Trkač Gijom Adam želi da trči brže, jače i da prelazi veće udaljenosti.
Poput mnogih trkača danas, bivši član francuske reprezentacije koristi tehnologiju kao ključni element koji mu pomaže da postigne najbolji lični rezultat.
Uređaji su ključni deo trkačke opreme, koliko i patike. Malo je trkača ovih dana bez brojača koraka, GPS sata, pametnog telefona i pametnog sata.
Ovi nosivi uređaji vode računa o pređenoj razdaljini, tempu, otkucaju srca i ritmu – pomažući trkačima da od treninga izvuku maksimum.
„Ja sam naučnik i trkač i kada želim podatke, želim da budu pouzdani“, kaže Adam.
- Eliud Kipčoge i magična maratonska granica od dva sata
- Kako je Beograd postao trkački grad
- „Kad se setim udaraca, navučem patike i samo trčim“
Nažalost, dodaje, mnogi uređaji ne prikupljaju tačne podatke.
Jedna studija potrošačke grupe Koji? (Which?) pokazala je da su mnogi fitnes merači loše procenili dužinu koju su trkači prešli – a na duge staze su dodavali pređene kilometre.
„Možete dobiti podatke pomoću GPS sata, ali ne znate kako se algoritam pravi ili kolika je njegova tačnosti“, rekao je. „Ako želite da analizirate podatke, oni vam moraju biti dostupni.“
U pokušaju da što bolje upravlja treninzima, Adam sada pokušava da koristi uređaj koji je proizašao iz medicinskih istraživanja.
Senzor GaitUp razvio je doktor Benoit Mariani, zasnovan na njegovom radu na otkrivanju ranih znakova degenerativnih bolesti poput Parkinsonove bolesti.
„Naš šesti vitalni znak“
Ti fizički znaci, kaže dr Mariani, osećaju se na vrlo suptilne načine mnogo pre nego što ih standardni testovi mogu otkriti.
„Ukoliko imate slabosti mišića ili neurološki poremećaj, to će se najpre odraziti na vaše kretanje“, kaže on.
„Ovi znaci bili su ispod radara zato što ne postoji jednostavno sredstvo za njihovo merenje.“
Promene u načinu na koji ljudi hodaju mogu biti jednako otkrivajuće kao i one koje se vide u drugim prepoznatim markerima telesnog zdravlja – otkucaj srca, krvni pritisak, telesna temperatura, brzina disanja i zasićenje kiseonikom.
„Hod je naš šesti vitalni znak“, keže.
Senzor, koji je razvio inženjerski tim dr Marijanija, više je od merača koraka. Može da zabeleži uglove udara zadnjeg i prednjeg stopala, kao i koliko vremena je svako stopalo u kontaktu sa zemljom.
„Zainteresovani smo za kvalitet hoda“, kaže on.
On nije jedini. Naučnici žele da dobiju bolje podatke o načinu na koji trče elitni sportisti, kaže naučnik za sport dr Janis Pitsiladis sa Univerziteta u Brajtonu.
On je deo dugoročnog istraživačkog projektaSub2Hrs čiji je cilj da razvije metode, tehnike i tehnologiju treninga koji će pomoći trkaču da postavi priznati svetski rekord u trčanju maratona za manje od dva sata.
Kenijac Eliud Kipčoge 12. oktobra ove godine probio je tu barijeru, ali zbog pomoći koju je dobio od brojnih pejsera i jednog električnog vozila, njegov rezultat nije priznat kao svetski rekord.
„Asimetrije i uvijanja“
„Da bi barijera od dva sata bila probijena, sve mora da bude dobro“, kaže dr Pitsiladis za BBC.
„Potrebno je da identifikujete pravog sportistu, prave vremenske uslove, pravu stazu, a potrebna vam je i bioenergija“, kaže.
Za to će biti ključno utvrditi minimalnu količinu energije koja se troši na svakom koraku maratona, kaže on.
„Što ste ekonomičniji, to više možete održavati tempo do kraja trke.
„Sve što uradite da postanete ekonomičniji – bilo da je reč o patikama, podacima, terenu po kom trčite – za procenat, dva ili tri, imaće ogroman uticaj na vaše performanse“, objašnjava.
Bilo je potrebno poboljšanje od manje od 0,5 odsto da Kipčoge pomeri svoje najbrže vreme maratona ispod dva sata. Poboljšanje za jedan odsto ili više značilo bi razbijanje barijere.
„Tvrdim da se još nismo najbolje snašli sa ovakvim sportistima“, kaže Pitsiladis. „Nema mnogo nauke u njihovim treninzima i mnogi od ovih sportista sami treniraju.“
Bilo je dovoljno prostora za poboljšanje, poput načina njihovog koračanja ili brzine, kaže on. Senzori su sada toliko mali da se mogu nositi tokom trke bez opterećenja.
Do sada se većina analiza tempa i performansi odvijala na trkačkoj stazi ili nakon nekog događaja, ali to ne beleži stvarno ono što sportista prolazi tokom trka, kaže Pitsiladis.
Analiza kretanja trkača tokom trke ili treninga je korisna, objašnjava, ali bilo bi bolje da se to odvija dok trče i prilagođava dok se kreću.
Adam je koristio GaitUp prilikom priprema za maraton u Njujorku i to mu je pomoglo da postane najbrži francuski finišer na toj trci, istčavši maraton za dva sata i 26 minuta.
Trenerka trčanja Sem Marfi upitala je da li su informacije koje pružaju senzori poput GaitUp-a previše opsežne.
„Šta ćete u stvari učiniti s informacijama koje vam govore da se levo stopalo spolja rotira više od desnog?“, pitala je.
Mnogi vrhunski sportisti, poput Hajlea Gebreselasijeai Pole Redklif, imali su „asimetrije“ i „uvijanja“, rekla je, sugerirajući da telo može prevazići nedostatke koje im fiziologija ili vaspitanje možda nameću.
Takođe, dodala je, imajući u vidu da trkači obično prelaze oko 10.000 koraka na sat, menjanje svakog udarca nogom kako bi postao savršen, može biti teško.
Ali priznala je da je nesumnjivo korisno imati „veću svest“ o tome kako ljudi trče i šta rade kada trče.
Stalno poboljšanje bilo je od uticaja na povratne informacije, rekla je Marfi.
„Ponekad dobijanje internih podataka ili povratnih informacija može biti uticajnije od spoljnog izvora poput ovih uređaja“, rekla je ona. „Mi nismo mašine, mi mnogo pametniji od toga.“
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
