Kada je potvrdila sporazum sa Makedonijom o novom nazivu te države (Republika Severna Makedonija), Grčka je posredno priznala postojanje makedonskog jezika i nacionalnosti.
A opet, ona decenijama odbija da prizna postojanje vlastite makedonske manjine, piše Marija Margaronis. Da li će se sada nešto promeniti?
Gospodin Fokas (92) stoji prav kao strela, u smeđim kožnim čizmama i sakou boje krema, tek ovlaš se oslanja na štap od ebonovine i slonovače koji je jednog veka iz Rumunije doneo njegov deda. Fokasovi um i sećanja britki su poput njegovog stila oblačenja.
Penzionisani advokat, Fokas besprekorno govori grčki sa karakterističnim akcentom: maternji jezik mu je makedonski, slovenski jezik srodan bugarskom koji se u ovom delu Balkana govori vekovima.
U modernoj kući njegovog sina u selu u severnoj Grčkoj, vodi me kroz bolnu istoriju grčkog nepriznavanja ove manjine.
Odmah na početku razgovora, Fokas je napomenuo da je istovremeno poreklom Makedonac i grčki patriota.
On ima dobar razlog da istakne svoju lojalnost – gotovo ceo vek Makedonci u Grčkoj bili su mete sumnje, a povremeno i progona, iako su skoro svi negirali njihovo postojanje.
Većina nerado govori strancima o svom identitetu. I za sebe i za druge oni su prosto poznati kao „lokalci“ (dopyi), koji govore „lokalni“ (dopya) jezik.
Potpuno su izostavljeni iz udžbenika istorije, nema ih u popisu još od 1951. godine (kada su samo povremeno beleženi i nazivani prosto „građanima koji govore slovenski“), a jedva da se pominju i u javnosti.
Većina Grka ni ne zna da oni postoje.
To brisanje bio je jedan od razloga za dugogodišnji spor Grčke sa bivšom jugoslovenskom republikom koja se sada zvanično zove Republika Severna Makedonija.
Spor je konačno razrešen glasanjem u grčkom parlamentu kojim je potvrđen (većinom od samo sedam glasova) sporazum postignut u junu prošle godine između premijera dveju zemalja.
Kad je grčki premijer Aleksis Cipras tokom skupštinske rasprava pomenuo postojanje „Slovenomakedonaca“ u Grčkoj – u vreme Drugog svetskog rata – prekršio je dugogodišnji tabu.
Upotreba imena „Makedonija“ kada se radi o susednoj državi implicitno priznaje da su Makedonci narod za sebe i otvara vrata teškim pitanjima i istoriji ove manjine u Grčkoj.
U vreme kada je rođen Fokas, severni grčki region Makedonije bio je tek nedavno pripojen grčkoj državi.
Sve do 1913. godine on je bio deo Otomanskog carstva, a Grčka, Bugarska i Srbija dodvoravale su se njenim slovenskim stanovnicima kako bi da položile pravo na tu teritoriju.
Prepoznatljiv makedonsko-slovenski identitet nastao je krajem 19. i početkom 20. veka, delom kao reakcija na te suprotstavljene sile. Kao što je Fokasov stric imao običaj da kaže, njegova porodica nije „ni srpska, ni grčka, ni bugarska, već pravoslavno makedonska“.
Na kraju su se Makedonci slovenskog porekla našli podeljeni između tri nove države. U Grčkoj su neki od njih proterani; nad onima koji su ostali izvršen je pritisak da budu asimilovani.
Sva sela i gradovi sa negrčkim imenima dobili su nova, koja je krajem dvadesetih birao odbor učenjaka, iako gotovo čitav vek kasnije neki lokalci i dalje koriste stara imena.
Te 1936. godine, kada je Fokas imao samo devet godina, grčki diktator Joanis Metaksas (poštovalac Musolinija) zabranio je makedonski jezik i prisilio one koji ga govore da imena promene u grčka.
Fokas se seća kako su policajci prisluškivali ožalošćene na sahranama i ćulili uši pod prozorima kako bi uhvatili nekoga ko priča ili peva na zabranjenom jeziku. Usledile su krivične prijave, pretnje i batinanja.
