Karcinom i zdravlje: Kako saopštiti i prihvatiti dijagnozu raka

Kada je jula 2013. godine Nišlijka Leposava Milutinović zbog neprijatnosti koju je osećala ispod grudi otišla lekaru, nije mislila da će na krevetu uz ultrazvučni aparat doživeti šok.

Dok je radiolog radio pregled, rekao joj je da joj je žučna kesa prepuna kamenja i da ima senku na jetri.

Slutila je da se iza te senke krije nešto opako.

„Tumor često prvo nazovu senkom, pre nego što imaju hrabrosti da kažu da je tumor. Ja sam to znala. Tata mi je umro od raka na plućima“, priča Leposava za BBC na srpskom osam i po godina kasnije.

„Za mene je to na onom krevetu bio šok. Kada sam izašla iz ordinacije, u tom trenutku sam već sahranila sebe. Već sam počela da razmišljam kako imam još nekoliko meseci života. Bila sam paralisana.“

Definitivnu dijagnozu raka jetre dobila je dva meseca kasnije, a zahvaljujući brizi lekarke koja joj je saopštila nalaze, počela je optimističnije da posmatra bolest.

• „Korona virusa sam se plašila više nego oba karcinoma“
• Da li i kada onkološki pacijenti treba da prime vakcinu protiv korona virusa
• Zašto je muškarcima u Srbiji odlazak kod urologa tabu

Lekari u Srbiji godišnje nekoliko desetina hiljada puta izgovore za mnoge od isto tolikog broja pacijenata najtežu dijagnozu do tada.

Oko 40.000 ljudi u Srbiji godišnje dobije dijagnozu maligne bolesti.

Kako će je prihvatiti i proći dalje kroz lečenje, umnogome zavisi od načina na koji im lekari saopšte rezultate i kakvi su dalji koraci, saglasni su svi – i pacijenti, i lekari, ali i psiholozi.

Ovo su priče Leposave, Dragane, Gorice, Predraga i lekara i psihologa koji tu bolest dobro poznaju.

Leposava Milutinović, rak jetre: „Pisala sam testament, ali mi je lekarka ulila optimizam i sačuvala život“

Leposava je živela bezbrižno do jula 2013.

Čuvala je unuke i radovala se svakom trenutku života.

Neprijatnost u predelu stomaka ispod grudi bio je razlog da se obrati lekaru.

Od ultrazvuka na kome je dobila nagoveštaj da nešto nije u redu, do nalaza histopatologa i dobijanja dijagnoze, prošla su dva meseca.

Leposava je sve to vreme slutila o čemu se radi, ali nikome nije govorila.

Plašila se kako će njeni najbliži reagovati.

„Mnogo mi je bilo teško. Ni sa kim nisam pričala osim sa kumom. Ona je doktorka i profesorka na Medicinskom fakultetu.

„Bila je sa mnom i na ultrazvuku i od početka upućena u sve.“

Leposava je borbu sa rakom prošla sa ocem, pa je zato brinula i razmišljala šta da kaže deci.

Odučila je da im do dobijanja nalaza patologa, ne govori ništa.

• „Mislila sam da sam suviše mlada za rak dojke“
• Ja, foto-aparat, moj brat i naš rak
• „Primao sam hemioterapiju i spremao se da biciklom pređem 1.600 kilometara“

U međuvremenu su joj dolazile najcrnje misli.

„Pisala sam testament, razmišljala šta ću kome da kažem, kako će mi čitati pesmu Mike Antića kao nekrolog.

„Mnogo mi je bilo teško, priznajem.

„Živelo mi se. Deca su dobra, imam unučad, sve je nekako lepo išlo u životu.

„Mnogo mi je bilo teško, mnogo nesanice, mnogo razmišljanja kako je to sve bolno i teško, za mene fizički, za decu psihički“, priseća se Leposava kako su prolazila dva meseca do dobijanja konačne dijagnoze.

Po nju je otišla na Kliniku za endokrinologiju Kliničkog centra Srbije u Beogradu.

„Srećom, dobila sam uput za Beograd i naišla na izvrsnu doktorku.

„Kada sam u jesen 2013. došla kod nje, kada mi je rekla da to može da se operiše, osetila sam se malo bolje“, priča ova Nišlijka.

