Tereza Mej postala je druga premijerka u istoriji Britanije, ali za razliku od njene prethodnice Margaret Tačer, došla je na vlast bez pobede na izborima.

Liderka konzervativaca nadala se da će ispraviti tu činjenicu kroz ubeđivanje glasača da je upravo ona snažna, kompetentna liderka koji je potreban zemlji u teškim vremenima.

Odluka da raspiše vanredne izbore donela je poniženje jer je njena stranka završila sa manje mesta u parlamentu nego pre glasanja.

Partijski kolega nazvao ju je „ženom teškom kao crna zemlja“, misleći da ga niko ne čuje. Ona se sada ponosi tim opisom. Ostali je opisuju kao „rigidnu“ i „nefleksibilnu“.

Dok se nije preselila u Dauning Strit, nakon ostavke Dejvida Kamerona, bila je nepoznanica za mnoge, čak i u njenoj partiji.

Prema savremenim standardima, veoma je zatvorena političarka i retko govori o svojim osećanjima ili ličnim stavovima.

Poput Kamerona, protivila se Bregzitu, ali je mudro uspela da održi evroskeptike iz sopstvenih partijskih redova na svojoj strani ostajući u senci javnih debata.

Nagrada je stigla u vidu uloge neprikosnovenog naslednika Dejvida Kamerona jer su ostali potencijalni protivnici lako ispali iz trke. Predstavila se kao sigurna ruka koje će sprovesti volju naroda i izvesti Britaniju iz Evropske unije na najmirniji mogući način.

Takva slika dovedena je u pitanje kada je raspisala opšte vanredne izbore, iako je prethodno tvrdila da neće biti glasanja do redovnih izbora 2020. godine, ne bi li se na taj način izbegla nepotrebna nestabilnost.

Njenu odluku da raspiše vanredne izbore, koju je objašnjavala željom da ojača pregovaračku poziciju u razgovorima o Bregzitu, kritikovala je levici kao potez koji deli zemlju, usmeren je na utišavanje opravdane kritike i označavanje svakoga ko se protivi njenom pristupu razgovorima o Bregzitu kao „rušitelja Bregzita“.

Njeni pokliči „da se bori za Britaniju“ naišli su na odobravanje desno opredeljene štampe koja ju je prigrlila onako kako nikad nije prigrlila Dejvida Kamerona. Njega je desna štampa videla kao privilegovanog člana „elite metropole“.

Ipak, njena više puta ponovljena teza o „snažnom i stabilnom“ vođstvu nije bila dovoljna da bi ostvarila ukupnu pobedu.

Ko je Tereza Mej?

• Datum rođenja: 1. oktobar 1956. godine
• Karijera: od 1997. godine članica parlamenta iz izborne jedinice Mejdenhed, od 2010. godine Sekretarka za unutrašnje poslove
• Obrazovanje: pohađala državnu školu „Vitli Park“, provela kratko vreme studirajući na nezavisnom koledžu „Sveti Hjuz“ u Oksfordu.
• Porodica: udata za Filipa Meja
• Hobiji: kuvanje – kaže da poseduje sto knjiga kuvarskih recepata. Povremene šetnje po planini. U emisiji „Diskovi na pustom ostrvu“ koja je emitovana na radiju BBC 4 2014. godine, odabrala je pesme Dancing Queen grupe Aba, Walk Like A Mau iz mjuzikla Dečaci iz Džerzija, uz numere Mocarta i Elgara. Kao luksuz koji bi ponela na pusto ostrvo, odabrala je pretplatu na magazin Vog, čime je otkrila ljubav prema modi.

Tereza Mej ćerka je Huberta, sveštenika Anglikanske crkve koji je nastradao od posledica povreda u saobraćajnoj nesreći kada je Tereza imala 25 godina. Kaže da je otac naučio da „prihvata ljude kakvi jesu“ i da se „prema svima odnosi jednako“.

Rođena je u Istbornu, u oblasti Istočni Saseks, ali je odrasla mahom u Oksfordširu, gde je išla u državnu osnovnu školu, nezavisnu školu, i potom gimnaziju u Vitliju.

Mlada Tereza Brejzer, što je njeno devojačko prezime, uključila se u društveni život učešćem u predstavi pantomime koju je producirao njen otac. Da bi zaradila džeparac, subotom je radila u pekari.

Odrastanje u svešteničkoj porodici opisuje kao „drugačije“, ali korisno jer „dobijete priliku da upoznate ljude različitog porekla“.

