Paunova, zavisnost, klinika u Paunovoj, bolesti zavisnosti — Sa jednog od ranijih protesta u Paunovoj

Kocka, alkohol, droga – Dejan Đoković proveo je dobar deo 1990-ih i početak 2000-ih tumarajući u životnom mraku, od jedne do druge zavisnosti.

Svestan jedino da ima problem sa kockanjem prvi put je zatražio pomoć 2009. godine u Dnevnoj bolnici za bolesti zavisnosti „Primarijus dr Branko Gačić“, poznatoj kao „Paunova“, po ulici u beogradskom naselju Banjica, u kojoj je.

Nije mu bilo potrebno dugo da shvati da ni nad alkoholisanjem i psihoaktivnim supstancama nema kontrolu.

„Čovek usred zavisnosti je čovek koji se vrti u bubnju veš mašine, pokušavaš da dohvatiš dugme da ugasiš mašinu, ali ne možeš.

„U ‘Paunovoj’ zaustave bubanj, izvuku te napolje, okrenu te da pogledaš gde si bio, pokažu ti kako je došlo do razvoja bolesti“, kaže za BBC na srpskom Đoković, koji je danas predsednik Kluba lečenih alkoholičara Paunove.

U istom klubu je i Snežana Timotijević, koja je prvi put u Paunovoj izgovorila rečenicu: „Ja sam Snežana i lečim se od zavisnosti od alkohola.“

Kada je ušla u ovu zdravstvenu ustanovu, Snežanin život bio je utopljen u alkohol, izgubila je poverenje porodice i prijatelja, ređale su se situacije u kojima je ona ili neko drugi mogao da strada.

Deset godina kasnije, ona je instruktorka joge, osoba sa mnogo prijatelja, popravljenih porodičnih odnosa, zadovoljna karijerom.

„Bila sam na dnu. Paunova mi je spasila život“, kaže Snežana.

I Snežana i Dejan od jula ove godine deo su grupe pacijenta koji protestuju jer je zgrada Dnevne bolnice zatvorena pošto je inspekcija utvrdila da nije bezbedna.

U prvom trenutku, oko 100 pacijenata ostavljeno je bez prostora u kome mogu da nastave lečenje, da bi im potom bilo obećano preseljenje u prostorije Doma zdravlja „Vračar“ u ulici Knjeginje Zorke.

Uprkos obećanjima da će ustanova biti brzo preseljenja, oni i dalje čekaju.

Iako su lekari iz Paunove pronašli način da nastave bar deo rada sa pacijentima i iako naglašavaju da nije odbijen niko kome je bila potrebna pomoć, Snežana Timotijević kaže da su se neki pacijenti, pogođeni naglim prekidom rada, vratili zavisnosti.

„Rad koji je trajao pet, šest sati, sada traje sat ili dva“, kaže Timotijević.

Zamenik šefa dnevne bolnice Milo Jokanović navodi, međutim, da ne može da tvrdi da je to povezano.

„Ovo je recidivna bolest i recidivi se dešavaju i u normalnim okolnostima.

„Biće potrebno vreme da se vide eventualne posledice ovog prekida. Sigurno da je pacijentima značajan grupni rad i podrška, koja se sada ne odvija kao ranije“, kaže on.

I lekari i pacijenti slažu se da je neophodno da dnevna bolnica nastavi da radi na stari način – što pre.

Umorni od dugog čekanja, deo pacijenata, koji su pokrenuli i onlajn peticiju, najavljuje protest ispred Ministarstva zdravlja „u nadi da će konačno dobiti odgovor kada će ponovo imati odgovarajuću, zakonom zagarantovanu medicinsku pomoć“.

Paralelni životi

Prvo alkohol i droga, a potom kocka ušli su u život Dejana Đokovića sredinom 1990-ih.

On priča da je opijanje počelo još u srednjoj školi, a potom je uzelo maha na prvoj godini Elektrotehničkog fakulteta (ETF), uz korišćenje svih psihoaktivnih supstanci „osim heroina“.

Pošto je ETF zahtevao mnogo veću disciplinu od one koju je imao, Dejan je napustio fakultet i otišao u vojsku 1998. godine, posle čega je završio višu školu.

Između žurki, eksperimentisanja sa drogama, kockanja i opijanja, uspeo je da se zaposli kao nastavnik, a u to vreme upoznaje suprugu i dobijaju dęte.

