Milan Kundera, francuski pisac češkog porekla, jedan od najvećih romanopisaca 20. veka, preminuo je u 95. godini.

Dugi niz godina smešila mu se Nobelova nagrada, ali je nikada nije dobio.

Dobio je, međutim, je široku čitalačku publiku. Njegove knjige su prevedene na desetine jezika.

Našao se u odličnom društvu Vladimira Nabokova, Umberta Eka, Horhea Luisa Borhesa i drugih intelektualaca prošlog veka koji su ostali bez najvišeg književnog priznanja.

Milan Kundera rođen je 1929. godine u gradu Brnu, današnjoj Češkoj, u porodici muzikologa Ludvika Kundere, učenika čuvenog kompozitora Leoša Janačeka.

Kundera je naučio da svira klavir, a kao mladić napisao je ciklus pesama na Apolinerove pesme.

Muzika je imala važnu ulogu u njegovim književnim delima.

„Šala“

Upravo u njegovom prvom romanu „Šala“ (1967), narodna muzika pomaže glavnom junaku da zaboravi na prošlost.

Ovo je jedini Kunderin roman koji je objavljen u Čehoslovačkoj i to samo zahvaljujući podršci francuskog komunističkog pesnika Luja Aragona.

Napisao je predgovor francuskom izdanju knjige, koje je prethodilo čehoslovačkom.

Aragon je „Šalu“ smatrao jednim od najboljih romana 20. veka.

Naracija u romanu dolazi iz perspektive četiri lika – glavnog junaka Ludvika, muzičara-folkloriste Jaroslava, doktora Kostke i novinarke Helene.

Roman je zasnovan na priči o samom Kunderi.

U partiju se učlanio sa 19 godina odmah po dolasku komunista na vlast 1948.

Međutim, sledeće godine je iz nje izbačen, kada se u pismu našalio na račun partijskog funkcionera (Kundera je vraćen u partiju 1956. u periodu destaljinizacije i ponovo je proteran 1970.).

U romanu „Šala“, pedesetih godina prošlog veka, glavni junak Ludvik je svojoj devojci komunistkinji poslao razigranu razglednicu.

„Optimizam je opijum za narod. Zdrav duh miriše na glupost. Živeo Trocki!“.

Razglednica je završila u partijskom komitetu, Ludvik je izbačen iz partije, izbačen sa univerziteta i poslat u kazneni bataljon.

Ključnu ulogu da Ludvik tužno završi, odigrao je igra njegov bivši prijatelj Pavel Zemanek.

Ludvik se potom sveti Zemaneku, spavajući sa njegovom ženom Helenom.

Ona se zaljubljuje u Ludvika, ali se ona njemu gadi.

Kundera je u ta četiri lika četiri video „četiri individualna komunistička mikrokosmosa nakalemljena na četiri varijante evropske prošlosti“.

„Ludvik: komunizam izrastao iz destruktivnog volterovskog uma; Jaroslav: komunizam kao želja da se vaskrsne vreme patrijarhalne prošlosti oličeno u folklor; Kostka: komunistička utopija preneta u Jevanđelje; Helena: komunizam kao izvor radosti homo sentimentalis. Svi ovi sopstveni mikrokosmosi su uhvaćeni u trenutku njihovog raspada“.

Kundera prikazuje slom komunizma kao slom četiri evropske avanture iz prošlosti.

Objavljivanje „Šale“ poklopilo se sa vetrom političkih promena.

Međutim, Praško proleće je bilo kratkog veka i završilo se ulaskom trupa zemalja Varšavskog pakta u Čehoslovačku.

Kundera je učestvovao u protestima protiv sovjetske invazije, zbog čega je bio uskraćen ne samo da objavljuje dela, već i da predaje.

Napustio je zemlju i živeo u Francuskoj od 1975. do smrti.

„Nepodnošljiva lakoća postojanja“

U egzilu je napisao svoj najpoznatiji roman „Nepodnošljiva lakoća postojanja“ (1984).

Glavni događaji u njemu odvijaju se 1968. godine, Praško proleće je prvo pozadina, a zatim direktno utiče na sudbinu heroja koji su primorani da beže u inostranstvo.

Čak i oni koji nisu čitali roman su upoznati sa njegovim naslovom.

U Rusiji je „nepodnošljiva lakoća“ postala univerzalan i smislen odgovor na gotovo svako pitanje na koje je teško ili nepoželjno odgovoriti.

