Na ledenom južnom obodu Atlantskog okeana, tik iznad Antarktičkog kruga, na udaljenom britanskom ostrvu, posetioce čeka napušteni gradić i muzej sa najmanje posetilaca na svetu.
Ovo ostrvo je teško mesto za rad.
Najbliži aerodrom udaljen je četiri dana vožnje brodom.
Sveža hrana je retkost, internet je „slab ili nepostojeći“, a u svakom trenutku vetar je dovoljno snažan da obori helikopter.
Na Južnoj Džordžiji nema stalnih stanovnika, samo dvadesetak radnika, od naučnika do osoblja za održavanje.
Ali uprkos zabitoj lokaciji i pandemiji, ovdašnji muzej je i dalje otvoren za posetioce.
Nije lako voditi muzej na samom kraju sveta.
Ali ovo – od jednonedeljnih putovanja na posao do uvoza smrznutog sira – jeste kako oni to rade.
- Zavirite u udaljeni kutak Grčke koji ne postoji ni na mapi
- Ledeno groblje, puno hrabrih istraživača: Tužne priče o smrtima na Antarktiku
- Balkanac koji je osvojio Južni pol
Budući da ostrvo nema lokalnog stanovništva, osoblje muzeja na Južnoj Džordžiji mora da dođe iz inostranstva kad se on otvori tokom leta na južnoj polulopti.
Većina, ali ne i svi, potiču iz Velike Britanije – oko 1.300 kilometara na sever.
To putovanje obično počinje 18-časovnim letom RAF-om iz Brajz Nortona u Oksfordširu do Folklandskih ostrva, sa dvočasovnom pauzom na Kejp Verdeu uz obalu Afrike.
Sa Folklandskih ostrva, radnici se ubacuju na vožnju ribarskim patrolnim čamcem, a njihovo putovanje dugo hiljadu šesto kilometara obično potraje od četiri do šest dana.
„Ako sve ispadne kako treba, to je nedelju dana dugo putovanje na posao iz Velike Britanije“, kaže Sara Lurkok, direktorka Trusta baštine Južne Džordžije.
Ali ne ispadne sve uvek kako treba.
„Nalazila sam se na brodu koji je isplovljavao sa ostrva kad je on najednom morao da se da u poteru za osumnjičenim krivolovcima.
„Propustila sam porodični praznik, zato što su prošle tri nedelje pre nego što sam stigla kući.“
Drugi način na koji radnici stižu do Južne Džordžije je krstaricama – obično preko Ušuaije na južnom obodu Argentine – a upravo ti brodovi donose i posetioce muzeju.
Pre pandemija Kovida, bilo je stotinak brodova svakog leta, koji su na Južnu Džordžiju donosili oko 10.000 posetilaca – od kojih su skoro svi dolazili da vide besplatni muzej.
A onda se u martu 2020. godine Kovid-19 raširio svetom, a vlada Južne Džordžije – sa sedištem na Folklandskim ostrvima – zamolila je tim da napusti muzej.
Nisu imali mnogo vremena da se spakuju.
„Bukvalno nismo mogli da se setimo da li smo ostavili kantice sa farbom i lestve nasred muzeja“, kaže Sara.
- Zemlja zove Branku: Putnica koja sama osvaja svet
- „Jugom“ do Mongolije i nazad: Pustolovina trojice Riječana
- Pustolov za BBC: Kako izgleda stopirati – do Novog Zelanda
Sezona 2020-21 bila je otkazana, a verovalo se da će biti i ova.
Ali u novembru im je rečeno da mogu ponovo da otvore, imajući na raspolaganju dve nedelje da pronađu tim i dovezu se brodom.
Muzej je otvoren u decembru.
Sezonu u muzeju obično provede pet-šest članova osoblja, ali ove godine ih je bilo troje, plus umetnik koji je radio na projektu.
Jedna od njih bila je i Džejn Pirs, kustoskinja muzeja, koja se nedavno vratila u Veliku Britaniju.
„Već želim ponovo da idem – zarazno je i stvara zavisnost“, kaže ona.
„Prizori, zvuci i mirisi su opojni.“
Kao dete, Džejn je obožavala pingvine i sanjala je o tome da putuje na Antarktik.
Diplomirala je geologiju 1992. godine, ali u ono vreme neki poslovi u Britanskom istraživačkom centru za Antarktik – koji ima tim na Južnoj Džordžiji – nisu bili otvoreni za žene (ova politika je promenjena kasnije te decenije).
Umesto toga ona je postala kustoskinja muzeja, a 2019. godine je videla oglas za vođenje muzeja na ostrvu.
„Bio je to uzbudljiv trenutak i zapravo vrlo emotivan“, kaže ona.
