Da će se krem svetskog zimskog sporta sjatiti u grad na Miljacki i po obližnjim planinama pojuriti za medaljama u slalomu, nordijskom skijanju ili bobu, malo kome je padalo na pamet pre nešto više od pola veka.

Ipak, iskra sreće je buknula i februara 1984. zapalila olimpijski plamen koji je obasjao Sarajevo, pa i čitavu Jugoslaviju.

Glavni grad Bosne i Hercegovine ispisao je tada „zlatne stranice“ u njegovoj, ali i istoriji sporta, po mnogim kriterijumima, prvenstveno kao prvi domaćin Zimskih olimpijskih igara (ZOI) iz jedne socijalističke zemlje.

„Želeli smo da pokažemo da je Sarajevo grad mladosti i prijateljstva i svega što ideja olimpizma nosi u sebi“, govori Ahmed Karabegović, generalni sekretar Organizacionog odbora 14. ZOI, za BBC na srpskom.

Put od ideje do realizacije bio je popločan raznim preprekama i izazovima, ali zahvaljujući kolektivnim i ličnim zalaganjima i dovitljivošću nekih Jugoslovena, domaćinstvo je izvojevano.

„Olimpijske igre je dobilo Sarajevo, ali je faktički odlučio ugled Jugoslavije“, govori Raif Dizdarević, nekadašnji visoki državni i republički funkcioner, za BBC na srpskom.

Jedna od najvećih sportskih manifestacija na tlu bivše zemlje trajala je od 8. do 19. februara 1984.

Sarajevo je u desetak snežnih dana ugostilo 1.272 takmičara iz 49 zemalja.

Oko 640.000 posetilaca ispratilo je 39 takmičenja, dok je 14. Zimske olimpijske igre putem televizije gledalo više od dve milijarde ljudi širom sveta.

Rađanje olimpijske ideje

Iako se o organizaciji Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu sanjalo i ranije, ideja je razvijena u prvoj polovini 1970-ih, deceniji koju mnogi opisuju kao „zlatno doba zajedničke zemlje„.

Jugoslovenski privredni napredak i razvoj, koji je počeo prethodnih decenija, osećao se širom zemlje.

Nezaposlenost je bila relativno niska, pretežno zbog odlaska radnika, takozvanih gastarbajtera, na privremeni rad u Nemačku, koji su domaću ekonomiju jačali doznakama iz inostranstva, dinar je bio snažan, a bruto društveni proizvod (BDP) je konstantno rastao.

„Sarajevo je u tom periodu doživljavalo snažan privredni, kulturni i sportski procvat, pa se u takvim, izuzetno pozitivnim društvenim uslovima u gradu, rodila ideja o organizaciji Zimskim olimpijskih igara“, kaže Ahmed Karabegović.

Inicijativa za organizovanjem bele Olimpijade potekla je od sportskih i društvenih radnika Sarajeva i gradskih funkcionera, a podržalo ju je i najviše republičko rukovodstvo.

Definisanje ove ideje pospešile su određene stručne studije, prvenstveno „Analiza mogućnosti i problemi razvoja zimskog turizma u Jugoslaviji“ Organizacije za saradnju i ekonomski razvoj (OECD) iz 1968. gde je ukazano na „značajne predispozicije za razvoj zimskih sportova i turizma BiH“.

To je, kaže Karabegović, bila „osnova za njihovu kandidaturu“, koja je isprva dočekana sa „ozbiljnom nevericom, u svim strukturama – od političkih do sportskih“.

„ZOI su u Evropi ranije organizovane u zemljama Alpskog sistema i delom Skandinavije i sad se javlja jedan grad daleko od Šamonija i Insbruka, koji niti ima realne preduslove, niti razvijeni zimski sport, pa je to izazvalo ozbiljno iznenađenje i rezervu“, objašnjava jedan od inicijatora i organizatora sarajevskih Igara.

Vetar u leđa ideji o kandidaturi dalo je i uspešno organizovano Svetsko prvenstvo u stonom tenisu aprila 1973.

Profesor Ljubiša Zečević, jedan od idejnih tvoraca plana, na tom tragu je izradio detaljnu studiju o „mogućnosti organizovanja ZOI“ u Sarajevu, čiji je predlog usvojen proleća 1977.

Dan D u Atini 1978.