Doktorka joj je, kaže Leposava, sve lepo objasnila, bila joj je podrška i ulivala nadu da će nastaviti da živi.

„Moj život je bio u njenim rukama i zahvaljujući njenom zalaganju, ja sam i danas da ne kažem zdrava, ali sam živa, što je mnogo važno“, kaže Leposava.

Do skora je išla na šestomesečne kontrole, a sada se sa lekarkom viđa jednom godišnje na kontrolnom pregledu.

Pred odlazak na kontrolu, kaže, postoji mali strah da vesti opet ne budu loše, ali kada izađe iz ordinacije sa dobrim rezultatima „leti kroz hodnik“.

„Radujem se životu. Lepo je. Život je lep. To mi je postalo geslo.“

Rak jetre ubraja se u retke tumore i prema poslednjim dostupnim podacima Međunarodnog centra za istraživanje raka Svetske zdravstvene organizacije, tokom 2020. godine širom sveta dijagnostikovan je kod oko 905.000 ljudi.

To je činilo oko pet odsto od ukupnog broja malignih oboljenja registrovanih te godine.

U Srbiji je, prema podacima ove agenecije SZO, tokom 2020. dijagnostikovano 49.043 maligna oboljenja.

Dijagnozu raka jetre dobilo je 996 ljudi.

Gorica Đokić, rak jajnika: „Doktorka, ja ću to pobediti“

Gorica Đokić je imala 47 godina kada joj je pukla cista na jajniku.

Završila je na operacionom stolu, a vrlo brzo posle hirurškog zahvata, pozvala ju je doktorka da bi joj saopštila dijagnozu raka jajnika.

Novembra 2014. godine Gorica je, kaže, doživela prelomnu tačku u životu.

„Tu se život menja i dijagnoza kanališe čoveka u drugom smeru“, priča Gorica za BBC na srpskom.

Momente i dešavanja u ordinaciji tog dana nikada neće zaboraviti.

„Doktorka je bila veoma ljubazna i profesionalna u tom trenutku.

„Jednostavno, primetila sam i ja da hoće nešto da mi kaže. Naslućivala sam da nešto nije kako treba, da nije u redu.

„Preduhitrila sam je i pitala da li je teška bolest“, priseća se trenutka suočavanja sa dijagnozom.

Osetila je, kaže, da je lekarki skratila muke saopštavanja dijagnoze.

Doktorka je potvrdila da rezultati nisu dobri i da Gorica ima maligno oboljenje.

„To je neopisiv momenat. Trenutak kada čvrsto stojim na zemlji, ali mislim da lebdim. To je nešto što vas potpuno parališe“, priča Gorica.

Ipak, uspela je, kaže, da se sabere i izgovori: „Doktorka, ja ću to pobediti“.

„Bila je to bukvalno prva rečenica koju sam izgovorila kada sam se povratila iz šoka. Kako, ne znam, ali sam to rekla“, kaže ova 55-godišnja Beograđanka.

Osetila je da je doktorki tada laknulo.

„Videla je u meni borca, nekog ko hoće da se bori i neće lako da se preda.“

• Rak dojke: Jedna doza radioterapije efikasna kao celokupno lečenje
• Prepešačila 8.000 kilometara za tri godine da bi skrenula pažnju na rak jajnika
• Ranoranilice otpornije na rak dojke

Tako je izgledalo prvo Goričino suočavanje sa dijagnozom raka.

Nije znala ništa o njoj, ali je bila spremna da nastavi lečenje i da sluša lekare.

Kod dobijanja dijagnoze maligne bolesti, važno je ne prepustiti joj se, priča ona.

„Ako tako zaista čovek gleda i racionalizuje bolest, sigurno će imati rezultata. Sve potiče iz glave. Ovo je borba i sa samim sobom.

„Ne možemo da kažemo da je to kraj, da je to smrt.

„Zaista moramo još jednom da sagledamo stvari, da upoznamo dijagnozu, da upoznamo načine lečenja, da verujemo lekarima, da verujemo sebi, da verujemo u Boga ili u šta god da se uhvatimo“, priča Gorica.

Rak je u njenom slučaju bio u početnom stadijumu, ali na prvoj operaciji nije bilo uklonjeno sve.

