Dostojanstven i blag, uronjen u unutrašnji spokoj i mir, nalik na derviša čiju je slavu proširio komunističkom Jugoslavijom, Meša Selimović je voleo brzu vožnju, fudbal i zbog ljubavi ostao bez partije i političkih lovorika.

Najveću ličnu tragediju, ubistvo brata, pretočio je tek dve decenije kasnije u roman „Derviš i smrt“ koji je osvojio brojne nagrade.

Rukopis ovog romana koji se čuva u porodičnim škrinjama pisan je pola latinicom, pola ćirilicom, kaže Selimovićev unuk Nikola Momčilović, za BBC na srpskom.

Rodom iz Tuzle u Bosni i Hercegovini, sa dugogodišnjom adresom u Beogradu, gospodstvenog držanja, sa naočarima i uvek u uštirkanim košuljama, Selimović je bio strastveni navijač Crvene Zvezde.

„Baka (Darka) je pričala da je umro gledajući utakmicu, tad (11. jula) je bilo finale Svetskog prvenstva 1982. u fudbalu“, kaže njegov unuk.

Upravo zbog ljubavi sa Darkom, Selimović je izbačen iz Komunističke partije, usled strogih i krutih načela tadašnjeg morala.

• Potreba za mržnjom, ili kako je reditelj Filip Čolović pokušao da se izbori sa bolom
• Hrabra književnica koja je naljutila akademike – ko je bila Isidora Sekulić
• Roman o Londonu – 50 godina od objavljivanja remek-dela Miloša Crnjanskog
• Kako je viski spojio Čerčila, Pekića i BBC

Šekspirovsko književno delo

Selimović je veoma zanimljiva književno-istorijska figura, posebno zbog načina na koji je oblikovao najpoznatije delo, uplićući više paralelnih zapleta, kaže Marija Terzić sa Instituta za književnost i umetnost iz Beograda.

„Glavni junak je derviš, šejh (poglavar) tekije mevlevijskog reda (jedan od derviških redova), i mnogi kritičari obraćaju pažnju na taj islamski deo, a sam Selimović je rekao da mu to nije bila namera, već metafora za um ograničen indoktrinacijom.

„A ta ograničenost može biti pripadnost partiji, religiji, bilo čemu i on je hteo da naglasi koliko se čovek pripadanjem jednom sistemu u stvari otuđuje od samog sebe i sopstvene ljudskosti“, kaže Terzić za BBC na srpskom.

Ona se u doktorskoj disertaciji bavila paralelom Šekspirovog Hamleta i Selimovićevog dela Derviš i smrt.

„Meni je Mešina subjektivnost dosta potresna jer je temelj tog romana njegovo lično iskustvo smrti brata, koji je streljan zbog nečeg što i nije bio zločin.

„Uzeo je neke stvari iz magacina odakle nije trebalo, praktično streljan za primer, otuda fenomen čoveka koji je bez krivice kriv – u romanu to je Harun, a u životu je njegov brat Šefkija“, kaže Terzić.

Šefkija Selimović, najstariji brat i partizanski oficir, krajem 1944. uzeo je krevet, ormar i stolicu iz GUND-a (Glavne uprave narodnih dobara), zbog čega je izveden pred preki sud.

Osuđen je na smrtnu kaznu streljanjem baš zato „što je okrivljeni iz poznate partizanske porodice“, iako je nameštaj spremio za ženu koja se vraćala iz koncentracionog logora.

„Fascinantno je da je Meša čekao 22 godine od istorijskog trenutka dešavanja zločina do preoblikovanja u književni motiv za roman.

„Njegovo objašnjenje je da je čekao sve to vreme da bi gorčina i tuga iščezle, da roman ne bi bio potresna lična priča, već da bi bio podignut na nivo univerzalnosti“, kaže Terzić, ocenjujući da je time izbegnuta patetika.

Istražujući za doktorski rad, utvrdila je da je u vreme kada je Šekspir pisao Hamleta, izgubio najpre oca, a zatim i jedanaestogodišnjeg sina Hamneta.

I Hamlet i Ahmed Nurudin, kao glavni likovi, suočavaju se sa ličnim gubicima.

Uprkos očiglednim razlikama između srednjevekovne Engleske, odnosno Danske i otomanske Bosne, postoji zajednička crta ideološkog okvira koji i jednom i drugom oduzima pravo ličnog izbora i slobodne volje, smatra Terzić, profesorka engleskog jezika.

