Možemo li jedan dan bez multitaskinga

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Mislim da je ovaj fenomen jedan od najvaznijih problema pojedinca u dobu u kojem zivimo. U sustini – ili polako, tesko (u smislu promisljeno, s naporom, odgovorno) i duboko u funkciji jednog kao licni izbor ili brzo, lako i povrsno u funkciji raznog kao nuznost. Izmedju slobode izbora i nuznosti uvek pobedjuje nuznost, inace ne bi bila nuznost vec nesto drugo. Isprobavala sam ovako. Ako pisem esej ili „esej“ na kompjuteru, za sat vremena mogu da napisem omanji plitak roman skoro bez razmisljanja, cak i uz muziku i dok povremeno ubacujem nesto u lonac i promesam. Penkalom na papiru u miru i tisini jednu, dve strane, jer pocinjem da mislim, dakle odbacujem bitno vise (moja cerka kaze „nije zato vec zato sto si cicija pa ti zao mastila i papira“, u cemu moze biti istine, ali ne menja smisao). Hemijskom olovkom koja mora da se pritisne smesta pisem u „tezama za posle“; ako ispunim jedan letter format za sat, svaka mi cast. Kad bih pisala klinom u mermeru verovatno bih umesto prvog glupog romana za sat vremena smislila dva stiha koja valjaju, a ako znam da je klin tup jedan kraci stih, od kracih reci, bez slova sa mnogo krivina i – po smislu deset puta dublji od prva dva. To je taj odnos kvaliteta. Uz multitasking to je nemoguce, narocito telefon – vidi ovo, vidi ono, proveri ono, odgovori, sedi, lezi, masi repicem, skoci na zadnje noge… Ali jeste moguca iluzija da nije tako.