Popularnost knjige promovisao je istoimeni film Filipa Kaufmana, koji je prikazan 1988.

U njemu su glumile buduće zvezde, a potom i mladi glumci Danijel Dej-Luis, Žilijet Binoš i Lena Olin.

Film je imao dve nominacije za Oskara.

Kunderi se, međutim, film nije dopao.

Smatrao je da se u njemu sve svelo na ljubavni trougao – priča o odnosu hirurga, ljubavnika žena Tomaša, umetnice Sabine i konobarice Tereze.

I to je učinjeno na štetu filozofske komponente – za samog Kunderu roman je pre svega bio važan kao umetnički iskaz o slobodi izbora, njenom fatalizmu, egzistencijalnom apsurdu.

Roman počinje razmišljanjima o lakoći ljudskog postojanja.

Narator, a u njegovo ime i sam Kundera, polemiše sa pokojnim Ničeom i njegovom filozofijom Večnog povratka, za koju je svaka ljudska odluka i svaki događaj osuđen da se zauvek ponavlja.

Kundera ga suprotstavlja nemačkom Einmal ist Keinmal („Jednom se ne računa“, „Jednom kao nijednom“).

„Čovek živi samo jednom, i zbog toga život nema veliku težinu – ista ona lakoća koja je, paradoksalno, nepodnošljiva zbog egzistencijalnog apsurda – biranjem jedne stvari gubimo alternative i nikada nećemo znati da li je izbor bio ispravan.

„Ne postoji način da se proveri šta je bolje, jer nema poređenja. Sve živimo odjednom, prvi put i bez pripreme.

„Kao da je glumac odigrao ulogu u predstavi bez ikakve probe. Ali u čemu je vrednost života, ako je njegova prva proba već sam život?“, piše Kundera.

Kundera je „raspravljao“ i sa Lavom Tolstojem i njegovim delom „Rat i mir“ u kojem je takođe opisao osećaj „lakoće postojanja“.

Tolstoj to pominje kada je knez Andrej „osećao da umire, da je već napola mrtav. Strašno, večno, nepoznato i daleko, što nije prestao da oseća tokom života, sada mu je bilo blisko i – po toj čudnoj lakoći postojanja koju je doživeo – gotovo razumljivo i osećajno“.

U likovima Kunderinog romana Tomašu i Terezi se mogu videti paralele sa Levinom i Kiti iz Ane Karenjine, koji posle preokreta nalaze idilu na selu.

A pre toga, sovjetska okupacija ih primorava da pobegnu u Švajcarsku, gde Tomaš nastavlja da vodi slobodan život.

Za njega su ljubav i seks dve različite stvari. On voli Terezu, ali se Tereza ​​oseća usamljeno i vraća se u Čehoslovačku.

Tomaš je prati.

„Život je negde drugde“

Povratak Kundere u Češku, kao što se Solženjicin vratio u Rusiju, nije se dogodio.

Kundera je ostao u Francuskoj do kraja života.

Čehoslovačke vlasti su mu oduzele državljanstvo, a od 1981. bio je francuski državljanin.

Tamo je važio za francuskog pisca češkog porekla.

U otadžbinu je dolazio u kratkim posetama i uvek tajno.

Kundera je napisao deset romana, od kojih četiri na francuskom.

Insistirao je da je francuski pisac i da njegove knjige treba da se prodaju knjižarama u odeljcima „Francuska književnost“.

Tek krajem 2019. godine, Milanu Kunderi i njegovoj supruzi Veri vraćeno je češko državljanstvo.

Kundera je tada imao 90 godina.

Pisac je verovao da je moguće vratiti se u domovinu nakon dve do pet godina od odlaska, kada se to može shvatiti kao dug odmor ili duža bolest.

Ali kada se razdvojenost meri decenijama, „pojavljuju se nove obaveze, novi prijatelji, emigracija postaje vaš novi dom, pa i najdraži“.

Tema emigracije bila je centralna u Kunderinim spisima.

Nina Šulgina, koja je prevela njegove češke romane na ruski, pratila je ovu dinamiku, počevši od „Nepodnošljive lakoće postojanja“ i „Knjige smeha i zaborava“ do „Neznanja“ (2000).

„Ako se u prethodnim romanima junaci vrate u domovinu i umru… junak ‘Neznanja’ shvata da povratka nema.

„Posetivši domovinu, ponovo je napušta. Krug se zatvara. Život čoveka je u zamci u koju se svet pretvorio“, primećuje.

