Hag je jedini grad čije ime je u srpskom jeziku postalo sinonim za sud ili tribunal.

Za mnoge na Balkanu, treći po veličini grad u Holandiji simbol je i nepravde ili bar nedovoljno dosegnute pravde.

Taj opis će verovatno nositi još neko vreme, dok se ne završe tek započeta suđenja bivšem kosovskom predsedniku i lideru Oslobodilačke vojske Kosova Hašimu Tačiju i još trojici optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti tokom sukoba 1998. i 1999.

U godinama kada su Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju i Ruandu završavali mandate i postupci prelazili u takozvani Mehanizam, nedaleko odatle nicao je novi i manji haški tribunal – pomalo zbunjujućeg imena Specijalizovana veća Kosova.

Početkom aprila, u njemu je počeo prvi veliki slučaj koji je privukao pažnju brojnih svetskih medija – zajedno sa Tačijem, sudi se još trojici lidera OVK Kadriju Veseljiju, Jakupu Krasnićiju i Redžepu Seljimiju za politička ubistva, mučenja i pritvaranja.

• Dvadeset godina kasnije: Poslednji let za Beograd
• Paralelne stvarnosti: Kako ja pamtim važne martovske događaje, a šta se stvarno dešavalo
• Putovanje spavaćim kolima na pruzi Beograd-Bar: Nas i Rusa pun vagon

Nije samo za Balkance Hag postao sinonim za pravosudne organizacije – deo politike holandske vlade je da razvija Hag kao međunarodni grad mira i pravde.

Hag je sedište i Međunarodnog suda pravde, koji je glavni sudski organ Ujedinjenih nacija čiji je glavni zadatak da rešava sporove među državama i daje savetodavna mišljenja na zahtev UN-a, te je i tamo bilo Balkanaca.

Dugo su vođeni procesi zbog sukoba devedesetih godina 20. veka – Bosne i Hercegovine protiv Srbije, odbačenih međusobnih tužbi Srbije i Hrvatske, kao i savetodavnog mišljenja koje je Srbija tražila o kosovskoj nezavisnosti.

U istoj zgradi, haškoj Palati mira, nalazi se i Stalni arbitražni sud, koji nije sud u klasičnom smislu, ali se tu rešavaju sporovi koji proizlaze iz međunarodnih sporazuma između država članica, međunarodnih organizacija ili privatnih stranaka.

Cvetna polja

Pre nego što stignete do pojedinosti o državama ili pojedincima i masovnim zločinima, zatičete nešto sasvim drugo.

Ako, kao ja, u Holandiju stižete sa Balkana, prvo što vam padne na pamet jeste uređenost.

Već iz aviona se oko Amsterdama vide braon zgrade i naselja koja podsećaju na bajkovite priča o kućama od čokolade.

Jedinstven prizor su i njive: pored braon i zelenih imanja ispresecanih bezbrojnim rekama i kanalima, iz vazduha se vide roze, žuta ili ljubičasta polja – cveća.

Lale su, uz klompe i vetrenjače, zaštitni znak Holandije, iako su ovu zemlju stigle tek u 16. veku.

Već godinama, Holanđani su najveći proizvođači tulipana na svetu – godišnje uzgajaju 4,2 milijarde cvetova i izvezu bar pola od toga.

Od amsterdamskog Skiphola, jednog od najposećenijih evropskih aerodroma, brzim vozom se lako stiže do Haga, osim ako jazavci ne pojedu prugu, što se baš nedavno desilo.

Nedeljno popodne u Hagu je užurbanije nego što sam očekivala.

U dugom popodnevnom suncu mnogi uživaju u barovima u pešačkoj zoni, ispunjenoj buticima i šarenim modernim skulpturama.

Deluje da ovo mesto ima i dušu, ne samo sudove.

O Hagu kao gradu

Ime grada potiče verovatno iz Srednjeg veka, kada su ovde lovili grofovi Holandije, piše enciklopedija Britanika.

Lovište se nalazilo u šumskom području zvanom Hag ili „živica“, što je značilo „privatna ograda grofova“.

Grof Vilijam Drugi je u 13. veku tu sagradio zamak, oko kojeg je bilo grupisano nekoliko zgrada koje su postale glavna rezidencija holandskih grofova.