Sa strane gledano – sve se složilo.

„Vodio sam, međutim, dva paralelna života“, kaže Dejan.

U drugom, zavisničkom, Dejan priča kako se lako prebacivao s jedne na drugu supstancu.

„Ako pijem i drogiram se, to radim na jedan način. Ako se kockam, onda ukidam pijenje i drogiranje jer sam razmišljao da to smeta mom kockanju“, kaže Dejan.

U njegov život, kocka je ušla preko kladionice, u kojoj je kratko radio po povratku iz vojske.

Vreme i ulog su se povećavali dok nije stigao do ruleta.

„Dešavalo se da ne dođem po tri dana u školu.

„Direktor misli tek se oženio, dobio dete, ima obaveze.

„Opravda mi, uradi to iz najbolje namere, ali meni kao zavisniku to ništa ne olakša nego mi samo pokaže da, ako mi je jednom opravdao, opravdaće ponovo“, kaže on.

Dejan kaže da je svo to vreme provodio u kazinu – gubi, dobija, gubi.

Rulet i karte — Čovek usred zavisnosti je čovek koji se vrti u bubnju veš mašine, kaže Dejan Đoković, predsednik Kluba lečenih alkoholičara Paunove

„Tri dana me nema – isključim telefone, ne postojim“, priča u dahu, objašnjavajući da kockaru zapravo nije važno da li gubi ili dobija.

„Tu sam zbog 30-ak sekundi koliko se vrti kuglica. Iščekivanje, nalet adrenalina, hoćeš da si u igri, da produžiš osećaj.“

Postojali su predasi i trenuci samospoznaje.

„Vraćam se iz kazina tramvajem, poražen.

„Pored mene momak i devojka mojih godina, pričaju šta će da kuvaju za ručak. Razmišljam šta je tebi da ne možeš da se raduješ ovakvim malim stvarima.

„Dođe, međutim, taj trenutak da opet imaš novac u džepu i da ti je kazino na dohvat ruke i sve pada u vodu“, priča Dejan.

On je u Paunovu došao sa dugovima koji su mu plaćali roditelji, kreditima, jasnim razumevanjem da ima problema sa kockanjem.

Ubrzo je otkrio da to nije njegova jedina zavisnost.

„Problem alkoholizima u mojoj porodici uopšte nije bio prepoznat.

„To je bila stvar koja se prenosila kroz generacije, i moj otac i moj deda su problematično pili, ali je uvek postojao dominantan društveni model da je to prihvatljivo jer ‘muškarac nije muškarac ako ne pije’.

„Tako je moje pijenje ostajalo ispod radara“, kaže Dejan, koji je sada predsednik Kluba lečenih alkoholičara.

‘Prihvatanje je lekovito’

Eksces za ekscesom – u saobraćaju, porodici, na poslu, tako su izgledali meseci pre nego što se Snežana Timotijević prijavila na lečenje u Paunovu.

Ona kaže da je otišla pod određenim pritiskom, nakon što je privedena zbog vožnje u alkoholisanom stanju.

„Bio je to krajnji period u kome nije postojala nikakva kontrola nad pijenjem, već konstantno dolivanje i prisutne amnezije.

„Nije bilo najjednostavnije stvari koju sam mogla sa lakoćom da obavim. U pozadini svega stajala je supstanca i sve se oko alkohola vrtelo.

„Niko mi nije ništa verovao i nisam imala gde da pobegnem“, priča Snežana.

U Paunovu je ušla sa namerom da „svima dokaže da nema problema“, a prvo vreme koje je provela u dnevnoj bolnici „bilo je kao zatvor“.

„Brzo sam se, međutim, prepoznala u terapeutskim analizama i pričama drugih pacijenata“, kaže Snežana.

Ona je zajedno sa porodicom prošla lečenje i sada je deo Kluba lečenih alkoholičara.

„Kada dođete na lečenje, ni vaša porodica, ni vi ne verujete da može drugačije.

„Jedino ko veruje da za vas ima spasa su terapeuti. I oni vas vode kroz dubinsku transformaciju ličnosti“, navodi sagovornica BBC na srpskom.

Psihoterapeut Milo Jokanović kaže da je, pored prihvatanja i priznavanja bolesti, veoma važno i neosuđivanje zavisnika.

