Slika

Getty Images
Mnoga tela nikad nisu pronađena – druga su sahranjena negde na kontinentu.

U sumornoj, gotovo besprekorno pustoj zemlji na samom kraju sveta, kriju se zamrznuti ostaci ljudskih tela – i svaki od njih priča priču o odnosu čovečanstva prema ovom nepristupačnom kontinentu.

Čak i uz svu ovu našu savremenu tehnologiju i poznavanje opasnosti Antarktika, svačiji odlazak tamo može biti smrtonosan.

Na kopnu temperatura ume da se strmoglavi skoro do -90 Celzijusa. Na nekim mestima, vetrovi umeju da dostignu brzinu od 322 kilometra na sat.

A vremenski uslovi nisu jedini rizik.

Mnoga tela naučnika i istraživača koji su nestali na ovom surovom mestu nalaze se van domašaja potrage.

Neka se otkrivaju decenijama ili više od jednog veka kasnije, ali mnogi koji su se izgubili više nikad neće biti pronađeni, zakopani toliko duboko ispod slojeva leda ili u ledenim pukotinama da se više nikad neće ponovo pojaviti na površini.

Ili su se možda uputili ka moru između sporih glečera ili otcepljenog leda.

Priče iza ovih smrti variraju od nerešenih misterija do nesvakidašnjih nesreća.

U drugoj sezoni serijala Zamrznuti kontinent, BBC budućnost je istraživao šta ovi događaji otkrivaju o životu na najnepristupačnijoj kopnenoj masi na planeti.

Misterija čileanskih kostiju – početak 19. veka

Na ostrvu Livingston, u sklopu Južnog Šetlanda uz Antarktičko poluostrvo, ljudska lobanja i butna kost ležali su blizu obale 175 godina.

To su najstariji posmrtni ostaci ikad pronađeni na Antarktiku.

Kosti su otkrivene na plaži osamdesetih godina prošlog veka.


Pogledajte kako je u svetu od 1884. rasla temperatura


Čileanski istraživali utvrdili su da su pripadale ženi koja je umrla kad je imala oko 21 godinu. Poreklom je bila domorotkinja iz južnog Čilea, na oko 1.000 kilometara od mesta na kom je pronađena.

Analiza kostiju sugerisala je da je umrla između 1819. i 1825. godine. Starija granica tog raspona bi je svrstala među prve ljude koji su ikad posetili Antarktik.

Pitanje je kako je ona uopšte dospela tamo?

Tradicionalni kanui čileanskih domorodaca nisu mogli da je ponesu na toliko dugačko putovanje morem koje ume da bude neverovatno nemirno.

Analiza kostiju sugerisala je da je umrla između 1819. i 1825. godine

„Ne postoje dokazi o nezavisnom prisustvu Amerindijana u Južnom Šetlandu“, kaže Majkl Pirson, konsultant za antarktičko nasleđe i nezavisni istraživač.

„To nije putovanje na koje biste se odvažili u drvenom kanuu.“

Prvobitno tumačenje čileanskih istraživača bilo je da je ona bila domorodački vodič lovcima na foke koji su putovali sa severne polulopte do Antarktičkih ostrva koje je prvi put otkrio Vilijam Smit 1819. godine.

Međutim, bukvalno ne postoji nikakav zapis da su žene učestvovale u tim ekspedicijama na daleki jug u tim ranima danima.

Lovci na foke jesu imali bliske odnose sa domorodačkim plemenima iz južnog Čilea, kaže Melisa Salerno, arheološkinja iz Argentinskog naučnog i tehnološkog istraživačkog saveta.

Oni bi ponekad među sobom razmenjivali kožu foka. Nije isključeno da su razmenjivali i ekspertizu i znanje, ali interakcije između ove dve kulture nisu uvek bile prijateljski nastrojene.

„Ponekad je dolazilo do nasilnih situacija“, kaže Salerno.

„Lovci na foke znali su da otmu ženu sa jedne plaže i kasnije je ostave na nekoj sasvim drugoj.“

Slika

Getty Images
Svaki naučnik ili istraživač koji dolazi na Antarktik svestan je da mu je život potencijalno u opasnosti.