Kome će pripasti domaćinstvo 14. Zimskih olimpijskih igara odlučivalo se 18. maja 1978. u grčkoj prestonici Atini, na 80. sednici Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK).

Na stolu su bile tri prijave – japanskog Saporoa, švedskog Geteborga i Sarajeva.

Karabegović kaže da su jugoslovenski uticaji u MOK-u, gde je predstavnik zemlje bio Boris Bakrač, bili skromni, kao i da šira podrška članstva nije postojala.

Ipak, jugoslovenska delegacija je ponudila „moderan koncept vrlo zgusnutog prostora prečnika 32 kilometara“, unutar koga bi se odvijao celokupni program.

Sarajevu je u prilog išlo i što je Saporo već bio domaćin ZOI, dok bi se u Geteborgu, priobalnom švedskom gradu, nadmetanja organizovala na više mesta, udaljenih nekoliko stotina kilometara.

Jugoslovenski koncept je „shvatio i prihvatio“ tadašnji predsednik MOK-a, Irac Majkl Moris.

„Lord Kilanin je govorio: ‘U situaciji smo ili da vratimo igre gde su već bile, ili da idemo na jednu destinaciju gde su sportisti odvojeni međusobno, ili da idemo na jedno potpuno novo područje sa željom i idejom da jačamo i razvijamo olimpijski pokret'“, prepričava Karabegović.

Veliku ulogu u ovoj epizodi domaćeg sporta odigrao je i Artur Takač, jugoslovenski atletičar i funkcioner MOK-a, koji je bio skeptičan kada mu je Ljubiša Zečević saopštio ideju o organizaciji početkom decenije.

Američki istoričar Džejson Vuić kaže da je ovaj pukovnik Jugoslovenske narodne armije delovao iz pozadine, u korist vlastite zemlje.

„Pošto se glasalo u dve runde, napravio je dogovor sa princom Bertilom, predsednikom Švedskog olimpijskog komiteta, da ako Sarajevo ispadne prvo, jugoslovenski glas ode Geteborgu i obratno“, govori autor knjige „Olimpijske igre u Sarajevu“ (The Sarajevo Olympics) za BBC na srpskom.

Citirajući Takačevu knjigu „Šezdeset olimpijskih godina“, Vuić dodaje da je švedski princ navodno tada obećao „glasove šest skandinavskih članica“ MOK-a.

Pošto je Geteborg ispao, finalisti su bili Saporo, koji je vodio u prvog krugu sa 33, i Sarajevo, sa zaostatkom od dva glasa.

Krajnji ishod je bio 39 glasova za jugoslovenskog kandidata, tri više nego za japanski grad.

Pogledajte video: Vožnja trotinetom po olimpijskoj bob stazi u Sarajevu

Trotinetom niz olimpijsku stazu za bob i sankanje u Sarajevu

Gradnja i izgradnja

Odmah pošto je Sarajevo dobilo organizaciju 14. Zimskih olimpijskih igara, počela je opšta mobilizacija.

„Igre su shvaćene kao višestruka razvojna šansa, posebna prilika za dalju izgradnju Sarajeva, brži i svestraniji razvoj turističkih i privrednih kapaciteta, bolju iskorišćenost prirodnih resursa, povećanje deviznog priliva, kao povećanje stope zaposlenosti stanovništva“, navodi Dženita Rujanac, viša naučna saradnica Instituta za istoriju u Sarajevu, za BBC na srpskom.

Osnovan je Organizacioni odbor na čelu sa Brankom Mikulićem, visokopozicioniranim komunističkim i državnim funkcionerom, za generalnog sekretara izabran je Ahmed Karabegović, a izvršnim odborom rukovodio je Ante Sučić, gradonačelnik Sarajeva, zadužen za izgradnju objekata.

Pored razvojne prilike, Olimpijske igre u Sarajevu trebalo je da posluže „jačanju osećaja zajedništva“ svih građana Jugoslavije.

„A trebalo je da doprinesu i jačanju međunarodnog ugleda zemlje, promociji vrednosti socijalističkog samoupravljanja, nesvrstanog puta i njene multietničnosti“, ukazuje istoričarka Rujanac.

