Plavi dim kulja sa istočne tribine stadiona Čukaričkog.

U toku je finale Kupa Beograda, a za pehar se bore OFK i Radnički sa Novog Beograda.

Dim se polako širi po tribini i delu terena, dok grupa navijača plavo-bele krvi pokušava da koliko-toliko pogura „Romantičare“ ka pobedi.

Skaču, pevaju, nerviraju se, grickaju nokte i s vremena na vreme opsuju protivničkog igrača koji se, eto, usudio da krene u napad.

Tu negde u blizini, ispod dima, a malo iza grupe najvatrenijih navijača, nalazi se Cvetko Jovanović.

Da, navija i nervira se kao i svi drugi, ali ne skače.

Zašto? Pa, ima 83 godine.

„Za OFK navijam od 1955. godine, kada sam se doselio u Beograd“, kaže za BBC na srpskom Jovanović, poznatiji kao Cvele Ofkovac.

Obučen je u tamno odelo, sa sve sakoom, ispod kojeg mu, naravno, viri plavo-beli dres. Sedi na kartonu, držeći kišobran na krilu i mirno posmatra meč.

„Zvezdu i Partizan cenim, neću da ih ogovaram, ali OFK je predratni klub bogate tradicije.

„Naši Bskovci su otišli u Montevideo i doneli Srbiji medalju… Partizan i Zvezda tada nisu ni postojali“, ističe.

Čika Cvele svoj OFK prati više od šest decenija i prošao je s njim mnogo toga i lepog i ružnog – a poslednjih godina je viđao samo ružno.

Nada umire poslednja

Jedan od najvećih klubova u Srbiji godinama muče veliki problemi.

Finansijska kriza, „debeo“ minus u kasi, blokada računa, tužbe, sudski procesi, stadion koji se urušava – i amaterski fudbal.

To je postala svakodnevnica nekadašnjeg polufinaliste Kupa pobednika kupova.

U sezoni 2015/2016 OFK je ispao iz Superlige, a godinu dana kasnije i iz Prve lige Srbije.

Tako su rivali OFK Beograda, umesto Atletiko Madrida i Galatasaraja sa kojima su igrali 2004. i 2010. godine, postali IMT, Brodarac i GSP Polet.

„Trenutno stanje u klubu je stanje nade“, kaže za BBC Ilija Petković, legenda kluba.

„Sve se svodi na to da ne dozvolimo da OFK Beograd nestane sa fudbalske mape, što ne sme da se dogodi klubu sa tolikom tradicijom“.

Kako navodi, bili bi zadovoljni i ulaskom u Prvu ligu, a Superliga „otom-potom“.

„Postali smo standardan srpskoligaš, ali ne smemo da izgubimo nadu da možemo da obnovimo ime OFK Beograda“, ističe Petković.

U OFK je u avgustu 2018. ušla nova uprava, sačinjena uglavnom od bivših igrača, među kojima je bio i Petković, koji je sada predsednik Fudbalskog saveza Beograda.

Kako je došlo do toga da bivši igrači preuzmu klub?

• Najveća tragedija italijanskog fudbala
• Fudbal se stvarno vratio kući: Nije samo novac, ima nešto i u tradiciji
• Zašto je Arton Zekaj izabrao fudbalsku reprezentaciju Kosova, a ne Srbije

„Tako što su svi ostali pobegli od njega“, kaže uz kiseo osmeh predsednik Upravnog odbora Nino Došen-Majkić, koji je za „Romantičare“ igrao tokom devedesetih.

„Ovo je najteži period OFK Beograda u istoriji – gotovo svi igrači su napustili klub, nije bilo sredstava, zbog tužbi igrača nismo mogli da registrujemo igrače…

„Čak je postojao i dug prema Fudbalskom savezu, zbog kojeg je bio problem da na utakmice dolaze delegat i sudija“.

A kako je danas?

„Pa, postojimo. Klub funkcioniše svakodnevno. To je strahovit uspeh“, ističe Majkić.