Usledila je druga operacija, a zatim šest hemioterapija.

Sve to, uz oporavak, trajalo je 17 meseci.

„Toliko mi je bilo potrebno da se vratim“, kaže Gorica.

Bilo je teških momenata, ali je imala jasan cilj – želela je da se izleči.

Ona kaže da u ovakvim slučajevima, kakve god da su prognoze, pacijent mora da ima takav cilj.

Gorica sada živi „koliko-toliko normalno“, trudi se da minimizuje glavne okidače stresa i ide na redovne šestomesečne kontrole.

„Živim od kontrole do kontrole.

„Kada odradim kontrolu, u jednom periodu sam mirna i onda opet tako do naredne magnetne rezonance, tumor markera i odlaska lekaru sa rezultatima.“

Kaže da živi oprezno i osluškuje organizam,

„Oprezna jesam, ali ne živim u paranoji i strahu. Strah nije saveznik.

„On je najveći neprijatelj i ako se njemu predate, paralisaće vas. Nisam želela da me strah savlada.“

Prema podacima Međunarodne organizacije za istraživenje raka, tokom 2020. u svetu je ustanovljeno 313.959 ovakvih dijagnoza.

U Srbiji je utvrđen u 967 slučajeva.

Prema podacima Američkog instituta za istraživanje raka, Srbija je u 2018. imala najveću stopu obolevanja od raka jajnika na svetu.

Svetska koalicija za borbu protiv raka jajnika procenila je 2018.da će u svetu do 2035. godine stopa obolevanja od ovog maligniteta porasti za oko 55 odsto godišnje, a smrtnost za oko 67 odsto.

Predrag Slijepčević, leukemija: „Ovakve dijagnoze treba saopštavati u prisustvu psihologa“

Predrag Slijepčević je dijagnozu raka dobio ne jednom, već četiri puta.

Leukemija mu je prvi put dijagnostikovana 2008, a bolest se naredne četiri godine još tri puta vraćala.

Sva četiri puta, dijagnozu mu je saopštavala jedna od dve lekarke koje su ga lečile.

Zahvaljujući načinu na koji mu je sve saopšteno i pristupu lekara, on je, kaže, danas živ.

„Jedna je otvorenija, direktnija, poput mene, što u takvim situacijama može da bude loše, jer mi upotrebimo reči tačno, izvorno, tačno govoreći ono što jeste, ali se to razume kao strašno.

„Druga lekarka je mnogo mekša, mnogo nežnije, sa mnogo više empatije izgovara to i više priđe čoveku“, priča Predrag za BBC na srpskom.

Njegovom karakteru više odgovara pristup prve lekarke i kaže da bi upravo način saopštavanja dijagnoze mogao da se uskladi sa tim kakav je pacijent.

„Bilo bi dobro da može da se bira po karakteru pacijenta ko će mu i kako to izreći, ali, nažalost, to ne može.

„Bazično, prva doktorka koju sam pomenuo saopštava to na jedan tvrđi način i čoveka odmah priprema za borbu, koja je evidentno potrebna.

„Ja sam zbog toga živ. Ona mi je u prvom razgovoru rekla ono što je bilo važno da čujem.

„Srećom, ja samo to umeo da čujem. Neki drugi pacijenti nisu i zato su umrli.

„Kada se mekše objasni, ni to neki ljudi ne čuju. Sve zavisi od pacijenta“, priča Slijepčević.

• Čovek koji je četiri puta pobedio rak: „Lekari znaju o leukemiji, ja je poznajem“
• Šta sve (ne) izaziva rak
• Šta je HPV vakcina i ko može da je dobije

Kod saopštavanja dijagnoza bolesti koje su smrtonosne, pacijent je prvo u šoku i zato je pristup lekara jako važan, dodaje.

„Em je čovek u šoku, em ako mu ne kažeš dovoljno jasno da mora da se bori, ako mu smanjiš količinu opasnosti, on neće angažovati sve svoje resurse, jer se neće dovoljno uplašiti i zabrinuti.

„Sa druge strane, ako mu kažeš previše, on pomisli da je mrtav. Počne da paniči. Zato je važno naći sredinu“, kaže Predrag.

Slijepčević smatra da bi ovakve dijagnoze pacijentu trebalo da se saopštavaju u prisustvu psihologa, koji će odmah posle toga nastaviti da radi sa njim.