Do otvaranja Igara u februaru, izgrađeno je više desetina objekata: sportsko-rekreativni centar Zetra, bob i sankaška staza na Trebeviću, skakaonica na Igmanu, smučarske staze na Bjelašnici i Jahorini, olimpijsko selo u Mojmilu i novinarsko naselje u Dobrinji sa više hiljada stanova i drugi.

Izgrađeno je i više desetina kilometara puteva, dodatna sportska infrastruktura, rekonstruisani su aerodrom, železnička stanica, pošta i mnogi drugi objekti, poput hotela Holidej In.

Karabegović kaže da su bila angažovana preduzeća iz svih jugoslovenskih republika, baš kao i sportski radnici i televizijske kuće.

Pogledajte video o sarajevskom hotelu Holidej In:

Tokom rata u BiH, hotel je postao drugi dom novinarskim ekipama iz celog sveta.

Trnovit put kroz pripreme

Od početne ideje do održavanja ZOI, ekonomske, društvene i političke prilike u Jugoslavije su se menjale, uglavnom na loše.

Zemlja je tonula u ekonomsku krizu koja će potrajati, a ogledala se u porastu duga, privrednoj stagnaciji i usporenom rastu.

Javni dug Jugoslavije je 1966. godine iznosio 1,4 milijarde dolara, dok je 1980. narastao na oko 20 milijardi dolara.

„To je period jačanja nezadovoljstva ustavnim uređenjem zemlje iz 1974, sve izraženije političke krize posle smrti vrhovog autoriteta i doživotnog predsednika Josipa Broza Tita i otvaranja pitanja Kosova, koje postaje akutni jugoslovenski problem“, objašnjava Rujanac.

Ovo je, kaže, ujedno bilo i doba „značajnog prosperiteta BiH kao političkog subjekta“ kada je njeno rukovodstvo „pristupilo realizaciji brojnih razvojnih projekata“.

„Savezno rukovodstvo je podržalo sarajevsku Olimpijadu, između ostalog, smatrajući da će ona podstaći dodatni interes za Jugoslaviju kao atraktivnu turističku destinaciju, a očekivana revitalizacija turizma, razvoj i onog unutrašnjeg, planinskog, trebalo je da doprinesu ekonomskoj stabilizaciji države“, ocenjuje Rujanac.

Međutim, sve češće je postavljano pitanje finansiranja jer su pripreme sprovođene u vreme „sve izraženije ekonomske krize, porasta troškova i nestašice materijala“.

Nekoliko meseci pošto je kandidatura prošla, doneta je prva verzija „Društvenog dogovora o organizovanju i finansiranju 14. Zimskih olimpijskih igara 1984. godine u Sarajevu“.

Prema ovom dokumentu koji bi potvrdio da iza projekta stoji cela zajednica, „po jednu trećinu potrebnih sredstva za izgradnju objekata trebalo je da obezbedi grad Sarajevo, SR BiH, kao i druge republike i pokrajine“, tvrdi Rujanac.

Ali „od republika nije stizao pozitivan odgovor“.

Zato je, smatra sarajevska istoričarka, rukovodstvo BiH pronalazilo različite načine za finansiranje ZOI, poput domaćih i stranih kredita, ali i od TV prava i pozajmica od MOK-a.

Raif Dizdarević, tadašnji predsednik predsedništva SR BiH, kaže da je ubrzo po dobijanju domaćinstva počelo „miniranja slovenačkog rukovodstva“, koje se prethodno saglasilo sa kandidaturom Sarajeva.

Zahtev za odlaganjem ili odustajanje od organizacije Slovenci su, dodaje, predočili i predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu Titu na proleće 1979. na Brdu kod Kranja.

Nekoliko meseci kasnije, 21. juna, sa predsednikom na Brionima razgovarao je i Dizdarević, ne bi li ga, pored situacije u republici, „iscrpno obavestio i o Olimpijadi„.

„Objasnili smo Titu i zašto je u odlučivanju, po nama, bio prisutan element ugleda Jugoslavije i da bi u pripremi već imala razvojni karakter i donela koristi zemlji, posebno BiH“, objašnjava 97-godišnjak.

„Rekao nam je: ‘Samo nastavite tako'“.

Bosansko i slovenačko rukovodstvo se posle toga nekoliko puta sastalo, gde je Ljubljana zauzela „jako tvrd stav o odustajanju ili prolongiranju“, pravdajući ga pogoršanjem ekonomske situacije, platnim deficitom, naftnom krizom i pomoći zemljotresom razorenoj Crnoj Gori.