Odsustvo preživelih zapisa i dnevnika sa ranih brodova koji su plovili na jug do Antarktika još više otežava potragu za istorijatom ove žene.

Njena priča je jedinstvena među ranim posetiocima Antarktika.

Žena koja, prema svim uobičajenim svedočanstvima, nije trebalo da bude tamo – ali nekako ipak jeste.

Njene kosti obeležavaju početak ljudskih aktivnosti na Antarktiku i neizbežne gubitke života koji su dolazili sa pokušajima da se ukroti ovaj nepristupačni kontinent.

Skotov tim za istraživanje Južnog pola29. mart 1912.

Tim britanskih istraživača Roberta Falkona Smita stigao je na Južni pol 17. januara 1912. godine, svega tri nedelje nakon što je norveški tim predvođen Roaldom Amundsenom pošao iz iste tačke.

Moral britanske grupe bio je srušen kad su otkrili da nisu stigli prvi. Ubrzo posle toga, stvari su mnogo više pošle po zlu.

Stići na pol bio je podvig kojom se na probu stavljala ljudska izdržljivost i Skot se nalazio pod ogromnim pritiskom.

Pored izlaženja na kraj sa neposrednim izazovima surove klime i odsustvom prirodnih resursa kao što je drvo za gradnju, imao je i tim od 60 ljudi koje je trebalo da predvodi. Još pritiska poteklo je od visokih očekivanja njegovih kolega kod kuće.

„Namera im je bila da uspeju ili umru – i u tom duhu su pošli na Antarktik“, rekao je u govoru onomad Leonard Darvin, predsednik Kraljevskog geografskog društva i sin Čarlsa Darvina.

„Kapetan Skot će još jednom dokazati da muškost ove nacije nije mrtva… samopoštovanje čitave nacije svakako se povećava avanturama kao što je ova“, rekao je on.

Skot nije bio nesvestan tih očekivanja.

„On je bio jedan veoma zaokružen, čovečan lik“, kaže Maks Džons, istoričar heroizma i polarnih istraživanja sa Univerziteta u Mančesteru.

„U njegovim dnevnicima videćete da ga izjedaju sumnje i nesigurnosti oko toga da li je dorastao zadatku i to ga čini još simpatičnijim. Imao je i mane i slabosti.“

Uprkos njegovim brigama i sumnjama, mentalni sklop „uspeti ili umreti“ nagonio je tim na rizike koji bi mogli da nam deluju nestvarno danas.

Tokom povratka tima sa pola, Edgar Evans je umro prvi, u februaru. Potom Lorens Outs. Smatrao je sebe teretom, misleći da tim ne može da se vrati kući zato što ih on zadržava. „Izaći ću napolje i možda ću se malo zadržati“, rekao je on 17. marta.

Slika

Getty Images
Članovi zlosrećne britanske polarne ekspedicije.

On možda nije bio svestan koliko je zapravo blizu smrti bio čitav ostatak grupe.

Tela Outsa i Evansa nikad nisu pronađena, ali samog Skota, Edvarda Vilsona i Henrija Bouversa pronašla je potraga organizovana nekoliko meseci posle njihove smrti.

Oni su umrli 29. marta 1912. godine, prema datumu iz poslednjeg unosa u Skotovom dnevniku. Članovi potrage su ih prekrili snegom i ostavili ih da leže tamo.

„Mislim da ljudska bića nikad nisu prošla kroz mesec dana onoga kroz šta smo mi prošli“, napisao je Skot na poslednjim stranicama svog dnevnika.

Tim je znao da se nalazi na 18 kilometara od poslednje stanice sa hranom, sa zalihama koje su mogle da ih spasu.

Međutim, bili su osuđeni na boravak u šatoru danima, sve slabiji, zatočeni u surovoj snežnoj oluji.

„Bili su spremni da rizikuju živote i to su doživljavali kao nešto legitimno. Možete to da doživite kao sastavni deo mentalnog sklopa imperijalne muškosti, vezane za dugotrajnu patnju i surova okruženja“, kaže Džons.

„Ne kažem da su želeli da umru, ali mislim da su bili spremni na to ako treba.“

Džeremi Bejli, Dejvid Vajld i Džon Vilson14. oktobar 1965.