„Stepen preživelih bi bio značajno veći u tom slučaju.“

Koliki god da je šok, važno je ostati iole racionalan, objašnjava Slijepčević.

„Čovek mora da pronađe snagu u sebi da bi mogao da preživi i suštinski čovek sebi može značajno da poveća šansu načinom razmišljanja i ponašanja.“

Slijepčević iz sopstvenog i iskustva brojnih pacijenata sa kojima je u kontaktu, kaže da se lekari trude da pomognu maksimalno pacijentu, ali da su i sami pod stresom zbog saopštavanja vesti i borbi pacijenata.

„I lekari su ljudi. I lekari se raspadaju i to više nego pacijenti, jer su drastično više izloženi pritisku.

„Moja količina zadivljenosti njihovom snagom da izdrže da im toliko pacijenata umire je neopisiva.“

Pogledajte i priču o borbi Katarine Trivić sa leukemijom

U Srbiji je tokom 2020. dijagnostikovano 1.054 slučaja leukemije, podaci su Međunarodne agencije za istraživanje raka, dok je širom sveta istu dijagnozu dobilo oko 470.000 ljudi.

Leukemija je te godine bila deseta najsmrtonosnija maligna bolest širom sveta i odnela je oko 311.000 života.

Dragana Todorović, rak dojke: „Optimizam je ključ“

Kada je pre nekoliko godina Dragana napipala kuglicu veličine graška na levoj dojci, otišla je ginekologu u jednu privatnu kliniku.

„Ma, nije to ništa. Verovatno masno tkivo ili nešto slično. Da niste tako vitki ne biste to ni primetili„, rekla joj je doktorka.

Godinu dana kasnije, dobila je sasvim drugačiji odgovor od ginekologa u gradskom domu zdravlja.

„Bezazleno zrno graška je za 12 meseci poraslo toliko da se već moglo videti golim okom“, priča 49-godišnja Dragana.

„Ovo mora odmah napolje, rekla mi je doktorka posle ultrazvučnog pregleda.

„Verovatno je fibroadenom, benigni tumor. Zakazala sam vam operaciju na Onkološkoj klinici, kod prvog hirurga koji je bio slobodan„, priseća se Dragana lekarkinih reči.

Poricala je u prvom trenutku u sebi ono što je čula.

Usledila je operacija, a uveče kada je popustila anestezija, osetila je bolove i shvatila da umesto jedne, ima dve rane.

Stigle su i loše vesti.

„Morao sam da te isečem i ispod miške jer je tumor iznad tvoje dojke ipak bio maligni, ali se nije dalje proširio. Na sreću, i sve ispod miške je čisto„, rekao joj je hirurg.

Dragana kaže da ne postoje reči kojima bi opisala kako se tada osećala.

„Mogu samo da opišem fizičke manifestacije: utrnule su mi usne i prsti na rukama. Zanemela sam.“

Operacija je bila prvi korak, a da bi se potpuno rešila bolesti, morala je na zračenje.

„Skoro dva meseca sam svako veče, osim vikendom, išla u bolnicu na zračenje. Dugo, naporno, frustrirajuće.

„Pojačajte ishranu, radite na imunitetu, jer zračenje ne boli ali iscrpljuje organizam. Nakon jedne terapije vaše telo se oseća kao da je izgubilo nekoliko hiljada kalorija, govorio mi je radiolog, a ja ga nisam ozbiljno shvatila.

„Živela sam normalno, opušteno. Izlazila sam uveče, radila preko dana i pravila se kao da sve mogu.

„A nisam mogla, bez obzira na dušu koja mi je davala snagu.“

Mnogo je smršala i svaki virus u gradu ju je, kaže, zakačio.

„To je bio moj način da se izborim sa zelenim zidovima bolnice koje sam morala da gledam svako veče, sa bolnom kožom koja je postala bordo posle dve nedelje zračenja, sa nesnosnim svrabom potom.

„Na plafonu sobe u kojoj se radi zračenje nalaze se fotografije oblaka. Pronašla sam jedan u obliku srca. Za mene je to bio znak da će sve biti u redu.“

Dragana kaže da je optimizam ključ svakog uspeha, pa i borbe protiv karcinoma i mnogih drugih bolesti.