„Koncept psihijatrije u zajednici podrazumeva razvijanje nestigmatizujuće atmosfere, prilagođene pacijentu, bez patologizacije“, kaže psihoterapeut.

Kako izgleda lečenje u Paunovoj?

Dnevna bolnica za bolesti zavisnosti „Prim. dr Branko Gačić“ u Paunovoj ulici, odakle i njen kolokvijalni naziv, postoji u okviru Instituta za mentalno zdravlje.

Da bi se započelo lečenje, potrebno je prethodno uzeti uput.

Snežana Timotijević objašnjava da lečenje ima više faza – intenzivnu, rehabilitacionu, posle čega se rad nastavlja kroz klubove lečenih zavisnika.

Prva, intenzivna faza počinje po prijemu kada pacijenti sa članovima porodice svakodnevno dolaze u Paunovu, gde provode po pet, šest sati.

Ova faza može da traje i nekoliko meseci, tokom kojih pacijenti uče o bolesti, analiziraju sopstveno stanje, rade u grupama i individualno sa terapeutima.

„U intenzivnoj fazi prolaze se krize, uspostavlja se osnovna disciplina i osnovno poverenje.

„Veliki značaj imaju drugi članovi grupe jer, slušajući njih, shvatate koliko su iskustva slična“, objašnjava Snežana.

Na kraju intenzivne faze, pacijenti polažu ispit i predstavljaju sopstveni život na osnovu onoga što su naučili.

Potom se ulazi u rehabilitacionu fazu, za koju Snežana kaže da je kod nje trajala četiri godine.

U ovom periodu, porodice i pacijenti provode po nekoliko sati nedeljno u Paunovoj.

Van bolnice imaju terapijske zadatke kao što su planiranje dana, razgovori u porodici, fizička aktivnost, izbegavanje mesta i ljudi koji su povezani sa zavisnošću.

„Ovo je vreme kada prolazite kroz veliku životnu promenu.

„Vaša ličnost se menja. Ne ide sve pravolinijski, padate i ustajete, ali idete napred“, kaže Snežana.

Na kraju, pacijenti se uključuju u socioterapijski klub, kao što je Klub lečenih alkoholičara, koji služi kao podrška pacijentima da nastave istim putem – bez supstance.

Dejan Đoković, koji je trenutno predsednik Kluba lečenih alkoholičara Paunove, kaže da njihova zajednica okuplja tridesetak ljudi koji zajedno organizuju izlete, filmske i književne večeri, tribine, radionice za decu, a izdaju i časopis.

Pogledajte video: Mogu li mladi da se odvoje od telefona i društvenih mreža

Zavisnost od društvenih mreža i izgubljeno detinjstvo

Koja je uloga porodice?

U bolnici u Paunovoj ne leče se samo zavisnici, već u lečenju učestvuju i članovi porodica koji se nazivaju kopacijentima.

„Primenjujemo sistemsku porodičnu terapiju, koja je izbor u lečenju bolesti zavisnosti svuda u svetu, i koja postoji decenijama unazad“, kaže doktor Jokanović.

Zašto je, međutim, potrebno da u lečenju učestvuje porodica kada je zavisnik taj koji ima problem sa supstancom, često je pitanje na koje se nailazi.

Doktor objašnjava da se porodica posmatra kao sistem u kome zavisnost igra određenu ulogu.

„Porodica kao sistem nije samo pogođena zavisnošću.

„Ona i održava zavisnost, ali ona može da pomogne u lečenju poremećaja“, kaže Jokanović.

kockanje, kladionice, slot mašine — ilustracija – arhivska fotografija

Dejan Đoković koristi životni primer da objasni zašto je važno da se porodica uključi.

„Imate bračni par. Suprug se povremeno opija, a žena mu pre svakog porodičnog okupljanja kaže: ‘Popij, ali samo dve’.

„Pošto popije dve, muž pređe na treću, četvrtu, žena ga gura ispod stola, on postaje svadljiv.

„Sledećeg dana je manji od makovog zrna i žena, do sledeće prilike kada se pije, ima moć. Kad bi muž prestao da pije, koliko bi ženi bilo lako da se te moći odrekne“, pita se Đoković.

Od kada je bolnica u Paunovoj zatvorena, pored pacijenata, i deo porodica se uključio u proteste.