Prijatelji je se sećaju kao mlade, modno osvešćene žene koja je već u mladosti govorila o ambiciji da postane prva ženska premijerka.

Poput Margaret Tačer, studirala je na Oksfordskom univerzitetu i, poput mnogih u njenoj generaciji, ubrzo otkrila da su njen privatni i politički život duboko isprepletani.

Na trećoj godini studija, 1976. godine, upoznala je budućeg supruga Filipa, dve godine mlađeg od nje. Filip je bio na čelu Oksfordske unije, čuvenog mesta za obrazovanje budućih lidera.

Upoznala ih je buduća pakistanska premijerka Benazir Buto na igranci Konzervativne asocijacije. Oboje tvrde da je u pitanju bila „ljubav na prvi pogled“. Venčali su se 1980. godine.

Terezin prijatelj sa studija Pet Frenklend ovako ju je opisao za Radio BBC 4 2011. godine u emisiji koja je predstavljala tadašnju sekretarku za unutrašnje poslove: „Ne mogu da se setim trenutka kada ona nije imala političkih ambicija.

Dobro se sećam da je želela da postane prva žena na mestu premijera i da je bila prilično ljuta kada je Margaret Tačer to uspela pre nje.“

Mej kaže da je kao dete želela da bude predstavnica u parlamentu, ali se ne seća priča o svojim prvim ambicijama da postane premijerka.

U prvom zajedničkom televizijskom intervjuu, u BBC emisiji The One Show, menadžer finansija u Sitiju Filip Mej rekao je da „nikad nije čuo da Tereza želi da postane premijerka, sve dok nije utemeljila svoju poziciju u Vladi u senci“.

Šta Tereza Mej kaže o sebi

„Ostanak u Evropskoj uniji čini nas bezbednijim, naprednijim i uticajnijim i izvan naših granica“, rekla je u aprilu 2016. godine, pre referenduma o Evropskoj uniji.

„Rezultat referenduma je jasan. I legitiman je. Bilo je to najveće glasanje za promene u istoriji ove zemlje. Bregzit znači Bregzit i mi ćemo ga učiniti uspešnim“, saopštila je u januaru 2017. godine.

„Jedna od stvari koju me je otac naučio je da ljude prihvatate onakve kakvi jesu, da nemate predrasude o ljudima i da se prema svima odnosite jednako. To je bila važna lekcija“, rekla je gostujući u BBC emisiji The One Show.

„Tokom kampanje za predsednika Konzervativne stranke. jedan stranački kolega me je opisao kao ženu tešku kao crna zemlja. Rekla sam tada da će sledeći koji će to osetiti biti Žan-Klod Junker“, rekla je za BBC.

„Treba puno toga da uradimo u našoj stranci. Naša baza je suviše mala, a takvo je često i saosećanje koje pokazujemo. Znate da nas neki ljudi zovu ‘gadna stranka'“, rekla je u govoru na konferenciji Konzervativne stranke 2002. godine.

Ne postoje glasine o pijanstvima tokom studentskih dana Mejove na Oksfordu, ali Pet Frenkland i ostali prijatelji govore da tada nije bila tako štedljiva kakva je kasnije postala, nagoveštavajući da je volela zabavu i ispunjen društveni život.

Pošto je diplomirala geografiju, Mej je počela da radi u Sitiju, najpre u Banci Engleske, da bi napredovala do rukovodeće pozicije u Odeljenju za evropske poslove Asocijacije za kliring plaćanja.

Ipak, bilo je jasno da budućnost vidi u politici. Bila je izabrana za lokalnu poslanicu u Mertonu, u južnom Londonu, gde je ostala celu deceniju, napredujući do mesta zamenika predsednika. Ubrzo je, međutim, sebi postavila ambicioznije ciljeve.

Mej, koja je postala uzor mnogim ženama – poslanicama, rekla je potencijalnim kandidatima za izbore 2015. godine da „uvek negde postoji pozicija s Vašim imenom na njoj“.

Šta drugi kažu o Terezi Mej

„Na prvu loptu, ona je tajanstvena i vrlo rigidna, ali možete čvrsto postupati sa njom – ona će otići i o svemu ponovo promisliti“, kaže nekadašnji lider Liberalnih demokrata Nik Kleg.

„Tereza je žena teška kao crna zemlja… Dobro se slažem sa njom i dobra je. Usko je usredsređena na svoj resor… Predugo se bavila unutrašnjim poslovima… Ne zna mnogo o spoljnim poslovima“, opisuje je dugogodišnji konzervativni parlamentarac Ken Klark.