„Shvatila sam to u bolnici diveći se ženama koje su se šalile na račun sopstvene asimetrije posle operacije, herojima čiju snagu sam upijala.“

Posle karcinoma pluća, rak dojke drugi je po broju dijagnostikovnaih u Srbiji.

Tokom 2020. godine, dijagnozu ovog malignog oboljenja dobile su 6.724 žene.

Reč onkologa:„Najteže je nekome reći najgoru dijagnozu i istovremeno uliti nadu da nije kraj“

Ivana Minić je medikalna onkološkinja u Institut za onkologiju i radiologiju Srbije (IORS) i bar jednom dnevno pacijentima saopštava loše vesti.

„Te vesti se odnose na postavljenu dijagnozu, aktivnost maligne bolesti, poremećaj u radu i funkciji organa, nedostupnost adekvatnih vidova lečenje, uticaj lečenja na kasniji život“, priča za BBC dr Minić.

Kaže da niko ne voli da saopšti lošu vest, ali da je od loših vesti gore laganje i obećavanje nemogućeg.

„Izneverene nade su još jedan poraz, a tim ljudima je to najmanje potrebno u tom trenutku“, priča dr Minić.

„Da li je teže meni da saopštim lošu vest ili mom pacijentu koji bi trebalo da je primi?

„Mi moramo da imamo ventile i mehanizme da se borimo sa stresom koji ovaj posao nosi, ali ne sme se zaboraviti da je ta priča pacijentova – ne naša“, priča dr Minić koja učestvuje u donošenju konzilijarnih odluka.

Konzilijum lekara odlučuje o lečenju pacijenata.

Posle odluke konzilijuma, pojedini pacijenti IORS-a upućuju se dalje lečenje na odeljenju nuklearne medicine.

Reč je o pacijentima kojima je operisan karcinom štitaste žlezde.

Pacijenti obično već na to odeljenje dolaze upoznati sa činjenicom da imaju rak, ali se dešava i da prvi put upravo od zaposlenih na tom odeljenju čuju dijagnozu, kao i dalji tok lečenja i prognoze.

„Kada nekom treba da saopštite da ima malignu bolest, najteže je kroz istu rečenicu reći da je to ozbiljno, ali da nije neizlečivo, da nije nerešivo“, priča dr Marina Popović koja radi na ovom odeljenju.

„Nekome kroz jednu rečenicu treba da kažete najgoru dijagnozu u njegovom životu do tada, a tom istom rečenicom treba da mu ulijete nadu da to nije kraj svega, da praktično na tome može da se radi.

„Meni je najteže da nađem ravnotežu između ta dva, jer ne reaguju svi isto“, priča dr Popović.

Dodaje da koliko god se vremenom lekari naviknu i da im izgovaranje takvih dijagnoza postane normalna stvar, uvek kada prvi put priča sa pacijentima, razmišlja šta je njima u glavi i kako će reagovati.

„Neizvesnost kako će neko reagovati kada mu se saopšti dijagnoza je stvarno teška.

„Uvek je nepredvidivo, a trudite se da date nekom svaku informaciju, da ga ne uskratite bilo čega, da on misli da je sve super jer je završio sa operacijom, a sa druge strane ne želite ni da nekom uništite nadu da će sutra biti sve dobro“, priča dr Popović.

S obzirom na karakteristike samog maligniteta štitaste i činjenice da je u više od 90 odsto slučajeva reč o karcinomima koji su dobri histopatološki, saopštavanje je malo lakše u odnosu na druge vrste raka, kaže ona

„Treba na neki način predstaviti pacijentu da je bolest dobra, da je možda najbolja dijagnoza od svih koje se mogu dobiti, ali ne možete da se opustite i da odete kući i to je to.

„Rak je rak, kakav god on bio.

„Važno je naći ravnotežu kako nekome da kažete da će biti dobro, ali da nije završio sa nama, i meni je to najteže.“

• Skafanderi, duple barijere i aktivan virus: Ko su hirurzi koji operišu kovid pacijente u Srbiji
• Šta da rade ljudi koji čekaju na operacije i preglede tokom pandemije
• Američki lekari testiraju vakcinu protiv najopasnijeg raka dojke

Odeljenje na kome ona radi, nalazi se u podrumu Instituta i ima posebnu sobu za izolaciju pacijenata koji dobijaju terapiju radioaktivnog joda.