Prvi put kad je Džejn otišla tamo, na period od šest meseci, ponela je „ogromnu količinu“ knjiga, plus bojice i olovke, misleći da će joj divljina na kraju sveta pružiti vremena da se posveti svojim hobijima.
„Čak sam razmišljala da počnem da se bavim jogom, ponevši nekoliko DVD-jeva za učenje joge“, kaže ona.
„Ali realnost je veoma drugačija.“
Pogledajte video: Gledao je u oči talibanima, plivao sa morskim lavovima i mazio flamingose
Na ostrvu, „uvek ima šta da se radi“ – od muzejskog posla, do kuvanja i spremanja.
Kad se nađe slobodnog vremena, timovi obično pešače, gledaju filmove ili se posvećuju staromodnoj razbibrigi: razgovoru.
„Svako na ostrvu poseduje veštine koje se razlikuju od vaših“, kaže Džejn.
„Tako da ima mnogo toga da se nauči i o čemu da se razgovara.“
Jedna stvar koju tamo ne rade je beskrajno skroluju na svojim telefonima.
Internet dobijaju preko satelita, prvi put postavljenog za američki univerzitetski tim, koji u najboljem slučaju radi sporadično.
Mejlovima „treba sto godina da se pošalju ili preuzmu“.
Slanje slika preko Vocapa je redak podvig.
Postoje planovi da se pojača signal, ali ljudi koji rade na ostrvu kažu da ta vrsta odsečenosti od sveta ima svoj šarm.
„Udaljenost od ostatka sveta je prava poslastica“, kaže Džejn.
Manje prijatna je možda hrana u ponudi: većina je u konzervama, sušena ili smrznuta – uključujući sir.
„U normalnom životu ne smatram sebe prevelikom ljubiteljkom salata, ali žudim za njom dok sam odsutna“, kaže Džejn.
„Takođe sam velika ljubiteljka čaja – a nikad ne možete da se naviknete na mleko u prahu.“
Žudnja za svežom hranom potvrđena je u jednoj oceni na Trip advajzoru iz novembra 2017. godine.
„Neki zaposleni u muzeju popeli su se na brod da nam ispričaju ponešto o lovu na kitove“, napisao je jedan kalifornijski turista.
„Pridružili su nam se za doručkom i nisu mogli da se najedu voća.“
Da li biste, dakle, mogli da živite na najzabitijem mestu na svetu?
Trust baštine Južne Džordžije, koji vodi muzej, ima sedište u Dandiju u Škotskoj i stalno zaposlene – među kojima su Sara i Džejn.
Ali oni regrutuju i sezonske radnike koje šalju na jug, a nude i stipendiju.
„Imali smo već zaposlene iz čitave Evrope, Australije, oni mogu da budu zaista iz bilo koje zemlje“, kaže Sara.
„Često su to ljudi sa iskustvom rada na zabitim mestima u veoma malim timovima.“
Kao da žele da dokažu njenu poentu, na ostrvu se trenutno nalaze dvoje muzejskih radnika.
Jedna osoba je sa Folklandskih ostrva; druga je radila u Škotskoj visiji i Port Lokroju u britanskoj antarktičkoj bazi.
Oni retko moraju da oglašavaju radna mesta, jer većina radnika kontaktira njih, budući da su već čuli za ostrvo, posetili ga ili radili na njemu.
„Ono što tražimo je da se ljudi ne boje posla“, kaže Sara.
„Morate da radite sve, od pumpanja dizela u rezervoare sa gorivom do održavanja groblja.“
- Vodič za put oko sveta preko doručka
- Putovanja, viktorijanska erotika i poezija: Britanski pustolov čiji život i danas budi zavist
- Filozofija autostopa: Nišlija koji pola veka uz pomoć palca odlazi na koncerte
Radnicima je potreban i određen stepen hrabrosti.
„Imamo agresivne foke krznašice u teranju, upravo ovde, ponekad bukvalno na našem pragu“, kaže Sara.
„Ako imate neki alternativni izlaz, koristićete njega, jer ne želite da ih uznemiravate.“
Iako je bliža Južnoj Americi – i Južnom polu – nego Londonu, Južna Džordžija je britansko ostrvo još od 18. veka, nakon što ga je otkrio i prisvojio kapetan Džejms Kuk.
Šefica države je Kraljica; na njenoj zastavi se nalaze obeležja britanske zastave.
Ali ime napuštenog grada u kom se nalazi muzej, Gritviken, odaje istorijat ostrva.
Naselje su nazvali švedski istraživači početkom 20. veka (ime znači Ćupasta uvala).
Norvežani su 1904. godine tu otvorili stanicu za lov na kitove – tačnije mesto na kom će prerađivati meso kitova, njihovu mast i kosti.
Narednih 60 godina, samo u vodama Južne Džordžije ubijeno je više od 175.000 kitova – njihovo meso je prerađivano u Girtvikenu i drugim stanicama uz obalu.