„Kada stvari pođu po zlu – ona se sakrije. Nema intervjua, nema izjava, nema bilo čega što bi trebalo da podseti ljude da ona uopšte postoji“, kaže nekadašnja sekretarka za unutrašnje poslove Vlade u senci Ivet Kuper.

„Premijerka ima tri striktno određene privatne teme o kojima je spremna da priča u javnosti: cipele, garderoba i kuvanje. O svemu drugom ne želi da govori, ali je spremna da prepusti biračima da je procenjuju na osnovu rezultata“, napisao je Sebastijan Pejn u Fajnenšel Tajmsu.

Baš kao u slučaju Margaret Tačer, i njoj je bilo potrebno vremena da pronađe put u svetu politike. Prvi put je u taj svet ušla 1992. godine, kada se nadmetala u laburističkom uporištu u Severozapadnom Duramu, završivši daleko iza Hilari Armstrong koja je kasnije postala šefica parlamentarne većine u Blerovoj vladi. Među ostalim takmacima u toj trci bio je i mladi Tim Feron, sada lider Liberalnih demokrata.

Dve godine kasnije, nadmetala se na međuizborima u Barkingu, u istočnom Londonu. Na vrhuncu nepopularnosti vlade konzervativaca, osvojila je manje od dve hiljade glasova, što je bio pad od više od 20 odsto. Ali, stvari će se uskoro promeniti.

Izborne nade konzervativaca možda su udarile u zid 1997. godine, kada je Toni Bler došao na vlast ubedljivom pobedom laburista, ali svetli momenat za stranku i ambicioznu političarku bila je činjenica da je osvojila mandat u Mejdenhedu u Berkširu, trijumfovavši nad Filipom Hamondom. Taj mandat zadržala je do današnjeg dana.

Kao pionirka „modernizacije“ konzervativaca, u teškim godinama koje su usledile, Mej je ubrzo postala deo kabineta u senci pod vođstvom Vilijema Hejga 1999. godine, i to kao ministarka obrazovanja. Postala je prva žena koja predsedava konzervativcima u periodu dok je na čelu bio Ijan Dankan Smit.

Pokrenula je inicijativu da se izabere što više žena na mestima gde konzervativci mogu da osvoje mandate, ali se i sukobila sa stranačkom bazom kada je na govoru na konvenciji rekla da ih neki i dalje gledaju kao „gadnu stranku“ i da moraju da se menjaju.

Neki članovi joj to ne mogu oprostiti, ali to je ujedno bio i prvi znak njene želje da saopštava istinu, ma kakva ona bila.

Kao sekretarku za unutrašnje poslove, izviždali su je ljuti članovi Policijske federacije na godišnjoj konferenciji, nakon što im je rekla da treba da pozdrave njene reforme i prestanu „da se pretvaraju“ da ih vlada „uzima na zub“.

Nakon kratkog, haotičnog perioda u kome je lider Torijevaca bio Ijan Dankan Smit, nasledio ga je Majkl Hauard, a Tereza Mej nalazila se na nizu visokih položaja.

Ipak, neobično je da nije bila deo „grupe sa Noting Hila“ koja je preuzela kontrolu nad strankom nakon trećeg uzastopnog poraza 2005. godine, što je otvorilo put za dolazak na vlast Dejvida Kamerona i Džordža Ozborna.

Sve to odrazilo se u činjenici da joj je najpre poveren iscrpljujući posao šefice poslaničke grupe opozicije u Donjem domu Parlamenta. Ipak, vremenom je popravljala svoju poziciju, pa se 2009. godine našla na mestu sekretara u Vladi u senci za rad i penzije.

Njeno postavljenje na mesto sekretarke za unutrašnje poslove, kada su konzervativci i liberalne demokrate sklopili prvu koalicionu vladu posle 70 godina, bilo je iznenađenje – posebno imajući u vidu da je na tom mestu u Vladi u senci bio Kris Grejling.

I dok je resor unutrašnjih poslova bio „groblje“ za brojne političke karijere prethodnih decenija, Mej nije dozvolila da njena karijera doživi sličnu sudbinu. Ovladala je resorom tako što je posvetila pažnju svim detaljima, a nije se ustručavala i da uđe u sukob sa ostalim ministrima, kada god je procenila da je to neophodno.

Dok su se neki u Dauning Stritu brinuli da je resor unutrašnjih poslova postao njeno „igralište“, ona je izgradila lojalnost u odnosima sa ministrima, kao i imidž „čvrstih stavova“. Javnost je pozitivno gledala na njen oštar način govora, čak i kada rezultati njenog resora nisu bili tako sjajni.