Za emisiju Marka Žvaka nedavno je govorio jedan od članova, predstavljen kao ‘Raki’, čija se ćerka leči od alkoholizma u Paunovoj.

„Desi se porodično dno, shvatiš da život koji si vodio nema smisla, preuzimaš deo odgovornosti.

„Zato je ovaj sistem lečenja najadekvatniji jer se uključuje cela porodica“, kaže ‘Raki’.

Šta je krenulo po zlu?

Da je bolnici u Paunovoj potrebna rekonstrukcija, jasno je bilo godinama unazad.

Institut je sam prikupio novac za neophodne radove, ali da nije dobio odobrenje da ih i izvede, rekao je načelnik Klinike za bolesti zavisnosti Ivica Mladenović objasnio je za TV Una.

Umesto toga, krajem jula, rešenjem inspekcije objekat u Paunovoj proglašen je nebezbednim i neuslovnim, zbog čega je i zatvoren.

U tom momentu, nije postojao nikakav alternativni prostor za pacijente.

Desetak dana kasnije, pomenuto je da bi prostorije stomatološke službe Doma zdravlja Vračar mogle da budu odgovarajuća zamena.

Kako ni ovaj prostor nije bio spreman da primi pacijente, počela je rekonstrukcija, ali još nije završena – probijeno je više rokova za završetak radova.

„U narednim danima biće omogućen nastavak rada Dnevne bolnice iz Paunove na novoj lokaciji“, naveli su iz Ministarstva zdravlja za RTS 10. septembra.

Međutim, gotovo mesec dana kasnije to se još nije dogodilo.

Doktor Milo Jokanović kaže da su doktori iz Instituta obišli prostor na Vračaru i da su zadovoljni alternativnim prostorom koji je dovoljno veliki, ali koji je potrebno rekonstruisati tako da se naprave uslovi za rad sa pacijentima.

Pacijenti, međutim, imaju određene rezerve.

Snežana Timotijević kaže da, za razliku od Paunove, prostor na Vračaru ne nudi dovoljno privatnosti, zbog čega se pribojava da se neki od pacijenata neće javljati na lečenje.

„Prostor u Paunovoj je takav da pacijenti nemaju kontakt sa komšilukom i nisu izloženi pogledima, što porodicama može biti važno, posebno na početku kada se javljaju na lečenje.

„Zgrada DZ Vračar je, u neku ruku, već ‘obeležena’. Nedavno sam ispred davala izjavu kada je naišao komšija i pitao ‘Je l to snimate one narkomane?’.

„Čini mi se da nismo dobrodošli, mada se nadam da grešim“, priča Snežana.

I zaposleni na Institutu i pacijenti su saglasni da je potrebno da se što pre završi uređenje novog prostora.

„Nismo nestrpljivi, ali očekujemo rokove.

„Kada znate do kada nešto čekate, znate i kako ćete da se organizujete. Sada dobijamo samo poruku ‘strpite se, strpite se'“, kaže Dejan Đoković.

Dok se čeka rešenje, lekari su organizovali rad sa odraslim pacijentima u Dnevnoj bolnici za adolescente koja se nalazi na istoj adresi, ali nije obuhvaćena rešenjem o zabrani upotrebe.

„Radimo u smanjenom kapacitetu sa kolegama iz dečije bolnice, u pola termina.

„Što se tiče savetodavnog i psihoterapijskog rada, uspevamo da ispunimo uslove sa brojem ljudi koji je tu. Niko od pacijenta ko je došao nije vraćen, a postoji i dnevna bolnica u Palmotićevoj, u centru Beograda“, kaže doktor Jokanović.

Doktor Ivica Mladenović, načelnik Klinike za bolesti zavisnosti, kaže da se godišnje kroz program porodične terapije leči između 100 i 150 pacijenata, a dispanzerski između 500 i 1.000 pacijenata i da se tokom dve godine uspeh postigne kod 66 odsto.

„Sada im se ukidaju klub i produžene porodične grupe, ostaće kontrole.

„I kada prepolovimo tu priču, to će biti možda 30 odsto ljudi koji će uspeti da izguraju na mišiće: rizikujemo da se 50 odsto pacijenata iz produženog lečenja propije, vrati u kocku, drogu“, rekao je on nedavno za RTS.

Pogledajte i ovu priču: Od dilera droge do sokolara