„I u Hamletu i Dervišu i smrti postoji nekoliko rukavaca, više slojeva tih dela – psihološka kritika i politički pragmatizam.

„Zanimljivo je da pisac sa ovdašnjih prostora, iz relativno male kulture, može da stoji rame uz rame sa jednim Šekspirom“, kaže Terzić.

Više o dervišima

• Ko su savremeni balkanski derviši
• Put beogradskog derviša – od Libana, preko Sirije i Novog Pazara do Voždovca
• Kako su sarajevski derviši odabrali sopstveni put
• Kako se na derviše gleda na Balkanu

Životni put

• Rođen u Tuzli 26. aprila 1910.
• Pohađao je istu školu kao nekadašnji patrijarh Srpske pravoslavne crkve Pavle.
• Po završetku studija književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, do početka Drugog svetskog rata radio je kao profesor gimnazije u Tuzli.
• Bio je i profesor u Behram-begovoj mederesi pre Drugog svetskog rata. Na časove je dolazio sa fesom na glavi, ispričao je jedan od njegovih učenika, profesor Omer Nakičević, za Al Džaziru. Kako je rekao, zahvaljujući Meši Selimoviću naučio je sastavne, rastavne i sve ostale veznike.
• Tokom rata se priključio partizanima i uključen je u Komunističku partiju.
• Ustaše su ga zarobile i zajedno sa bratom i sestrom je nekoliko meseci bio je u zatvoru, u samicama, jedno do drugog, sa okovima na rukama i nogama.
• U kasnim tridesetim počinje sa pisanjem. Autor je pripovetki, eseja i romana „Tišine“ (1961), „Magla i mjesečina“ (1965), „Derviš i smrt“ (1966), „Tvrđava“ (1970).
• Od 1950. bio je docent Filozofskog fakulteta u Sarajevu, a zatim od 1957. direktor Drame Narodnog pozorišta u Sarajevu.
• Slavu je stekao romanom „Derviš i smrt“ (1966) osvojivši brojne domaće književne nagrade, a bio je i član Srpske akademije nauka i umetnosti.
• Preminuo je 11. jula 1982. u Beogradu.

Među osnivačima lista Oslobođenje

U avgustu 1943. u selu Trnavi, kraj Bijeljine, koje su partizani zvali ‘malom Moskvom’, našla se jedinica Meše Selimovića.

On je, kao član propagandne jedinice Agitpropa Oblasnog komiteta KPJ za istočnu Bosnu, jedući pasulj za doručak, ručak i večeru, sa partijskim drugovima čekao trenutak za napad na grad.

Poslije napada i upada u Bijeljinu, iz grada smo iznijeli štamparske tigl-mašine i sve što je potrebno za štampanje novina. Tada smo pokrenuli list Oslobođenje.

Oslobođenje, koje je na amblemu imalo zvezdu petokraku i podnaslov Smrt fašizmu-sloboda narodu, danas je list sa najdužom tradicijom u Bosni i Hercegovini i ove godine slavi 80. rođendan.

U prvom broju Oslobođenja, pripemljenom ručnom štamparijom, Selimović je objavio članak o pravoslavnoj crkvi u Sovjetskom Savezu, prema podacima koje je čuo na radio stanicama Moskva i Slobodna Jugoslavija, zapisao je u memoarima.

Zbog razvoda i ljubavi izbačen iz Partije

Kada je posle rata sreo Daroslavu Darku Božić, ženu koja će mu biti životna ljubav i podrška, već je bio u braku i imali su dete.

Darku je upoznao slučajno, u njegovoj kancelariji u Beogradu.

„Mlada i lepa žena mislila je da će zateći brkatog partizana opasanog pištoljčinom, a tamo je ugledala mladog čoveka u košulji, nasmejanog“, pričao je Selimović kasnije.

Već tad je, kaže, bio „uhvaćen“.

Ljubav na prvi pogled učinila je da ostavi porodični dom.

Sa Darkom, za koju u knjizi Sjećanja kaže da je „njegov dobar duh“, ostao je do smrti i dobili su dve ćerke.

Međutim, život sa Darkom i pre formalnog razvoda od prve supruge bio je tema partijskog sastanka jer se radilo o važnoj figuri partizanskog i komunističkog pokreta.

Da bi se raspravilo o njegovom slučaju, u proleće 1947. zasedali su komiteti za kulturu i školstvo i nauku Vlade Federativne Narodne Republike Jugoslavije.