Kada popiju kapsulu, koja bi trebalo da uništi sve ostatke tkiva žlezde, kao i metastaze ako je do njih došlo, pacijenti se smeštaju u izolaciju, jer nisu bezbedni za okolinu.

„Pošto smo mi druga linija lečenja karcinoma štitaste žlezde, posle hirurgije, ono što pacijenti najteže podnesu je što misle da će hirurgijom rešiti sve i onda kada dođu kod nas, od starta su istraumirani jer misle da je sve gotovo, a sad ipak ima još nečeg.

„Prvo su operisani, mislili su da je dobro, ali je ipak maligno, pa im je to neko saopštio posle operacije, pa izlaze na konzilijum i onda im se kaže da su operisani, da je to izvađeno, ali da nije dovoljno.

„Onda generalno kod nas svi dolaze u strahu“, objašnjava dr Popović.

Upoznajte MladiCe – imali su rak, a danas pomažu deci i mladima s istim problemom

Doktorki Ivani Minić najteže je da saopšti loše vesti mladim ljudima.

„To su odrasli, a ipak deca. Za njih je život tek počeo, a već je naišao na nepremostive prepreke. To je jako teško i stresno“, priča Minić.

Dodaje da je važna dobra komunikacija sa pacijentima i da se na taj način stvori odnos poverenja.

„Komunikacija sa pacijentom je veština koja se stiče i uči“, kaže dr Minić.

Pravovremene i razumljive informacije će pacijentu pomoći da povrati osećaj kontrole i uzme aktivno učešće u lečenju, dodaje.

Doktorka IORS kaže da je veliko umeće pokazati empatiju prema pacijentu, zadržati objektivnost i profesionalnu distancu, ali uz toplinu i poverenje i poštovanje izbora pacijenta.

„Vrlo je važno da se razume situacija u kojoj se pacijent nalazi kao i da se stekne uvid da li je pravilno shvatio dobijene informacije“, kaže lekarka.

Objašnjava da pacijent u prvom kontaktu sa onkologom obično čuje samo prve informacije, filtrirane kroz strah i neizvesnost.

Dr Popović kaže da pacijenti različito reaguju na ne baš lepe vesti.

„Postoje ljudi koji kada čuju da imaju dijagnozu karcinoma, dožive blokadu, i onda sve dalje što pokušavate da im kažete, do njih ne dopire.

„Nama nekada pacijenti izađu iz ordinacije, a mi imamo utisak da ništa nisu slušali“, priča ova doktorka nuklearne medicine.

Pogledajte i video o borbi venecuelanskih lekara tokom pandemije virusa korona

Objašnjava da se dešava da ljudi plaču, da su uznemireni, često dođu sami i nespremni, a mnogima je potrebno da im tu bude neko od članova porodice.

„Generalno je mnogo strašno kada neko krene da plače.

„To su situacije u kojima morate da saslušate tu osobu i da budete nežni prema njoj, a sa druge strane imate obavezu da saopštite dijagnozu, da kažete šta je dalji rizik od bolesti i zašto mora da primi tu terapiju“.

Kada pacijent zaplače, treba zastati i smiriti ga, pa tek onda nastaviti sa objašnjavanjem daljeg procesa.

Ima i pacijenata koji potpuno racionalno prihvate informacije i spremni su odmah za nastavak terapije, objašnjava doktorka.

Popović kaže da je saopštavanje još teže u slučaju povratka bolesti.

• Biljne pilule protiv raka čine više štete nego koristi
• „Nema gore rečenice od – vaše dete ima tumor“
• Čekanje na dijagnozu i terapiju – najteže čekanje u životu

„Saopštiti dijagnozu je jedno, ali saopštiti istu dijagnozu drugi put je stvarno strašno“, kaže ona.

Lekari su, makar na odeljenju gde ona radi, razvili odbrambeni mehanizam.

Vode se time da je koliko god puta imaju nešto loše da kažu, toliko puta imaju i pozitivnu motivaciju da znaju iz iskustva da će pacijent biti dobro i da će mu pomoći.

„Mislim da je ta ravnoteža između dobrih i loših vesti nešto što me održava.