Žene – koje često nisu govorile grčki – prekrivale bi usta šalovima da bi prigušile govor, ali je Fokasova majka ipak bila uhapšena i kažnjena novčano sa 250 drahmi, što je tada bila velika suma.
„Oni koji su govorili slovenski propatili su mnogo pod Metaksasom“, kaže on. „Dvadeset ljudi iz ovog sela, glave velikih porodica, prognano je na ostrvo Hios. Moj svekar je bio jedan od njih.“
Mučili su ih prisiljavajući ih da piju mašinsko ulje, koje je snažan laksativ.
Kad su Nemačka, Italija i Bugarska 1941. godine okupirale Grčku, neki od onih koji su govorili slovenski dočekali su Bugare kao potencijalne oslobodioce od Metaksasovog tiranskog režima.
Ipak, mnogi su se ubrzo priključili pokretu otpora, koji je predvodila Komunistička partija (ona je u to vreme podržavala makedonsku manjinu) i nastavili da se bori sa komunistima u građanskom ratu koji je usledio posle okupacije Sila osovine.
(Bugarska je pripojila istočni deo grčke Makedonije između 1941. i 1944. godine, počinivši brojne zločine; mnogi Grci ih i dan-danas pogrešno pripisuju Makedoncima, koje identifikuju kao Bugare.)
Kad su komunisti konačno poraženi, usledile su brutalne odmazde prema svakom ko je bio povezan sa otporom ili levicom.
„Makedonci su platili više od bilo koga drugog za građanski rat“, kaže Fokas. „Osmoro ljudi iz ovog sela završilo je pred prekim sudom i streljano je, još osmoro iz susednog sela, 23 iz onog preko puta. Ubili su dedu i unuka, koji je imao samo 18 godina.“
Fokas je tada studirao u Solunu – ali je i on uhapšen i proveo je tri godine u zatvoru na ostrvu Makronisosu.
Razlog nije bilo neko krivično delo već činjenica da je njegova majka pomogla zetu da pobegne kroz stakleni krov kafane u kojem je bio zatvoren.
Većina robijaša na Makronisosu bili su grčki levičari i prisiljeni da potpišu izjave o pokajanju zbog navodne komunističke prošlosti.
Oni koji su odbili bili su prisiljavani da puze ispod bodljikave žice ili su ih čuvari tukli debelim štapovima od bambusa.
„Radili su im jezive stvari“, kaže Fokas.
„Ali mi ne smemo da pričamo o njima. Oni su uvreda za grčku civilizaciju. To blati uzorno ime Grčke.“
Desetine hiljada boraca Demokratske armije, od kojih je oko pola govorila slovenski, pobegli su u zemlje Istočnog bloka tokom i posle građanskog rata.
Komunisti su preko granice preveli oko 20.000 dece, da bi ih zaštitili ili iskoristili kao rezervne trupe za neku buduću kontraofanzivu.
Mnogi civili slovenskog porekla otišli su iz bezbednosnih razloga i na sever. Čitava sela ostala su napuštena, poput starog naselja Kristalopigi (Smrdeš na makedonskom) kod granice sa Albanijom, gde je samo velelepna crkva Svetog Đorđa ostala kao svedočanstvo o mestu koja nekad brojala više od 1.500 duša.
I tako je 1982. godine, više od 30 godina po završetku sukoba, socijalistička vlada Grčke izdala dekret kojim se dozvoljava povratak izbeglicama iz građanskog rata – ali samo onima „grčke nacionalnosti“.
Etničkim Makedoncima iz Grčke kapije vlastite zemlje ostale su zatvorene, a rodna sela i zemlja nedostupni. Porodice koje je razdvojio rat nikada se ponovo nisu ujedinile.
Fokasov svekar i zet umrli su u Skoplju.
Ali, ističe on, taj dekret prećutno je priznao da u Grčkoj postoje etnički Makedonci, iako država nikad zvanično nije priznala njihovo postojanje: „Te ratne izbeglice su za sobom ostavile decu, unuke, očeve, majke. Šta su oni bili. ako ne Makedonci?“
Nemoguće je izračunati tačan broj Grka slovenskog porekla ili potomaka etničkih Makedonaca u Grčkoj.
