Jutjub zvezda Grejs Viktori provela je tri meseca u indukovanoj komi posle porođaja zbog izuzetno ugroženog zdravstvenog stanja izazvanog oboljevanjem od kovida-19.
Doktori su tridesetjednogodišnjoj blogerki davali samo pet odsto šanse da preživi pošto joj je stalo srce.
Grejs priča za BBC šta je naučila i kako se oseća posle ovog nesvakidašnjeg zdravstvenog iskustva.
‘Lebdela sam u vazduhu dok sam bila u komi’
Bila sam u sedmom mesecu trudnoće kada sam počela da se osećam loše.
Bio je decembar 2020. i moj sin Sajprus nije trebalo da se rodi do februara.
Otišla sam u bolnicu i nivo kiseonika mi je bio zaista nizak.
Zamolila sam doktore da me porode i on je rođen hitnim carskim rezom, na Badnje veče.
Moja intuicija ga je spasila i verujem da je on mene tada spasio.
Borila sam se i borila da mu se vratim.
- Jutjub uklonio reklame sa „antivakcinaških“ video klipova
- Zvezde Jutjuba nezadovoljne algoritmom sajta
- Pet stvari koje treba da znate o sedmom talasu korona virusa
Kada se setim porođaja, ne osećam se kao da je bilo traumatično.
Bilo je vrlo mirno, veoma hladno, i sećam se da sam ga nakratko dodirnula.
Tada je doneta odluka da moram na intenzivnu negu.
Na Dan darova (praznik koji se slavi dan nakon Božića), pristala sam da me stave u komu.
Sećam se da je moj partner Li plakao i nisam mogla da razumem zašto.
Bila sam zbunjena i nisam shvatala koliko je to ozbiljno.
U komi sam mislila da sam u veoma dugom, čudnom snu.
Videla sam zeleno svetlo i duhovne stvari i razgovarala sam sa Bogom.
Letela sam, i u jednom trenutku sam odletela u Maleziju.
Posle mesec dana imala sam srčani zastoj i rekli su da sam zapravo umrla na pet minuta.
Kada sam se probudila u martu, doktori su mi rekli: „Ti si bukvalno naše čudo. O tebi će se pričati još godinama jer ne bi trebalo da budeš živa“.
Verujem da je razlog što sam ovde to što se toliko ljudi molilo za mene, svi na društvenim mrežama, i moji prijatelji i porodica.
Neverovatno je da nisam imala oštećenje mozga i osećala sam se kao čudo oko mesec dana.
Onda se pojavila realnost kroz šta sam prošla, čista trauma toga.
Shvatila sam da moram ponovo da naučim da hodam i pomislila sam da je to šala.
I osećala sam toliku krivicu što nisam bio sa Sajprusom.
Znam kada je ranije plakao, plakao je za mnom.
‘Činilo mi se kao da beba nije moja’
Još žalim za Sajprusovim ranim fazama.
Njegov prvi osmeh, njegov prvi plač, njegovo prvo kupanje, sve mi je to nedostajalo.
Nisam mogla da ga dojim.
Ljudi uvek kažu da se neće setiti, ali ja se sećam.
Dozvoljeno mi je da ga vidim samo sat vremena dok sam još bila na intenzivnoj nezi.
Bilo je veoma teško gledati kako ga odgajaju iz bolnice na Fejstajmu.
Sajprus se nije osećao kao da je moj.
Očigledno sam bila veoma slaba, još sam bila na sondi za hranjenje i bila sam zabrinuta za bakterije pa nisam želela da ga poljubim.
Ali kada sam prebačena u bolnicu za rehabilitaciju u Hilingdonu, počela sam da se osećam kao prava mama.
Imala sam sobu i puštali su ga svaki dan od 14 do 20 časova.
Mogla sam da mu promenim pelenu, da ga hranim i stalno sam ga držala u naručju.
Nekada sam radila sa nezbrinutom decom i znam koliko su ti prvi meseci važni za povezivanje. Moglo je biti nekih problema sa vezanošću, ali on je pravi mamin dečak.