Četiri muškarca upravljala su snežnim vozilom tipa Maskeg i njegovim saonicama blizu planina Hajmefront, istočno od njihove baze u Istraživačkoj stanici Hejli na Istočnom Antarktiku, blizu Vedelovog mora.

Maskeg je bilo teško vozilo pravljeno da vuče ljude i zalihe preko velikih udaljenosti na ledu.

Grupa pasa trčala je za njima.

U kabini su se nalazila trojica ljudi. Četvrti, Džon Ros, sedeo je na saonicama pozadi, blizu haskija.

Džeremi (Džeri) Bejli, naučnik koji je merio dubinu leda ispod traktora, sedeo je za volanom. On i Dejvid (Daj) Vajld, geodet, i Džon Vilson, doktor, motrili su na led ispred sebe.

Sneg je zasipao veći deo malog, pljosnatog vetrobrana. Grupa je putovala čitav dan, smenjujući se u kabini gde bi se zagrevali ili sedeli pozadi na saonicama.

Ros je posmatrao beskrajnu ledenu površinu, sneg i planine Stela Grupe.

Oko 8:30, psi uz saonice prestali su da trče. Saonice su se ukopale u mestu.

Slika

Getty Images
Pukotine u ledu umeju da budu smrtonosne; ovo vozilo je pedesetih zamalo izbeglo da upadne u jednu.

Ros, čiji je sluh bio prigušen fantomkom i dvema zimskim jaknama, nije čuo ništa.

Okrenuo se i video da je Maskeg nestao.

Ispred njega, vrh prvih saonica visio je nadole. Ros je potrčao napred i otkrio da su se one ukopala u sam vrh ogromne pukotine u ledu koja se nalazila direktno na njihovoj putanji.

Sam Maskeg propao je oko 30 metara u pukotinu. U dubini, njegove gusenice zabile su se vertikalno u jedan ledeni zid, a kabina se tesno priljubila uz drugi.

Ros je dozivao u dubinu.

Nije bilo odgovora od trojice muškaraca iz kabine.

Posle oko 20 minuta vikanja, Ros je čuo odgovor.

Dijalog, kako ga je zapisao iz sećanja neposredno nakon događaja, bio je kratak:

Ros: Daj?

Bejli: Daj je mrtav. Ja sam.

Ros: Je li to Džon ili Džeri?

Bejli: Džeri.

Ros: Kako je Džon?

Bejli: I on je gotov, druže.

Ros: A šta je s tobom.

Bejli: Sav sam polomljen.

Ros: Možeš li da se pomeriš ili vežeš konopac oko struka?

Bejli: Sav sam polomljen.

Ros je pokušao da siđe u pukotinu, ali spuštanje je bilo otežano.

Bejli mu je rekao da ne rizikuje, ali Ros je ipak pokušao.

Nakon nekoliko neuspelih pokušaja, Bejli je prestao da odgovara na Rosove pozive.

Ros je čuo vrisak iz pukotine. Nakon toga, Bejli se više nije odazivao.

Pukotine – duboki useci u ledu koji znaju da se spuštaju i stotinu metara – ozbiljna su pretnja dok se putuje preko Antarktika. 14. oktobra 1965. godine duvali su jaki vetrovi i podizali smetove i raspršivali sneg preko pejzaža, prema izveštajima o nesreći koja se čuva u arhivama Britanskog istraživačkog centra za Antarktik.

To je prekrilo otvore ambisa i, ključno, tanku plavu liniju od leda ispred svakog bezdana koji bi upozorio ljude da se zaustave.

„Možete to da zamislite – dignu se smetovi i imate malo leda na vetrobranu, prsti su vam se smrzli, pomišljate da je ionako vreme da stanete“, kaže Rod Rajs Džons, jedan od članova ekspedicije koja nije pošla na put sa Maskegom.

On pokazuje na oblast prekrivenu pukotinama preko koje je išao Maskeg, na mapi kontinenta raširenoj preko stočića prekrivenog knjigama o Antarktiku.

„Vozite se po ledu, truckate se, drmusate i poskakujete. Ne vidite tanku plavu liniju.“

Džons dovodi u pitanje da li je tim prošao dovoljnu obuku za opasnosti putovanja po Antarktiku.