Hag je danas, sa oko 475.000 stanovnika, administrativni centar Holandije i sedište suda, vlade i često monarha, iako je Amsterdam zvanična prestonica.

Grad je čist, bogat parkovima i zelenilom, sa savršeno uređenim gradskim prevozom, koji je i obeležen i redovan, ali prvi utisak o gradu su biciklisti.

Ima ih mnogo, svih uzrasta i veličina dvotočkaša i voze po jutarnjem mrazu ili popodnevnom suncu sa istim žarom.

Zajedno sa rekom biciklista stiže se i do specijalnog suda za Kosovo, koji je nedaleko od pritvorske jedinice u čuvenom haškom predgrađu Sheveningenu, gde su duže ili kraće boravili mnogi politički i vojni lideri sa prostora nekadašnje Jugoslavije.

Braon zgrada spolja ne odaje utisak da je unutra sud, mada se nalazi u Međunarodnoj zoni.

Pre tačno jednog veka, ovde je bila klasična školska zgrada na četiri sprata, koju danas krase crvene roletne na prozorima, nalik na trepavice.

Do pre desetak godina, zgradu koristio je Europol, evropska policija, a zatim je renovirana i pripremljena da bude ‘specijalni sud’ za zločine počinjene na Kosovu od početka 1998. do kraja 2000. i sedište Kancelarije specijalnog tužilaštva.

Zanimljivo je da je u sastav zgrade prilikom proširenje dodata polukružna menza duž ulice Ramveg, smeštena na ostacima starog nemačkog bunkera iz Drugog svetskog rata.

Nemački odbrambeni zid iz istog vremena je jedan od nacionalnih spomenika.

Kako izgleda sud za zločine na Kosovu iznutra?

Obezbeđeno.

Ne samo da ga okružuju visoke metalne ograde i policajci, već se na samom ulasku prolazi kroz kontradiverziona – KD vrata, kao na aerodromu.

Dozvoljeno je da uđe publika, ali samo oni koji su se unapred akreditovali i najavili.

Posle provere na kapiji, sledi provera na šalteru gde se dobija posebna kartica.

Samo uz nju je moguće proći pokretna vrata, zatim se na samom ulazu u galeriju još jednom skidaju satovi, kaiševi i ostavljaju telefoni i torbe u plastične kutije na pregled, a ljubazni policajci vas skeniraju detektorom za metal.

Ko želi u publiku, prethodno u ormarić ostavi sve privatne stvari i penje se na prvi sprat, samo sa sveskom i olovkom u rukama.

Mesto na galeriji je donekle prestižno, ne dobiju ga ni svi novinari – neki suđenje prate na televizijskoj projekciji ili iz novinarske sobe.

Po pravilima suda, u ovoj nevelikoj prostoriji za pedesetak mesta zabranjeno je sve što bi moglo da ometa postupak.

Publika iznad sudnice ne sme da se jede, pije, priča glasno ili gestikulira na bilo koji način.

Možda baš zato u samom sudu nema aparata za vodu ili kafu, za sve tog tipa potrebno je izaći napolje i po povratku ponoviti kompletan postupak.

Kada je pauza ili kraj zasedanja, ispred publike se polako spušta zavesa.

Dok sedite na galeriji, vi u stvari gledate kroz staklo u sudnicu, a ispred sebe imate ekrane na kojima je krupno snimljen govornik, ali potpuno utišan.

Šta pričaju, čuje se tek preko slušalica, kad odaberete jezik prevoda.

I sve je trojezično.

Policajcima na uniformama piše Specijalizovana veće Kosova na srpskom, albanskom i engleskom, a isto tako su na sva tri jezika odštampane molbe prisutnima na galeriji „da se ne naginju napred“.

Na početku suđenja Tačiju, prvih sat vremena u publici su sedeli ljudi u odelima i hvatali beleške, međutim slušalice i umirujući glas prevodioca posle nekog vremena budu pomalo uspavljujući i za publiku i za optužene.

Bar po jednom su zevnuli i Tači i Veselji, kao i predstavnici tužilaštva.

Na galeriji je bilo i sklopljenih očiju.