Dug i registracije

Najveći problem OFK Beograda svakako je novac, ali daleko od toga da je jedini.

Iz uprave kažu da je dug oko pet miliona evra.

Ta suma ne bi bila problem za Partizan i Zvezdu, ali jeste za jednog trećeligaša, koji nema mogućnost da zadrži igrača ako on želi da ode, a kamoli da nekog proda i zaradi.

Suštinski, jedina vrednost OFK Beograda u ovom trenutku su tradicija i omladinska škola, koja je uvek izbacivala dobre igrače.

Došen-Majkić kaže da je potencijalno rešenje bilo da se u klubu proglasi stečaj i da krene iz pete lige, ali je pitanje da li bi se ikada iz njega izvukao.

„Najveći deo duga je prema Poreskoj upravi, oko milion evra. Tu su i javna preduzeća, sa kojima smo ušli u reprogram, ali svi znamo da OFK to može rešiti samo ulaskom u viši rang“, navodi on.

To je drugi problem – niželigaški fudbal, iz kojeg je teško iščupati se.

„Igrači odlaze na dopis. Odu, jave se i vi u ovom rangu morate da mu date ispisnicu“, kaže Petković.

„Odigra dobro, pokupi ga prvoligaš i to je to… Svako želi više i bolje, ja to razumem“.

Kako navodi, ne zna se ni koga će od aktuelnih igrača moći da zadrže jer „ujutru mogu da dođu i kažu ‘mi idemo, doviđenja“.

I direktor kluba Božidar Milenković – inače jedan od rekordera po broju utakmica u plavo-belom dresu – ističe da bi Prva liga „bila spas“.

„Igrači bi onda mogli da imaju ugovore… OFK je oduvek sve bazirao na igračima iz omladinske škole i prodaji, a sada smo tu onemogućeni.

„Pa nama Zvezda uzme omladinskog reprenzetativca i plati ga dva miliona dinara, koliko je iznosila trening kompenzacija“, kaže Milenković za BBC na srpskom.

Osim dugova, iz uprave OFK Beograda ističu da im je u amanet ostavljeno još štošta.

„Sva dugovanja, sva potraživanja, sve sudske procese – mi smo nasledili… Tako da nije baš lepa slika kad jutrom dođe poštar“, ističe Došen-Majkić.

BBC velike sportske priče

• Hokej u Srbiji: Bez leda, bez novca, ali s mnogo ljubavi
• Povratak plemenite veštine: Srpski boks uzvraća udarac

„Ljudi koji su bili u klubu pre nas nisu ispunjavali obaveze prema igračima, trenerima i zaposlenima, pa i dalje traju suđenja pred Arbitražnim sudom Fudbalskog saveza i redovnim sudovima“, navodi Milenković.

Među onima koji zbog dešavanja u OFK Beogradu moraju na sud je i Zvezdan Terzić, generalni direktor Crvene zvezde, koji je ranije bio u upravi kluba sa Karaburme.

Terzić je optužen da je kao direktor „Romantičara“ i predsednik Fudbalskog saveza Srbije učestvovao u malverzacijama prilikom transfera i nelegalno prisvajao novac.

Međutim, suđenje Terziću nijednom nije održano u poslednje dve godine, piše KRIK.

Najverniji

Prvo poluvreme finala Kupa Beograda završeno je 0:0, ali Radnički je bio bliži golu.

Golman i kapiten „Romantičara“ Vraneš je dva puta jedva sprečio da lopta ne zatrese njegovu mrežu.

Hoće li OFK osvojiti Kup?

„Uf, ne znam… Radnički je dobra ekipa. Neka pobedi bolji“, kaže Cvele Ofkovac.

Koji minut kasnije prilazi mu jedan od njegovih plavo-belih prijatelja sa tribine, koji je, doduše, nešto mlađi od njega.