Nekadašnji ministar iz redova liberalnih demokrata Dejvid Lous piše u memoarima: „Često se sukobljavala sa Džordžom Ozbornom oko pitanja imigracije. Retko se slagala i sa Majklom Gouvom. Činilo se da su ona i Kameron sumnjičavi jedno prema drugom.

Prvi put sam je sreo 2010. godine. Sedeo sam u kancelariji u Trezoru, sa pogledom na park Sent Džejms, ja u jednoj fotelji, sekretarka unutrašnjih poslova u drugoj, bez prisustva drugih zvaničnika. Izgledala je nervozno.

Mislim da je bila iznenađena što je na poziciji sekretarke za unutrašnje poslove. Iskreno, nisam očekivao da joj karijera potraje više od nekoliko godina.“

I pored liberalnih stavova u nekim oblastima, često se sukobljavala sa zamenikom premijera i liderom liberalnih demokrata Nikom Klegom. Posebno su se sukobili oko njenog plana da se poveća nadzor na internetu, što su liberalne demokrate prozvale „poveljom o njuškanju“.

Nakon jednog „teškog“ sastanka sa Klegom, on je navodno Dejvidu Louzu rekao: „Znaš, sve mi se više sviđa Tereza Mej… Jeste malo hladna i sa njom nema ćaskanja o bilo čemu. Imam teške sastanke sa njom. Kameron mi je jednom rekao „Ona je ista takva sa mnom!““

Na listi njenih uspeha stoje činjenice da je nivo kriminala opao, da je Ujedinjeno Kraljevstvo izbeglo velike terorističke napade i da je 2013. godine uspešno deportovala radikalnog sveštenika Abu Katada, na šta je i sama najponosnija, uz sprečavanje izručenja hakera Gerija Mek Kinona Americi.

Ipak, Pasoško odeljenje skoro da je doživelo kolaps, a bila je i stalno izložena kritici da vlada nije uspela da ispuni obećanje i ograniči imigraciju na 100 hiljada ljudi godišnje.

Uprkos činjenici da nikada nije bila ni blizu ispunjenja ovog cilja, nije pristala da ga se odrekne.

Laburistička poslanica Ivet Kuper, koja joj je bila direktno suprotstavljena iz Vlade u senci kao sekretarka za unutrašnje poslove, za Gardijan je rekla da „poštuje njen stil – čvrst i ozbiljan. Autoritativna je u Parlamentu – lažni napadi na nju ne uspevaju.

Sa druge strane, ne stoji čvrsto na nogama kada kriza eskalira – sećamo se krize Pasoškog odeljenja kada su stotine ljudi zbog greške u sistemu propustile odmore, ili krizu u Pograničnoj službi 2011. godine, kada su smanjene kontrole granica.

Krije se kad stvari krenu po zlu. Nema intervjua, nema izjava, nema ničega što bi uverilo ljude da ona uopšte postoji. To joj je pomoglo da opstane na mestu sekretarke za unutrašnje poslove, ali kao premijerka, takvo ponašanje mora da prestane.“

Javni sukob sa kolegom iz Vlade Majklom Gouvom o najboljem načinu za borbu sa islamističkim ekstremizmom rezultirao je izvinjenjem Gouva premijeru, a Mej je morala da otpusti svog dugogodišnjeg specijalnog savetnika.

Nekadašnji konzervativni parlamentarac Ken Klark takođe je imao sukobe sa Mej, a bio je snimljen kako je opisuje kao ženu koja dobro radi svoj posao, ali je „teška kao crna zemlja“, pomalo poput njegove nekadašnje šefice Margaret Tačer.

Retko govori o privatnom životu, ali je 2013. godine otkrila da joj je utvrđen dijabetes tipa 1 i da će joj do kraja života biti neophodne dve insulinske injekcije dnevno. Tvrdi da se s tim pomirila i da to ne utiče na njenu karijeru.

Iako se smatra da pripada većinskoj struji mišljenja u Konzervativnoj stranci o najvećem broju ekonomskih i pravnih pitanja, suprotstavila se konvencionalnim stavovima napadajući ovlašćenja policije da zaustavlja i pretresa i dovodeći u pitanje primenu šerijatskih zakona u zajednicama u Britaniji.

Iskazala je lični stav da Britanija treba da se povuče iz Evropske konvencije o ljudskim pravima, ali je kasnije rekla da takav stav neće zastupati kao premijerka zbog izostanka podrške u parlamentu. Mnogi ovo vide kao primer njenog pragmatizma.