Tačku na trvenja stavio je, nešto manje od godinu dana od početka Olimpijskih igara u Sarajevu, novi Društveni dogovor, potpisan aprila 1983.

Njime je definisano gotovo u potpunosti troškove izgradnje, organizacije i održavanja Igara snosilo Sarajevo i SR BiH, dok je manji deo išao na teret ostalih republika, a neznatna pomoć stigla je i iz saveznog budžeta.

Od nesvrstanih do entuzijasta

Jugoslavija je na spoljnopolitičkom planu, kao predvodnica Pokreta nesvrstanih, međunarodne organizacije zemalja koje nisu želele da se opredele za neku od suprotstavljenih strana u Hladnom ratu, balansirala između Istoka i Zapada.

Po mnogima je baš to jedan od faktora zašto je Sarajevo dobilo domaćinstvo 14. ZOI.

Hladni rat je period krajnje zaoštrenih odnosa kapitalističkog Zapada, predvođenog Amerikom, i komunističkog Istoka, na čelu sa Sovjetskim Savezom.

Odnos velikih sila je znatno pogoršan u vreme kada se Sarajevo kandidovalo, a političke prilike su se prenele na sportska borilišta.

Tako su SAD, uz mnoge druge zemlje, bojkotovale Letnje olimpijske igre 1980. u Moskvi zbog sovjetske intervencije u Avganistanu.

Četiri godine kasnije, Sovjetski Savez je uzvratio istom merom kada je domaćin bio američki grad Los Anđeles, a bojkotu su se pridružile i druge socijalističke zemlje Istočnog bloka.

„Od presudnog značaja za dobijanje kandidature nije bilo društveno-političko uređenje zemlje, već njena aktuelna politička pozicija.

„Od održavanja igara u nesvrstanoj Jugoslaviji očekivalo se ublažavanje međunarodnih napetosti, umanjivanje političkog pritiska i na sam sportski, olimpijski pokret“, smatra sarajevska istoričarka Rujanac.

Primirje u Sarajevu, dodaje, trebalo je da ojača „regenerativni potencijal olimpijskog duha, pri čemu je upravo ovaj grad trebalo da bude most između Moskve i Los Anđelesa“.

Američki istoričar Džejson Vuić kaže da je tokom šeste, sedme i osme dekade 20. veka „olimpijski pokret patio“.

„Olimpijske igre su postale veoma skupe, tražilo se da se grade čitavi stadioni, arene, hoteli i da sve to plaćaju gradovi“, objašnjava on.

Tako je američki grad Denver odbio domaćinstvo ZOI 1976. pošto su stanovnici na referendumu odlučili da ne žele Olimpijske igre finansirane državnim sredstvima.

A uporedo se odvijala i politizacija takmičenja.

Nekoliko dana pred početak Olimpijskih igara u Meksiko Sitiju 1968, policija je pobila stotine studenata koji su protestovali zbog ovog događaja, da bi četiri godine kasnije, u Minhenu, palestinski teroristi ubili izraelske sportiste, prethodno ih uzevši za taoce.

Los Anđeles je domaćinstvo, kao i Sarajevo, dobio u Atini 18. maja 1978, postavivši tada nesvakidašnji zahtev i drugačiji poslovni model u odnosu na raniju olimpijsku praksu.

„Grad ni pod kojim uslovima ne bi plaćao ili snosio odgovornost za događaj, već bi bio privatno finansiran – korporativna Olimpijada“, pisao je Vuić u njegovoj knjizi.

Kaže da je takva odluka prkosila dotadašnjim pravilima i razljutila čelnike MOK-a, ali ih i dovela pred svršen čin, budući da je grad anđela bio jedini kandidat za letnje Igre.

Istoričar Vuić smatra da navodna ideja oko „zajedničkog okupljanja u multietničkom Sarajevu“ između bojkota dveju Letnjih olimpijskih igara, nikada nije bila namera, već je organizacija dobijena „spletom srećnih okolnosti“.

„Niko u Beogradu nije razmišljao o tome da spaja dva sveta, niti su u Vašingtonu ili Moskvi imali bilo šta sa tim.