Napolju je bilo uzbudljivije, podržavaoci Tačija i ostalih lidera OVK-a okupili su se i u centru Haga i nešto manje ispred samog suda.

Došli su ljudi ogrnuti kosovskim i albanski zastavama, a doveli su i decu obučenu u narodnu nošnju.

Mir u gradu nakratko su remetile sirene sa automobila u prolazu koji su, uz zastave, izražavali podršku optuženima.

Uglavnom su to bili pripadnici albanske dijaspore koji žive u zemljama Zapadne Evrope.

„Očekujem slobodu za njih, zato što nisu krivi“, kaže mi Gezim Beriša koji živi u Belgiji.

Činjenice o starijem haškom sudu – Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju

• Balkansku slavu Hag je stekao zahvaljujući prvom „velikom“ haškom tribunalu.
• MKSJ se bavio zločinima počinjenim tokom sukoba na Balkanu tokom devedesetih godina 20. veka.
• Od osnivanja u maju 1993. godine nepovratno je promenio sliku međunarodnog humanitarnog prava i pružio mogućnost žrtvama da iskažu strahote koje su videli i doživeli.
• Odlukama bez presedana koje se tiču genocida, ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti, Međunarodni sud je pokazao da visoki položaj nekog pojedinca više ne može biti zaštita od krivičnog gonjenja.
• Sud je pokazao da lica osumnjičena da snose najveću odgovornost za počinjena zverstva mogu biti pozvana na odgovornost, kao i da krivica treba da bude individualizovana, štiteći čitave zajednice od toga da budu prozvane „kolektivno odgovornim“.
• Sudije su takođe donele odluku da su silovanja koja su počinili pripadnici oružanih snaga bosanskih Srba korišćena kao sredstvo terora, a prvi put je silovanje u ratu postalo krivično delo po međunarodnom pravu.
• Iako se najveći broj predmeta u kojima je postupano pred MKSJ bavio zločinima za koje se navodi da su ih počinili Srbi ili bosanski Srbi, Međunarodni sud je vodio istrage i podigao optužbe protiv osoba svih nacionalnosti.
• Osuđujuće presude su izrečene Hrvatima, bosanskim Muslimanima i kosovskim Albancima za zločine počinjene protiv Srba i pripadnika drugih nacionalnosti.

Izvor: MKSJ

Novinari unutra

Novinarsko izveštavanje iz mlađeg haškog, kao i specijalnog suda u Srbiji, pomalo je relikt prošlosti.

I uglavnom je manje uzbudljivo nego što ljudi misle.

Ali je vrlo odgovorno – šta se dešavalo u sudnici u prvom trenutku najveći deo javnosti sazna samo iz novinarskih rukom pisanih beleški.

Tek 20 minuta kasnije i u sudu se pojavljuje odloženi prenos koji je moguće snimati, a pitanje je da li će i kada biti objavljen na sajtu ili Jutjubu.

Novinari mogu da tiho izlaze i odu do novinarske sobe dok ostali uglavnom sede sve vreme.

Tek na kraju suđenja, atmosfera na galeriji je postala na trenutak relaksirana.

Ono što se ne vidi na snimku jeste šira slika – šta rade oni koji ne govore i nisu u krupnom planu sudskih kamera.

Timovi se u sudnici i bojama razlikuju – predstavnici tužilaštva imaju ljubičaste okovratnike i rukave, dok odbrana nosi crvene satenske detalje na crnim togama.

Iza advokata za zasebnim stolovima sami sede optuženi, pored kojih je po jedan policajac.

Advokati i zastupnici piju vodu, pišu ili rade na računarima, uglavnom sa vrlo ozbiljnim i bezizražajnim licima.

Takvi su ovog puta bili i optuženi.

Na primer, Tači i Veselji su bili u elegantnim patikama u sudnici, a vreme su prekraćivali beleškama i crtkanjem po papirima, a Jakup Krasnići je brisao oči maramicom.

Na kraju suđenja u ponedeljak, u trenutku kada su sudije izašle iz prostorije, Tači je mahnuo porodici i prijateljima na galeriji.

Malo srdačniji bio je Veselji, koji se osmehnuo i spustivši ruku na srce pokazao podignuti palac, mada tokom suđenja nije pokazivao nikakve emocije.

A zatim su se zavese spustile.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]