Obrijala sam kosu pre nego što sam otpuštena jer je bila tako zgužvana i brinula sam se koji bi sve lekovi još mogli biti u mojoj kosi.
Trebalo je da se oslobodim energije i mirisa bolnice.
To je za mene bilo veoma pročišćavajuće.
‘Zbunilo me pojavljivanje Boga’
Doktori su bili zadivljeni mojim oporavkom.
Moj palac još ne može da se pomera, ali rečeno mi je da će se oporaviti, a ako ne, mogu na operaciju.
To zapravo ne utiče na moj život.
Moji organi i pluća su bili otpisani.
Stručnjaci su rekli da su razgovarali o mojim CT snimcima na sastancima i da jednostavno ne mogu da veruju, to se ne poklapa.
Ožiljak od traheostome nije tako dobro zarastao, ali doktori kažu da bih to mogla da rešim.
Glas mi je sada mnogo hrapaviji, ali mi to ne smeta.
Ali psihički mi je bila potrebna velika podrška.
Zapravo sam sada na duhovnom mestu gde sam prilično ljuta na Boga i osećam se pomalo udaljeno.
Znam da je duhovni svet stvaran zbog onoga kroz šta sam prošla i videla, ali ne mogu poreći bes i zbunjenost koje osećam.
Mirna sam sa onim što se desilo, ali nisam mirna sa tim koliko je teško bilo.
‘Bila sam prestravljena kada sam ponovo dobila kovid’
Umreti i vratiti se mi nije bilo teško.
Odrastala sam uz nasilje u porodici, tako da mi preživljavanje nije strano.
Ali život, i protekla godina ponovnog učenja da se živi, bili su mnogo teži od boravka u bolnici.
Bila sam prestravljena u januaru kada sam ponovo dobila kovid.
Poslala sam poruku doktorima jer sam bila izbezumljena, ali samo mi je curio nos.
Sada sam primila vakcinu, što je bila zaista teška odluka jer nisu mogli da garantuju da ću biti dobro, ali bilo je dobro i osećam se zaštićeno.
Najgori scenario desio mi se sa kovidom i verovatnoća da se to ponovi je veoma retka. Osećam se snažno i zdravo i više ne razmišljam o kovidu.
Što se mene tiče, ne mogu da živim u strahu.
Vratila sam se iz mrtvih i šta vredi ako ću da živim u strahu.
Terapija mi je bila slamka spasa. Bez toga ne bih mogla da živim, to mi je bila okosnica.
Biti u mogućnosti da procesuirate stvari sa nekim, i imati tu podršku, je nešto što bih zaista preporučila.
‘Očekujemo ćerkicu uskoro’
Biti mama je neverovatno.
Sajprus je najbolji dečak ikada i toliko smo uzbuđeni što sam ponovo trudna i da ćemo u oktobru dočekati devojčicu u porodici.
Sve kroz šta sam prošla promenilo mi je perspektivu.
Ranije sam toliko radila, toliko sam se navikla na tu kulturu rada radničke klase, gde se kaže da moraš zaista naporno da radiš da bi nešto postigla, ali sada su se moji prioriteti promenili.
Sada samo želim da budem prisutna majka.
Moji odnosi dolaze pre posla.
Veoma sam ponosna što sam ambasador uma i želim da pomognem medicinskim sestrama da dobiju podršku za mentalno zdravlje.
U budućnosti bih volela da idem u bolnice i menjam male stvari za pacijente.
Na primer, nemaju nikakve proizvode za crnu kosu – i iako sam bila na samrti, to me je nerviralo.
Osim toga, nisam sigurna šta želim dalje da radim.
Jedina stvar koju me je bolest naučila je da živim u sadašnjosti, tako da ne planiram previše unapred.
Sada sam više usklađena sa telom i bolje postavljam granice i verujem sebi.
Celo ovo iskustvo me je toliko naučilo, a inače ne bih promenila svoj život, tako da moram da budem zahvalna na tome.
Pogledajte kako je desetogodišnja komičarka iz Nigerije kupila majici kuću
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