„Jednostavno je mala grupa ljudi dobila organizaciju ZOI i to se nikada više neće desiti“, dodaje Vuić.

Hokej — Borba hokejaša SAD i Čehoslovačke u Sarajevu

‘Poslednje male igre’

Zimske olimpijske igre u Sarajevu otvorene su 8. februara na sveže renoviranom stadionu Koševo, pred oko 60.000 ljudi.

Više od 7.000 novinara bilo je raštrkano po gradu prenoseći sportske događaje na snegu i ledu, od slaloma i veleslaloma, boba i sankanja, nordijske kombinacije i ski skokova, do hokeja i klizanja.

Podrška je stizala i od MOK-a i predsednika Huana Antonija Samarana, kome su ovo bile prve Olimpijske igre u dugom mandatu.

U izveštajima koji su usvajani posle ZOI, organizacija je pohvaljena, a finansijski bilans je navodno bio pozitivan.

Američka televizija ABC je platila 91,5 miliona dolara za prava prenosa, što je tada bila rekordna svota za Zimske olimpijske igre.

Od toga je Sarajevu naposletku pripalo 66,5, a MOK-u 25 miliona dolara.

Karabegović tvrdi da su to prve olimpijske igre „završene sa pozitivnim efektom“.

„Kad samo sve platili, i izgradnju, i troškove ukupne organizacije, imali smo suficit od 12 miliona tadašnjih dolara koje smo dalje ulagali“, ističe on.

Istoričar Džejson Vuić kaže da je organizacija na mnogo nivoa bila besprekorna i da su mnogi učesnici bili prezadovoljni gostoprimstvom i zatečenim stanjem.

Organizatori su, dodaje, analizirali prethodne Igre i učili na tuđim greškama, posebno kada je reč o novcu.

„Bila je to, sa jedne strane, kombinacija straha da ne razočaraju ljude, dok je sa druge bio moćni Branko Mikulić, kao garant uspeha“, ocenjuje Vuić.

Međutim, on smatra da je, uprkos dobroj volji, organizacija ZOI bila „loša ideja“ jer Sarajevo ipak „nije postalo zimski centar“.

„To su poslednje male Igre jer Los Anđeles već nisu bile, mnogo su zaradili, a sledeće ZOI 1988. bile su u kanadskom Kalgariju, gde su potrošili daleko više novca i onda na leto Seul, sa više od milijardu“, tvrdi Vuić.

Selo — Devastirani hotel Igman na istoimenoj planini pokraj Sarajeva

Prvo i poslednje socijalističko mesto

Pored afirmacije i ugleda u svetu, Karabegović smatra da su ZOI Sarajevu donele i uslove da mladi ljudi imaju bogatiji i sadržajniji život u gradu.

„Sarajevo je postao moderan evropski grad u kome je snažno narastao interes za turizam, te je iz godine u godinu dolazio sve veći broj gostiju“, tvrdi on.

Međutim, krvavi građanski rat koji je izbio 1992. na tlu Bosne i Hercegovine prekinuo je dotadašnje aktivnosti, a brojni olimpijski objekti i simboli su tokom višegodišnje opsade uništeni.

Ali, Sarajevo nije bilo zaboravljeno.

Na Igrama u norveškom Lilehameru 1994. palile su se sveće za stradale u bosanskoj prestonici, a Huan Antonio Samaran, predsednik MOK-a, na otvaranju je zamolio da stanu „borbe i ubijanja„.

Španac je tih dana nakratko posetio prestonicu BiH kako bi preneo „pozdrave olimpijaca celog sveta“ i obećao da će pomoći rekonstrukciju olimpijskih objekata posle rata, što je, kako je kasnije govorio, i ispunjeno.

„O sarajevslim Olimpijskimi igrama se danas može govoriti kao o poslednjem bljesku socijalističkog sistema i umeća jedne generacije, kratkoročnoj utopiji koja nije imala priželjkivani mobilizacioni, niti integracioni potencijal u uslovima sve snažnijih disolucijskih procesa u Jugoslaviji.

„Čini se da je novinarka Vašington posta Džejn Livi za Olimpijadu u Sarajevu s pravom napisala da je to bila ‘zlatna jabuka u moru sivila'“, zaključuje Dženita Rujanac.

Pogledajte video o opsadi Sarajeva