U njenom slabom tijelu lijepog lica bila je tolika snaga volje i toliko hrabrosti, da me uvijek zaprepašćivala: ona me branila od nevolja ‘života, štitila od njegovih grubosti, hrabrila kad mi je bilo teško pred teškoćama pisanja, vjerovala u mene kad su svi sumnjali, usmjeravala me svojom fantastičnom intuicijom, moju tvrdoću korigovala svojom mekoćom, hranila me svojom ljubavlju.

Bez nje bih sigurno bio sitni profesor ili srednji politički rukovodilac (ni to ne bi bila nikakva tragedija, konstatujem samo činjenice).

Članovi organizacije, a naročito drugarice, postavljali su nedozvoljeno i neukusno indiskretna pitanja (»O čemu ste sve tačno razgovarali? – jeste li se ljubili? – šta ste još radili?« i sl.).

Kad mi je napokon sve dosadilo, rekao sam iznerviran: – Ako mislite da se iživljavate na meni, neću to dozvoliti. I napustio sam sastanak ogorčen.

Isključen sam iz Partije, a docnije otpušten s posla!, zapisao je Selimović u „Sjećanjima“.

Posle svega, Selimovoć i Darka su prodali gotovo sve što su imali da bi vozom, ponevši malo hleba i kačkavalja na put, krenuli u novi život u Sarajevu.

Tamo je Selimović obavljao niz visokih dužnosti u kulturi – bio je direktor Bosna-filma i glavni urednik u izdavačkom preduzeću „Svjetlost“.

Ćerke Maša i Jesenka su se rodile u Sarajevu i tamo završile škole, a tek 1970-ih se porodično vraćaju u Beograd.

Unuk Nikola Momčilović kaže da su se baka i deka obožavali do kraja života, što mu je „sve slađe kako je stariji“.

„Baka je bila ćerka oficira kraljeve garde, kao devojčica je živela u Šibeniku u vili sa bazenom i teniskim terenom, imala je konja koji se zvao Ljiljan, išla na balove kod kraljice.

„Sećam se da mi je pevala pesme Tamo daleko i Bože pravde krišom u kupatilu, ona je uvek bila veliki antikomunista, a Meša ubeđeni komunista i levičar i to njima ništa nije smetalo“, kaže Momčilović.

Komunisti su napravili revolucionarni otklon od Kraljevine Jugoslavije koja je smatrana buržoaskom, pa i neprijateljskom novouspostavljenom poretku, te je piščev drugi brak i zato bio nepodoban za partijske drugove.

• Miroslav Krleža, „hodajuća enciklopedija“, pisac oko čijih stavova se i danas lome koplja
• Rumena Bužarovska o novoj knjizi, dijaspori, starijim i mlađim feministkinjama
• Bio jednom jedan Tmuša, mali čovek sa radija
• Desanka Maksimović, pesnikinja koja je pisala do poslednjeg daha

Zaplakao u televizijskoj emisiji uz sevdalinku Josipe Lisac

Iskusni hrvatski novinar Dobroslav Silobrčić razgovarao je 1975. sa Selimovićem u emisiji „Gost urednik“ koja je skoro pola veka kasnije ponovo emitovana na Hrvatskoj radio televiziji.

Emisiju sa Selimovićem, u kojoj je govorio o pozivu pisca kao svojevrsnom „duhovnom striptizu, u kom se čovek obnažuje“, Silobrčić pamti i po dirljivom gestu.

Među gostima je bila i pevačica Josipa Lisac koja je otpevala sevdalinku Omer beže.

Dok je ona glasom dočaravala vreme turskih begova, pisac je zaplakao, prepričava Silobrčić za BBC na srpskom.

„Ponašao se neverovatno umilno i pristojno, nisam ni očekivao da će me tući, ali je Meša bio jako ugodan“, kaže uz osmeh.

„A onda me je ta pesma koju je Josipa pevala izmamila suzice iz očiju, bilo je jako lepo“.

Selimović je na njega ostavio „neverovatno dobar utisak“ i opisuje ga kao „jako skromnog i velikog, zaista sjajnog“.

„Bio je vrlo čitljiv, pametan i vrlo sposoban, jednostavno bio je veliki pisac.“

Delo Selimovića važno je za srpsku kulturu i književnost, ocenjuje profesorka Terzić, dodajući da je pitanje `čiji je Meša` koje se nekad u javnosti postavlja besmisleno i predstavlja mašenje poente.