Teže je pronaći njene stavove o važnim društvenim pitanjima. Podržala je istopolne brakove. Iskazala je lični stav da granicu za abortus treba pomeriti sa 24. na 20. nedelju. Zajedno sa većinom poslanika konzervativaca, glasala je za zabranu lova na lisice.

Ono što je nesporno je da je u 59. godini, Mej bila najstarija premijerka koja je preuzela dužnost još od Džejmsa Kalahana 1976. godine, kao i da je prva premijerka još od Teda Hita koja nema decu.

Za nedeljno izdanje Mejla govorila je o tome kako je na njen brak uticala činjenica da ne mogu da imaju decu:

„Oboje nas je to pogodilo, naravno. Imate prijatelje koji imaju već odraslu decu, ali morate da prihvatite ono što vam je život dao. Ponekad se stvari koje ste želeli ne dese ili ne možete da ostvarite nešto što ste želeli. I drugi parovi su u sličnoj situaciji.“

Premijerski život

Jedna od njenih prvih odluka po ulasku u Dauning Strit bila je da smeni kancelara Džordža Ozborna sa druge po važnosti funkcije u vlasti – bio je to znak jasnog raskida sa prošlošću. Na iznenađenje mnogih, spasila je karijeru Borisa Džonsona postavivši ga na mesto šefa diplomatije.

Najavila je da će se njena vlada usmeriti na zaboravljene delove Britanije u pokušaju da pomogne ljudima skromnih prihoda koji „jedva spajaju kraj s krajem“, što su neki tumačili kao borbu za tradicionalno jezgro laburista.

Nedavno se saznalo da je njen vodeći savetnik Nik Timoti, pisac izbornog programa Konzervativne stranke, razgovarao sa lordom Glasmanom, svojim kolegom u Laburističkoj stranci, ali i jednim od vodećih savetnika nekadašnjeg lidera laburista Eda Milibanda.

Neke od ideja za koje se Miliband zalagao, na primer ograničenje cene energenata – koje je Dejvid Kameron svojevremeno opisivao kao „marksističke“ – našle su odjeka u politici Mejove, pre svega kroz pokazivanje volje da interveniše na tržištu, što bi bio nezamisliv scenario za mnoge na torijevskoj desnici.

Podržala je i sistem novih gimnazija, stavljajući tačku na decenije selektivnog obrazovanja. Odbacila je i Ozbornovu politiku koja za cilj ima smanjenje deficita.

Prostor za manevar u drugim pitanjima bio joj je sužen zbog tanke parlamentarne većine, iako je njen mandat u velikoj meri obeležilo pitanje izlaska Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije.

Krajem marta pokrenula je Član 50 Lisabonskog sporazuma čime je i formalno otpočeo proces koji će Britaniju izvesti iz bloka 28 zemalja.

Iako je u Donjem domu dobila podršku na prvom glasanju o poverenju, odlučila je da joj je neophodno da ojača svoju poziciju u pregovorima o Bregzitu kakav želi – izlasku Britanije sa jedinstvenog tržišta i spremnosti da se pregovori okončaju bez dogovora o trgovini, ako to bude neophodno.

Odbila je da učestvuje u televizijskim debatama lidera, prihvatajući savete da nastupa oprezno. Te savete dao joj je šef kampanje ser Linton Krozbi, čovek koji je doveo Dejvida Kamerona do iznenađujuće pobede 2015, godine.

Nije se ustručavala da koristi pregovore o Bregzitu kao predizborno oruđe.

Nakon što je isprva demantovala navode o sukobu sa zvaničnicima EU opisujući ih kao „briselske tračeve“, odlučila se za napad.

U obraćanju nakon povratka iz Bakingemske palate, kada je obavestila kraljicu da je Parlament raspušten, rekla je da su „evropski političari i zvaničnici izrekli pretnje Britaniji.

Sve to rečeno je u trenutku u kome se može uticati na rezultat opštih izbora 8. juna“.

Njen poziv u „bitku za Britaniju“ dobro je prihvaćen u štampi, iako su se neki zapitali kako će uticati na raspoloženje u razgovorima sa EU.

Tereza Mej želela je sopstveni mandat da bi se oslobodila pritiska članova njene stranke na domaćoj sceni, ali i da bi se oslobodila obaveze da sprovodi obećanja koja je dao Dejvid Kameron 2015. godine.

Ipak, njena obećanja da nudi „snažno i stabilno“ vođstvo nisu joj donela većinu.