Od sredine 1980-ih, Kundera nije davao intervjue, rekavši da „privatni život pisca ne pripada javnosti“.

A zadatak pisca je da uništi sopstvenu kuću, gradeći novu – „kuću svog romana“.

Kundera se držao ovog pravila i samo jednom je prekinuo ćutanje – 2008. Prisilno.

Češko izdanje Respekta objavilo je članak u kojem je pisac optužen da je osudio prijatelja svog kolege.

Pilot Miroslav Dvoržaček radio je za američke obaveštajne službe i stigao je u Prag u aprilu 1950. na tajni zadatak.

Uhapšen je i osuđen na 22 godine zatvora, od čega je u zatvoru proveo 14 godina.

U potvrdu Kunderine denuncijacije objavljen je izveštaj iz arhive praške policije.

Posle toga, Kundera je pozvao češku televiziju, nazvao optužbu lažnom i rekao da uopšte ne zna ništa o ovoj priči.

Prvi češki predsednik Vaclav Havel zauzeo se za Kunderu.

Pismo podrške Kunderi tada su potpisali svetski poznati pisci, među kojima su bili i nobelovci Gabrijel Garsija Markez, Orhan Pamuk i Salman Ruždi.

„Putin je pretnja Evropi koja je prepuštena sama sebi“

Zajedno sa Pamukom, Ruždijem, kao i Svetlanom Aleksijevič i drugim evropskim intelektualcima, Kundera je početkom 2019. godine potpisao otvoreno pismo u kojem poziva na odbranu Evrope od populističkih političara i ruskog predsednika Vladimira Putina.

„Evropa je na udaru lažnih proroka, opijenih ozlojeđenošću i nekontrolisanom željom da budu u centru pažnje.

„Napustila su je dva najveća saveznika koji su je dva puta spasli od samoubistva tokom prošlog veka; jedan je preko kanala (Britanija) i drugi koji je sa druge strane Atlantika (SAD).

„Kontinent (Evropa) je podložan sve drskijem mešanju gospodara Kremlja. Sama ideja Evrope se raspada pred našim očima“, napisali su potpisnici pisma.

Sudbina Evrope zabrinula je Kunderu kao istinski evropskog pisca, koji nikada nije bio vezan uz uski nacionalni plan.

Divio se Kafki, Servantesu i Rableu.

Kundera se zabavljao kada su njegove književne šale uzimane zdravo za gotovo.

Jedan od likova u njegovom romanu „Knjiga smeha i zaborava“, profesor filozofije, kaže da je „posle Džejmsa Džojsa najveća avantura u našim životima odsustvo avanture“. ‘

Nije slučajno što je Kundera kritikovao roman 1984. Džordža Orvela zbog „nemilosrdnog sužavanja stvarnosti na njen čisto politički aspekt“.

Kundera naziva zlom i pogrešnim ovo sužavanje života na politiku, a politiku na propagandu.

Kao primer ovog zla na delu podseća na razgovore sa Česima posle pada komunističkog režima, kada je stalno slušao o „četrdeset strašnih i izgubljenih godina“.

„Ali da li su zaboravili godine kada su gledali Formanove filmove, čitali Hrabalove knjige, išli u mala nekonformistička pozorišta, pričali stotine viceva i veselo se rugali vlastima?“, pita Kundera i sam odgovara:

„Ako svi pričaju o četrdeset užasnih godina, to je zato što su orvelizovali uspomene na sopstvene živote“.

Poslednji Kunderin romana, „Trijumf beznačajnosti“ (2014), o četvorici pariskih prijatelja, nije postao veliki književni događaj.

Kritičari su različito ocenili roman.

Recenzent Njujork tajmsa ga je nazvao neubedljivim.

„Umesto dubokog razmišljanja o političkoj i psihološkoj slobodi, on [Kundera] je stvorio krajnje beznačajna razmišljanja o ljudskoj slabosti za šale, laži i izopačene izbore“.

A londonski Gardijan je tu malu knjigu – nešto više od 100 stranica – opisao kao smešan i elegantan roman u kome se „nepopravljivi rugač“ sa iznenađujućom iskrenošću priseća života u kojem ne treba tražiti duboki smisao.

Jedan od govora – ujedno i zbirka eseja, beleški i intervjua „Umetnost romana“ – Kundera je završio briljantnom samoironijom: „Vreme je da završim. U suprotnom bih zaboravio da se Bog smeje kad vidi kako ja razmišljam“.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari


Ostali komentari (1)