„Ne potiče iz Srbije, ali je po ličnom ubeđenju, i to stoji u arhivi Srpske akademije nauka i umetnosti, srpski pisac muhamedanske vere.

„Međutim, svojatanje, koje profesor Aleksandar Jerkov naziva `političkim bezobrazlukom`, potpuno je pogrešno jer se time unižavaju ne samo književnici, već i njihova dela“, kaže Terzić.

Nikola Momćilović kaže da je njegov deda posle rata bio ateista, nije slavio muslimanske praznike, ali je dolazio kod ćerke i zeta na slavu, po pravoslavnim običajima.

Voleo brza kola

Meša Selimović je bio ljubitelj startnih automobila.

„Volim brzine. Pojurio bih ja i sa 120 na sat, ali ne da žena. Smetaju mi spora kola, volim startne automobile“, rekao je pre oko pola veka.

Momčilović zna za tu priču, iako se ne seća dede za volanom.

Imao je šest godina kad je pisac preminuo.

„I majka i tetka su imale položen vozački sa 18 godina i nijedna danas ne vozi, on je insistirao da nauče, ali one nisu delile tu strast“, kaže uz osmeh.

Ljubitelj fudbala

Fudbal je bio velika strast pisca.

U tuzlanskom radničkom klubu „Sloboda“ igrao je levu polutku, igrača sredine terena.

Za vreme studija u Beogradu, nosio je dres BUSK-a – Beogradskog univerzitetskog sportskog kluba.

Ta ljubav se provlači kroz sve generacije porodice.

Otac Nikole Momčilovića zatekao se jednom prilikom na porodičnom ručku kod Selimovića, preko zajedničkih prijatelja, i tako upoznao buduću suprugu Mašu.

Baš tada se čekao rezultat utakmice u kojoj je igrala Crvena zvezda, a mladom gostu je bilo neprijatno da zatraži da se uključi televizor da vide rezultat.

„Onda je Meša odreagovao – `pa i ja čekam, ja sam isto veliki Zvezdaš` i onda su zajedno odgledali utakmicu“, seća se Nikola.

Smatrao sebe lošim govornikom

Selimović je bio vrlo samokritičan, sudeći po memoarima.

Na moju veliku žalost, mada volim ljude koji lijepo pričaju (tom Hasanovom daru u »Dervišu i smrti« posvetio sam dosta prostora), ja nisam umio da usmeno ispričam neki događaj koliko-toliko organizovano, i sve do danas, cijelog života, toliko zapletem ono što hoću da kažem, da se ljudi s čuđenjem zgledaju, naročito ako hoću da kažem o onome što pišem. U početku sam bio nesrećan zbog te mane, kao da sam mutav ili gluh.

Poslije sam uvidio da sposobnost pričanja i dar pisanja rijetko kad idu zajedno, i teško se nalaze kod jednog čovjeka, čak se, izgleda, isključuju, zabeležio je u memoarima.

Selimovića je možda karakter sputavao u govorništvu, smatra njegov unuk.

„Kao neko ko ne voli da se ističe, onda ne voli ni da glumi, jasno mi je zašto nije voleo da govori javno.

„Mada, sve što sam ja pročitao i poslušao njegovih intervjua, zvučao je koncizno i jasno i usredsređeno“, kaže.

Dodaje da je dugo pamtio samo dedin lik, ali ne i glas.

Momčilović smatra da bi mu trebalo posvetiti više pažnje kao umetniku.

„Moja baka je bila ubeđena da je s namerom skrajnut, a on je bio tako blage naravi i pomirljivog stava.

„Iako levičar, komunista i član pokreta otpora koji je došao posle rata na vlast, on, ipak, nije bio uz tu vlast“, zaključuje Momčilović.

Momčilović se seća dana kad je pisac umro, 11. jula 1982.

Porodica se okupila u Starom Gradu na hrvatskom ostrvu Hvaru, gde su išli na letovanje.

Odmah posle utakmice, kada je Italija, pobedivši Zapadnu Nemačku postala prvak sveta, usledio je TV dnevnik.

„To je bila prva vest na Dnevniku, tako smo saznali, nismo imali telefon u toj kući, a telegraf valjda još nije stigao.

„Bio je kod kuće u Beogradu, to mu je bio drugi ili treći šlog, a pamtim ga uglavnom tako što je već bio u krevetu, nepokretan, ali raspoložen za priču“, priseća se Momčilović.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]