Ali šezdesetih godina prošlog veka ova industrija se iscrpla: više nije bilo dovoljno kitova za lov.
Gritviken je bio napušten; zarđala pristaništa, rezervoari za naftu i kolibe podsetnici su velike groznice lova na kitove iz Dvadesetog veka.
Ali relativno grandiozna vila menadžera – podignuta 1914. godine – ostala je upotrebljiva.
Dejvid Vin Vilijams, britanski istraživač Antarktika, 1989. godine je predložio da se vila pretvori u muzej.
Projekat je na sebe preuzeo Najdžel Boner i muzej je otvoren 1992. godine, isprva usredsređen na lov na kitove, ali danas sa mnogo širim pristupom.
Diskutabilno je da li je muzej na Južnoj Džordžiji najzabitiji na čitavom svetu.
Postoji, na primer, jedan u Port Lokroju – britanskoj bazi na antarktičkom poluostrvu – i jedan na Pitkernu, britanskoj teritoriji u Pacifiku.
Ali ono što je sigurno je da, stojeći na obali Južne Džordžije, dok upijate pozadinu od napuštenog Gritvikena, osećate se veoma udaljeno od bilo čega.
„Bekstvo od sve te pozadinske buke je osvežavajuće“, kaže Džejn.
„Unosi vam spokoj u dušu.“
Iako se muzej ponovo otvorio ove sezone, sve nije bilo kao pre.
Vlada klasifikuje krstarice kao crvene, ćilibarske ili zelene, u zavisnosti od toga koliki rizik se smatra da predstavljaju od kovida.
Putnici sa zelenih brodova smeju normalno da posećuju muzej; crveni brodovi smeju da pristanu na ostrvo – ali ne i da posete Gritviken.
Ćilibarski se nalaze negde između.
Osoblje procenjuje da je ove godine manje od 20 odsto brodova bilo zeleno – a uopšteno je manje brodova, koji nose manje putnika.
Pogledajte video: Palme, pustinje i santa leda – tri saveta za solo putovanje
Broj posetilaca meri se u stotinama, umesto u desetinama hiljada koje su dolazile svake godine pre izbijanja pandemije Kovida.
To je posebna šteta, zato što se 2022. navršava 100 godina od smrti najslavnijeg sina Južne Džordžije.
Ser Ernest Šeklton je slavno stigao do ostrva 1916. godine, posle epskog bekstva iz ledenog zagrljaja Antarktičkog kruga, i umro dok je bio ukotvljen u Gritvikenu 5. januara 1922. godine.
Sahranjen je na groblju u Gritvikenu, a mnogi turisti i dalje nazdravljaju njegovom grobu gutljajem viskija.
Ali iako ima manje posetilaca uživo, internet stranica muzeja – prepuna slika, mapa, izložbi i priča – stekla je publiku.
„To nije samo muzej za relativnu šačicu ljudi koji dolaze na ostrvo“, kaže Sara.
„Dugo smo čekali da ga učinimo dostupnim čitavom svetu, ali nismo imali resurse.
„Prošle godine, dok je muzej bio zatvoren, uspeli smo da se uhvatimo u koštac sa tim.“
Proširenje sajta deo je šireg plana da se ispriča priča o Južnoj Džordžiji čitavom svetu.
„Južna Džordžija je deo Britanskih prekomorskih teritorija, i praktično je dragulj u pogledu životinjskog sveta“, kaže Alison Nil, izvršna direktorka Trusta baštine.
„Ona ima najveću koncentraciju morskih ptica na Zemlji.
„Populacija kitova se polako obnavlja.
„Domaće ptice se oporavljaju zahvaljujući našem radu na istrebljenju pasova i miševa.
„Foke krznašice, južni morski slonovi, vratili su se na brojke iz vremena od pre lova.
„Ovo je dobra priča za vesti, a u velikoj meri zahvaljujući činjenici da se o ostrvu stara Velika Britanija.“
I tako, iako su ostrvo i muzej možda samo tačkice na samom kraju sveta, koje se hrane mlekom u prahu i smrznutim sirom, oba imaju nešto važno da poruče svetu, kaže Alison.
„Imamo obavezu da podučimo ljude pričama o prošlosti Južne Džordžije, koja je bila neodrživa u pogledu našeg ophođenja prema prirodi“, kaže ona.
„Ako čovečanstvo može da promeni svoj pristup i da počne da štiti prirodu umesto da je iskorišćava, tada mogu da se dese neke neverovatne stvari.
„Južna Džordžija je mali mikrokosmos onoga što je moguće postići u širem svetu – ako ljudi počnu da vode računa o mestu a ne da ga iskorišćavaju“.
Pratite Ovena na Tviteru @owenamos
Možda će vas zanimati i ovaj video: Na velikom putu u najmanjem automobilu na svetu
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