„Pozitivna satisfakcija je kada neko dođe i kaže vam da je dobro zato što ste ga saslušali, zato što ste mu pomogli“, kaže dr Popović.

Dr Minić priča da je u poslu upoznala izvanredne ljude, „gromade hrabrosti i požrtvovanja“.

„Svi oni ostave neki trag i sećanje, i nadam se da me čine boljim čovekom. Lekcije dobijamo svakodnevno“, kaže dr Minić.

„Ne saopštavamo mi samo loše vesti, saopštavamo i dobre. I to bi trebalo znati i umeti. Radovati se i ne uzimati zasluge na sebe“, dodaje.

Mentalne krize lekara

Zbog rada sa ljudima koji boluju od malignih bolesti, lekari nailaze na krize, koje su prema rečima dr Minić neminovne.

„I mi smo samo ljudi, teško je ostati nepristrasan.

„Pored porodice, prijatelja, životnog stila, na raspolaganju nam je i naše psihološko savetovalište“, priča.

Dr Popović dodaje da je potrebna veća psihološka podrška zdravstvenih radnika u Srbiji generalno, a naročito onih koji rade sa onkološkim pacijentima.

„Bilo bi dobro da na neki način postoji obaveza da se u određenom vremenskom periodu javite psihologu, da popričate.

„Kod nas postoji ta čuvena rečenica – pacijenti će sa ovog Instituta da odu, ali mi ne odlazimo nikad.

„Mi smo odabrali to da radimo i zato svi kada odu na odmor, prvih pet dana budu pod ogromnim stresom, jer bukvalno nismo ni svesni šta sve slušamo i kroz šta sve prolazimo, jer nekako to shvatamo kao posao.“

U ustanovi u kojoj radi postoji psihološka podrška kako za pacijente, tako i za lekare, ali dr Marina Popović nikada nije otišla na razgovor.

Reč psihologa:„Potrebna je podrška i za lekare i za pacijente“

Kao psihološkinja u savetovalištu na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije radi dr Marija Andrijić.

Kaže da je postavljanje dijagnoze maligne bolesti izuzetno stresan događaj koji najčešće uvodi osobu u takozvanu psihološku akcidentnu krizu, koja zahteva visok stepen psihološke uključenosti i angažovanja.

„Od prve sumnje na malignu bolest pa do kraja zahtevnog i dugotrajnog onkološkog lečenja obolela osoba se može suočiti sa različitim, veoma bolnim psihičkim reakcijama.

„Zabluda je da je osoba koja doživljava ova emocionalna stanja psihički slaba.

„Upravo suprotno, dati sebi dozvolu na ispoljavanje emocija odraz je unutrašnje snage, hrabrosti i spremnosti da se vlastita reakcija prihvati kao ljudska i prirodna“, objašnjava dr Andrijić za BBC na srpskom.

Pogledajte i priču o mentalnom zdravlju tokom pandemije

Šok i neverica su najučestalije i prve reakcije pri saopštavanju dijagnoze maligne bolesti.

„Osoba često navodi da se oseća utrnulo i ukočeno. Najčešće nije u stanju da odmah prihvati i obradi informaciju, već veruje da je došlo do neke greške u dijagnostici.

„Usled emocionalne zaleđenosti može se javiti i nemogućnost da se izrazi bilo koja emocija.

„U takvim stanjima veoma je teško slušati i zapamtiti bilo šta drugo što bi lekar saopštio, a vezano je za dijagnozu, prognozu i lečenje“, kaže psihološkinja Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije.

To stanje je kratkotrajno i prolazno, a tada, kao i u čitavom periodu lečenja, važna je podrška porodice i prijatelja.

Posle početnog šoka, najčešće se javljaju manje haotična ali bolnija emotivna stanja, priča psihološkinja.

„To su strah, zabrinutost, uznemirenost, ljutnja, tuga, osećaj krivice, usamljenosti, doživljaj bespomoćnosti, promene u raspoloženju, teškoće u koncentraciji, poremećaj u spavanju, ishrani ili dnevnom funkcionisanju.“

U takvim trenucima, objašnjava, razgovori sa psihologom mogu biti od koristi i veoma značajni posebno u kritičnim tačkama lečenja.

