da bude „nebitno“.

Jelena Tinska misli da se Jovan Bulj previše uzdigao, što mu „čaršija na kraju nije oprostila“.

„Mi nismo od njega napravili ikonu i nismo mu pridali značaj kakav je trebalo i kakav bi imao da se pojavio u Londonu ili Parizu.“

Sam Bulj je rekao da su mu „govorili da je sve u redu, dok nisam prešao u glumce“ u razgovoru za Borbu 1995. godine, .

„Često sam pitao zašto moram da idem, a svi su mi odgovarali ‘zato što nisi više naš, već si postao deo umetnosti'“, ispričao je Bulj.

Intervju prati i fotografija Bulja, na kojoj se vidi da su godine ostavile traga.

Umesto bele, ispeglane uniforme, nosi običnu majicu kratkih rukava.

Nekadašnju vitkost zamenila su blago povijena leđa.

„Kada bi prosečan Jugosloven znao da kaže samo tri reči: izvolite, hvala i molim, mi bismo išli napred.

„Malo ljudi upotrebljava te reči i misle da je lepo ako povrede čoveka još u prvom razgovoru. A ljudima su potrebne nežne reči.“

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari Odustani od odgovora

Ostali komentari (1)