„Ajde, bre, da se slikamo, umrećeš nećemo imati sliku“, kaže mu uz osmeh.

Stolica na tom delu stadiona nema, pa su navijači posedali na beton da malo dođu do daha, a upravo su oni ti koji tokom teških godina OFK Beograda ne odmaraju.

„Navijači su sprečili da praktično postanemo filijala Crvene zvezde, što mi nikako nismo hteli“, kaže za BBC Sead Sulica iz Kluba prijatelja OFK Beograda.

„Imamo tu tradiciju i nema razloga da budemo nečija filijala. Ovo je veliki grad, sigurno ima 100 klubova, a baš da mi budemo njihova filijala… Ne ide“.

Kako navodi, njihov Klub prijatelja okuplja „navijače, simpatizere, sve kojima je plavo-bela boja u srcu i sve ljude dobre volje koji razumeju veličinu kluba“.

„S tim što je situacija takva da smo ispali u treću ligu, pa su mnogi mislili da se klub gasi.

„Zato smo odlučili da nešto uradimo i pokažemo da OFK nije umro – pokrenuli smo članstvo, društvene mreže, sajt, prikupili 10.000 potpisa za očuvanje Omladinskog stadiona, organizovali dodelu paketića deci za Novu godinu i slično“, ističe Sulica.

Sulica navodi i da navijačima OFK Beograda igranje u finalu kupa – pa makar to bio i beogradski – budi dosta emocija, zato što je njihov klub u prošlosti osvajao najviše takvih trofeja.

„Četiri, plus jedan predratni“, ističe Miroslav Milovanović, takođe član Kluba prijatelja, a u slobodno vreme enciklopedija istorije „Romantičara“.

„Zbog toga bi nam ovaj kup bio kao malo svetlo na kraju tunela, kad bismo ga osvojili to bi nam mnogo značilo“, dodaje Milovanović.

Zato su navijači plavo-belih tokom finala protiv Radničkog istakli jasnu poruku, napisanu velikim crnim slovima na plavo-belom platnu:

„Kup je naš!“

Deda

Sa članovima Kluba prijatelja OFK, koji su u isto vreme i u Skupštini kluba, upoznajem se nekoliko dana pre finala.

Kod pomoćnog terena pored istočne tribine Omladinskog stadiona dočekuje me Miroslav, ali i njegov mali sin Matija.

„Dakle, upoznajem dva Ofkovca sad“, kažem mu.

„Pa ako pored mene bude nešto drugo, onda stvarno ne znam“, odgovara Milovanović uz osmeh, držeći sina u naručju.

Spušta dečaka i kaže mu: „Gde je grb, sine? Gde je grb? Pokaži gde je grb?“

Plavokosi dečak, koji nema više od tri-četiri godine, odlazi do obližnjeg grba OFK Beograda i mrmlja: „Deda, deda“.

„To zato što nam klub ima više od 100 godina“, objašnjava mi Miroslav uz osmeh.

Prolazimo kroz prostorije OFK Beograda, pune crno-belih fotografija, gde Miroslav staje uz gotovo svaku, objašnjavajući njenu istoriju.

„Ovo je Kup SFRJ 1955. kada smo tukli Hajduk 2:0″, kaže pored jedne.

„A ovo je polufinale Kupa SFRJ iz 1991. kada je Zvezda bila prvak Evrope, a mi igrali protiv njih kao drugoligaši…

„E, a ovo ti je čuveni Raki fizioterapeut, koji ima status legende kluba. Bio je deo OFK Beograda od 1955. do 1984. godine“.

Zašto baš OFK?

„Svi smo mi ta neka karaburmska deca, kojima je već sa 10, 11 klub ušao u srce. Od tada je prošlo više od 20 godina, kod nekih i 25, a svi smo i dalje tu“, ističe Sead.

Kako kaže, svi su dosta puta čuli čuveno pitanje „Partizan ili Zvezda“.

„Ne – OFK Beograd“, ističe.