Ko i kako saopštava dijagnozu raka?

Marija Andrijić kaže da dijagnozu maligne bolesti treba „uvek da saopšti lekar, koji je jedini kompetentan da adekvatno informiše i objasni pacijentu plan i ciljeve lečenja“.

„Važno je da pacijent stekne poverenje u onkologa koji će ga uputiti u sve izvore podrške i osnažiti ga da bude aktivan u svom lečenju.

„Nažalost, dešava se da se dijagnoza bolesti ne saopštava uvek na adekvatan način, tako da pacijenti nekada sami iz nalaza pročitaju dijagnozu, dobiju informacije putem telefona ili im to saopšti neki član porodice.“

• Mentalno zdravlje i korona virus: Kako da pregurate pandemiju i pobedite strah
• Misteriozna moždana bolest zbunjuje lekare u Kanadi
• „Ljudi u Srbiji nisu dobro“: Kako se psihički naoružati za novi talas korone

Psihološka podrška lekarima

I lekari su zbog ovakvih dijagnoza i lečenja izloženi stresu, a prema rečima psihološkinje Andrić, „zdravstvena profesija podrazumeva rad u sredini koja sagledava lekare i medicinske sestre kao svemoćne superheroje„.

„U mnogim kulturama kao i kod nas postoji uverenje da dobar doktor ne treba da se žali, ne oseća bol, nema psihičke tegobe i može bezuslovno da prihvata sve pritiske na poslu.

„Lekari i medicinske sestre koji pokazuju simptome stresa doživljavaju se kao slabi i neadekvatni za obavljanje zdravstvene delatnosti“, priča psihološkinja Instituta za onkologiju i radionlogiju Srbije.

Pogledajte i video o mentalnom zdravlju tokom pandemije

Srećom, dodaje, i to se menja.

„U poslednje vreme na mala vrata ulazi fenomen sindrom sagorevanja na poslu koji upravo ukazuje na potrebu da se o mentalnom zdravlju lekara i medicinskih sestara povede računa.

„Istraživanja nam govore o dramatičnom procentu sagorelih zdravstvenih radnika i posledicama koji on ostavlja na bezbednost pacijenta i zdravstvenog sistema uopšte.“

Psihološkinja iz Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije kaže da je u toj ustanovi dostupna stručna psihološka podrška zaposlenima i da na razgovore kod psihologa pored pacijenta dolazi i lekare i medicinske sestre što se u praksi pokazalo kao jako korisno.

„Posao onkologa i onkoloških sestara je izuzetno psihički zahtevan.

„Naše skorašnje istraživanje je pokazalo da se većina zaposlenih oseća emocionalno iscrpljeno zbog prirode posla.“

Kaže da se tokom dugog onkološkog lečenja, lekari i medicinsko osoblje vežu za pacijente.

„Naši zaposleni se suočavaju sa akumuliranom patnjom dece, adolescenata i odraslih.

„Nije retko da osete tugu zbog gubitka ili smrti pacijenta, neizvesnost za ishod lečenja, preispitivanje odluka, osećaj krivice, ljutnje ili prevelike odgovornosti.

„Sve ovo utiče i na njihov profesionalni i privatni život“, zaključuje psihološkinja.

Prema podacima Međunarodne agencije za istraživanje raka iz 2020. godine, što su ujedno i poslednji dostupni podaci, u Srbiji je u toj godini potvrđeno oko 49.000 dijagnoza raka.

Bilo je najviše dijagnoza raka pluća (8.048), dojke (6.724) i debelog creva (5.989).

Po učestalosti slede rak prostate (3.144), bubrega (2.549), pankreasa (1.589) i materice (1.539).

Svetski dan borbe protiv rak ustanovljen je 2000. godine na prvom Svetskom samitu protiv raka koji je održan u Parizu.

Na ovom sastanku, lideri vladinih agencija i organizacija za borbu protiv raka iz celog sveta potpisali su Parisku povelju protiv raka, dokument koji sadrži 10 članova koji ocrtavaju zajedničku globalnu posvećenost poboljšanju kvaliteta života pacijenata obolelih od raka i kontinuiranom ulaganju u unapređenje istraživanja, prevenciju i lečenje raka.

Svetski dan borbe protiv raka obeležava se 4. februra.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]