Istoričar Leonidas Embiricos procenjuje da u grčkoj regiji Makedoniji i dalje živi njih više od 100.000, iako bi se samo 10.000 do 20.000 njih otvoreno deklarisalo kao pripadnici ove manjine – mnogi drugi među njima su ponosni grčki nacionalisti.
Makedonski jezik već decenijama nije zvanično zabranjen u Grčkoj, ali je strah i dalje prisutan.
Sredovečni čovek kog sam srela u selu blizu dela Prespanskog jezera zaraslog u trsku, gde je u junu prošle godine prvi put potpisan sporazum između Grčke i Severne Makedonije, objasnio je da se ovaj strah generacijama prenosi s kolena na koleno.
„Moji roditelji nisu govorili ovim jezikom kod kuće u slučaju da ga ja slučajno ne pokupim i progovorim u javnosti. Da bi me zaštitili. Više se ni ne sećamo zašto se plašimo“, rekao je on.
Ovaj jezik polako izumire. Godine tlačenja dovele su do toga da se makedonski govori iza zatvorenih vrata, a asimilacija je samo dovršila posao.
A opet, razgovor ili pevanje na makedonskom i dalje mogu da budu uzrok za uznemiravanje.
Fokasov sin je muzičar. On nam svira sablasne zvuke na makedonskoj fruli dok njegov mali sin gleda sa strane.
On i njegovi prijatelji nekada su organizovali međunarodni muzički festival na glavnom trgu u selu, sa bendovima koji su dolazili čak iz Brazila, Meksika i Rusije.
„Nakon nastupa bendova, organizovali bi žurku na kojoj smo svirali makedonske pesme. Nijedna nije bila nacionalistička niti separatistička – nikad to ne bismo dopustili. Ali 2008. godine, upravo kad smo očekivali da stignu strani muzičari, lokalna vlast je odjednom zabranila da održimo festival na trgu, iako drugi ljudi – isti oni koji su nas zabranili – i dalje tamo održavaju druge događaje.“
Stav Grčke
- Grčka vlada zvanično priznaje samo jednu manjinu – muslimane iz Trakije
- Tokom istorije, Grčka je Slovene iz grčke Makedonije smatrala lingvističkom grupom pre nego nacionalnošću, nazivajući ih slavofonim Grcima ili dvojezičnim Grcima – sporazum o imenu Severna Makedonija podrazumeva da Skoplje promeni ustav kako bi se izbacilo pominjanje „manjine“ u Grčkoj
- U dokumentu objavljenom ranih 90-tih kaže se da su „skoro svi dvojezični stanovnici ove oblasti čija nacionalna svest nije bila grčka preselili u susedne zemlje“ u prvoj polovini 20. veka – što automatski podrazumeva da svaki stanovnik koji govori dva jezika i ostao je u zemlji ima grčku nacionalnu svest
U poslednjem trenutku, festival je preseljen na poljanu izvan sela, u trsku i močvaru, bez odgovarajućih uslova – što je, ističe Fokasov sin, samo predstavilo Grčku u lošem svetlu.
„A znate li zašto su pesme zabranjene na trgu, ali ne i na poljani izvan sela?“, dodaje njegov otac.
„Zato što na trgu postoje kafići i lokalni ljudi bi sedeli tamo, gledali i slušali u potaji. Ali izvan sela oni se plaše da dođu na festival – privukli bi pažnju na sebe ukoliko bi to radili.“
Ratifikacija grčkog sporazuma sa Republikom Severnom Makedonijom – i njeno implicitno priznanje makedonskog jezika i nacionalnosti – ogroman je politički napredak koji bi trebalo da pomogne da se takvi strahovi uklone.
Ali, proces je izazvao nove talasa besa i nezadovoljstava, uz brojne, ponekad nasilne proteste zbog sporazuma, koje podržavaju delovi Pravoslavne crkve.
Novi izbori zakazani su za kraj godine. Desničarska opozicija u Grčkoj nije oklevala da iskoristi nacionalistička osećanja javnosti, optuživši Sirizinu vladu za veleizdaju.
Za grčke građane koji govore slovenskim jezikom i odavno ne žele ništa drugo nego prava na izražavanje svoje kulture, možda još nije došlo vreme da izađz iz senke.
Fokas se u tekstu oslovljava samo imenom da bi mu se zaštitio identitet.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