„Nije nam jasno zbog čega toliko čuđenje zbog toga“.

Miroslav dodaje da su vremenom „postali svesni koliko je OFK veliki klub“, ističući da su za OFK navijali ljudi širom Beograda, Srbije i Jugoslavije.

„Sigurno je prevladala tradicija kluba i grb sa belom tvrđavom, tu sve simboli našeg grada“, umešao se ponovo Sead.

Tokom razgovora u prostorijama Kluba prijatelja na Omladinskom stadionu, ističu da u Beogradu sigurno ima barem 10.000 navijača i simpatizera njihovog kluba.

„Rekord stadiona je 24. marta 1968. protiv Partizana“, izbacuje još jedan podatak Miroslav, inače autor knjiga Naš plavi bukvar i Plavi almanah.

„Ne zna se tačno, ali u novinama je pisalo 35.000 ljudi. Probili navijači ogradu, sedeli uz atletsku stazu i gledali, a kažu da je i do 10.000 ljudi bilo van stadiona.

„Na zapadnoj tribini ljudi su stajali na drveću… Ma, pravo ludilo“.

Mali Matija se tu oglasi u pozadini, kao da i on želi da kaže nešto iz istorije OFK Beograda, dok ga Miroslav juri po prostoriji.

„To je bila prava beogradska fudbalska publika“, dodaje Sead.

„Ovaj klub je uvek imao simpatije Beograđana zbog načina na koji smo igrali fudbal… Uvek smo bili ‘romantičari’, nikad na nerešeno nismo igrali – uvek na pobedu, pa šta bude“.

Istorija

OFK će 1. septembra proslaviti 108. rođendan.

Naravno, za vek i kusur dogodilo se mnogo toga – dva Svetska rata, nekoliko lokalnih sukoba, kao i nekolicina novih država, pa se mnogo toga dogodilo i OFK Beogradu.

„Po dolasku partizana u Beograd raspušteni su najkvalitetniji beogradski klubovi, među njima i BSK, a 25. marta 1945. osnovan je FK Metalac, sa bojama predratnog kluba“, piše u „Plavom bukvaru“.

Kako navode, na odobrenje visokog državnog zvaničnika Vladimira Dedijera 1950. klubu je vraćeno ime BSK.

Sedam godina kasnije BSK se fuzioniše sa TSK Šumadijom i menja ime u OFK Beograd, a iste godine održana je i prva utakmica na Omladinskom stadionu.

„U mojim godinama, pa i posle, kada ste govorili da idete da gledate fudbal, išli biste u ‘Butik’, na Karaburmu. Pa nisu nas slučajno zvali ‘romantičari'“, kaže Petković.

Petković je u klubu proveo čak 16 sezona, a došao je na „želju zubara Nebojše Pupovca koji je navijao za OFK“.

Kako kaže, uvek je bilo opšte poznato da je OFK „najbolja pista za uzletanje talenata“.

Najveći uspesi:

• Pet puta pobednik Kraljevine Jugoslavije
• Tri puta pobednik prvenstva Beograda tokom Drugog svetskog rata
• Prvak Beograda 1945. godine
• Vicešampioni 1927, 1929, 1937/38, 1939/40,1954/55, 1963/64
• Četiri nacionalna kupa SFRJ – 1953, 1955, 1962. i 1966.
• Polufinalista Kupa pobednika kupova 1963.
• Četvrtfinale Kupa UEFA 1973.
• Polufinale Intertoto kupa 2004.

„Bilo je tu i navijača Zvezde i Partizana, koji nisu bili na nivou svađe kao danas, pa im je OFK bio miljenik…

„Lečili su se OFK Beogradom, a mi smo im vraćali dobrim partijama i lepim fudbalom. Izgubili smo publiku kada su se oni posvađali, a mi ostali kao siročad“, navodi Petković.

Božidar Milenković dodaje da se zna „kako se navijalo kada su osnovani Partizan i Zvezda“.