Iako deluje kao da je svet zbog korona virusa usporio – klimatske promene nisu stale. Pogledajte kako:

Deluje kao da je svet usporio zbog korona virusa, ali klimatske promene nisu stale.
The British Broadcasting Corporation

Mnogi od njih imali su vrlo malo iskustva u surovim fizičkim uslovima. Veći deo njihovih priprema za život na Antarktiku proveden je u učenju rukovanja naučnom opremom koja će im biti potrebna za rad, a ne da bi ih obučila kako da izbegnu nesreće na ledu.

Svaka nesreća na Antarktiku polako je dovodila do promena kako će ljudi putovati i kako će se obučavati.

Izveštaji podneti posle nesreće preporučivali su nekoliko načina kako da se putuje bezbednije preko regiona prekrivenih pukotinama u ledu, od modifikovanja vozila do novih načina da se ona povežu.

Embrouz Morgan, Kevin Oklton i Džon Kol – Avgust 1982.

Trojica muškaraca zaputila su se preko leda u ekspediciju do obližnjeg ostrva po dubokoj antarktičkoj zimi.

Led preko mora bio je čvrst i oni su lako stigli do ostrva Peterman.

Južna aurora bila je vidljiva na nebu, neobično jarka i dovoljno jaka im da ometa sve veze.

Tim je stigao do ostrva bezbedno i bivakovao u kolibi blizu obale.

Ubrzo nakon što su stigli do obale, podigla se snažna oluja koja je do narednog dana potpuno razbila led na vodi.

Grupa je ostala nasukana, ali ljudstvo nije bilo previše zabrinuto. Imali su dovoljno hrane u kolibi da im za njih trojicu potraje više od mesec dana.

U narednih nekoliko dana, led se nije formirao preko mora pošto su oluje nastavljale da besne i lome led u kanalu.

U kolibi nije bilo knjiga niti papira, a kontakt sa spoljnim svetom bio je ograničen na zakazana radio javljanja bazi.

Uskoro su prošle dve nedelje.

Javljanja su bila kratka, jer je baterija u njihovim radio aparatima bila sve slabija.

Tim je postao nestrpljiv.

Pingvini vrste gentu i adeli počeli su da okružuju kolibu. Možda su delovali simpatično, ali ubrzo je njihov miris počeo da smeta ljudima.

Stvari su se pogoršale.

Tim je dobio proliv, jer se ispostavilo da je neka hrana u kolibi bila mnogo starija nego što su mislili. Od smrada pingvina nije im bilo ništa bolje. Ubili su i pojeli nekolicinu kako bi obnovili zalihe.

Ljudi su čekali i bili sve nezadovoljniji, žaleći se na dosadu tokom radijskih javljanja bazi.

U petak 13. avgusta 1982. godine, viđeni su kroz teleskop kako mašu glavnoj bazi. Radijske baterije su im bile pri kraju. Morski led se ponovo formirao, ulivši im nadu za beg.

Dva dana kasnije, u nedelju 15. avgusta, grupa se nije javila preko radija u zakazano vreme. Potom je nastupila još jedna snažna oluja.

Ljudi u bazi su se popeli na visinsku tačku sa koje su mogli da vide ostrvo. Sav led preko mora ponovo je nestao, odnesen u oluji.

„Ti ljudi su uradili nešto što smo svi već radili – skoknuli malo do ostrva“, kaže Pit Salino, koji se nalazio u glavnoj bazi u to vreme.

Njih trojica više nikad nisu viđena.

Čak i posle detaljne pretrage, tela nikad nisu pronađena.

Oko ostrva su kolale veoma jake struje. Pouzdan, debeo led formirao se relativno retko, priseća se Salino. Način na koji su testirali da li će led izdržati bio je relativno primitivan – udarali bi ga drvenim štapom sa metalnim vrhom da bi videli da li će se razbiti.

Čak i posle detaljne pretrage, tela nikad nisu pronađena.

Salino pretpostavlja da su ljudi izašli na led nakon što se on ponovo formirao i da su se ili zaglavili ili da nisu mogli da se vrate kad je naišla oluja.

„Zvuči suludo sada, dok sedite u udobnoj sobi u Sariju“, kaže Salino.

„Kad bismo izlazili, uvek je postojao rizik da ćete propasti, ali uvek biste išli pripremljeni. Uvek bismo imali rezervnu odeću u hermetički zatvorenim kesama. Svi smo prihvatili rizik i smatrali smo da je to mogao da bude bilo ko od nas.“

Nasleđe smrti

Za one koji su doživeli da izgube kolega i prijatelje na Antarktiku, tugovanje ume da bude jedinstveno teško.

Kad neki vaš prijatelj nestane ili njegovo telo ne može da se nađe, tipični ljudski rituali smrti – ukop, poslednji oproštaj – izmiču onima koji ostaju za njima.

Kliford Šeli, britanski geofizičar koji je radio na Argentinskim ostrvima kod Antarktičkog poluostrva krajem sedamdesetih, izgubio je prijatelje koji su se popeli na obližnji vrh planine Peri 1976. godine.

Smatra se da su se ti ljudi – Džefri Hargrejvs, Majkl Voker i Grejem Vitfild – zaglavili u lavini. Potraga iz vazduha naišla je na tragove njihovog kampa, ali njihova tela nikad nisu pronađena.

Slika

Getty Images
Grobovi nekadašnjih istraživača.

„Samo čekate i čekate, ali ne desi se ništa. I onda samo izgubite nadu“, kaže Šeli.

Čak i kad se telo pronađe, zahtevna priroda života i rada na Antarktiku čine to teškim mestom za tugovanje.

Ron Pinder, radio vezista iz Saut Orkniza s kraja pedesetih i ranih šezdesetih, i dalje tuguje za nekim ko je pao sa litice na ostrvu Signi dok je obeležavao ptice 1961. godine.

Telo njegovog prijatelja Rodžera Fajlera, pronađeno je u podnožju litice visoke šest metara ispod gnezda gde se veruje da je obeležavao ptice. Njegovo telo je sahranjeno na ostrvu.

„Danas je to bilo pre 57 godina. To je, dakle, u dalekoj prošlosti. Ali na mene više utiče sada nego što je tada. Život je bio takav da ste prosto samo morali da nastavite dalje“, kaže Pinder.

Isto važi i za Šelija.

„Mislim da to nismo zapravo svarili kako treba“, kaže on.

„I dalje mi stoji negde u pozadini mozga. Ali svakako su mi pomešana osećanja, zato što je Antarktik neverovatno lep, i tokom zime i tokom leta. Bilo je to najbolje mesto za boravak i radili smo stvari koje smo želeli da radimo.“

Ove smrti dovele su do promena kako ljudi rade na Antarktiku. Kao posledica toga, ljudi danas žive bezbednije na tom opasnom izolovanom kontinentu.

Iako se strašni incidenti i dalje dešavaju, mnogo je toga naučeno na osnovu prošlih nesreća sa smrtnim ishodom.

Za prijatelje i porodice umrlih, u toku je inicijativa da se njihovi najbliži nikad ne zaborave.

Ispred Skotovog polarnog istraživačkog instituta u Kembridžu, u Velikoj Britaniji, dva visoka lučna stuba od hrastovine naginju se jedan ka drugom, blago se dodirujući pri vrhu.

To je polovina spomenika mrtvima, koji je podigao Britanski trust antarktičkih spomenika, koji su osnovali Rod Rajs Džons i Brajan Dorset Bejli, Džeremijev brat, u čast onih koji su stradali na Antarktiku.

Druga polovina spomenika je dugi isečak metala koji se blago naginje ka moru u Port Stenliju na Folklandskim Ostrvima, gde mnogi istraživači odlaze na poslednju etapu svog putovanja na Antarktik.

Gledani sa jednog kraja tako da se poravnaju, stubovi od hrastovine se udaljavaju jedan od drugog, ostavivši dugi konusni prazan prostor između njih.

Oblik te praznine savršeno ispunjava visoki metalni isečak podignut na podnožje na drugom kraju sveta.

To je fizički simbol koji premošćuje polulopte, povezujući dom sa beskrajnim i divljim kontinentom koji je privukao ove naučnike na njihovo poslednje putovanje.


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.