„Sa jednima je bila vojska, sa drugima policija, a OFK je bio građanski klub. Doduše, građanstvo onda nije bilo omiljeno u društvu, ali ko je ostao bio je uz nas“.

Kako navodi, problem je u tome što je OFK uvek bio „drugi klub“.

„Navijači Zvezde i Partizana su na radiju slušali šta radi OFK i voleli da OFK pobedi. Da, slušali bi prenos, ali ne bi došli na utakmicu.

„Doduše, jesu dolazili kad su tu bili Šekularac i Miloš Milutinović, tada je na stadionu bilo i do 30.000 ljudi“.

Legende kluba veruju u povratak.

„Nosimo ime Beograda, moraćemo i mi jednog dana da vaskrsnemo“, ističe Petković.

Vera u lava

Na Čukarici je meč završen 0:0. Imali su šanse i OFK i Radnički, ali su mreže mirovale.

Dakle – penali, a zna se šta su oni i kakve veze imaju sa lotom, tombolom i greb-greb srećkama.

Loptu prvi uzima štoper Radničkog Lazarević i postavlja je na belu tačku, a čika Cvele Ofkovac, Sead i Miroslav verovatno jedva gledaju.

Brani Vraneš!

Odbranio je golman OFK Beograda i taj i četvrti penal Radničkog, a njegovi igrači su bili precizni i pehar je otišao na Karaburmu.

Igrači dolaze do istočne tribine i raduju se sa navijačima, a i Cvele se spušta do ograde uz teren.

Na Karaburmi se tog dana nešto lepše živelo, ali šta dalje?

„Sve napore ulažemo u sportski sektor kako bismo ušli u prvu ligu“, kaže direktor Milenković.

„Pa nama na utakmicama prilaze predsednici drugih klubova i kažu ‘nadamo se da vas gledamo poslednji put'“.

Došen-Majkić ističe da je napravljen plan razvoja, ali upozorava da je sledeća sezona „biti ili ne biti“.

„Klub ovog renomea i infrastrukture ne može da opstane u amaterskom rangu“, smatra on, ističući da bi pomoć grada značila barem u održavanju stadiona.

Iz uprave kluba kažu da postoje razgovori i sa gradom, koji bi mogao da pomogne.

„Barem u održavanju stadiona, to bi nam mnogo značilo“, kaže Došen-Majkić i dodaje da to uveliko rade drugi gradovi u Srbiji, poput Kruševca, Kragujevca i Valjeva.

Petković kaže da pomoć žele da pruže i Fudbalski savez Srbije i Fudbalski savez Beograda, ali da postoji jedan problem.

„Moramo mi da odgovorimo igrački… Bez rezultata ne može niko ništa da vam obeća“.

Navijači za to vreme, kao i uvek – veruju.

„Mislimo da je OFK lav koji tek treba da se probudi i vrati tamo gde mu je mesto“, kaže Miroslav.

41 sat

U prostorije Kluba prijatelja OFK Beograda na svakih nekoliko minuta neko dođe i ode. Zidovi su puni nekadašnjih uspeha Plave unije i njihovih plavo-belih.

Verovatno kao i svakog dana, navijači traže rešenje za klupske probleme.

„Opet, problem je ta treća liga. Druga liga već nosi i utakmice van Beograda, neke atraktivnije rivale… Mi smo kao klinci uveliko išli van Beograda da gledamo naš klub“, navodi Sead.

Ipak, kako navodi, na utakmice pored njih „matoraca“ dolaze i neki novi klinci.

Na lica im se vraćaju osmesi dok pričaju o nekadašnjim avanturama.

„OFK nigde nije bio bez navijača. Čak i na najdalja gostovanjima, poput Finske ili Belorusije, išli smo autobusom“, kaže Sead.

„Putovali smo 41 sat“, ubacuje se Miroslav, izbacujući neku novu činjenicu, dok Sead dodaje da se nešto kasnije autobusom išlo i u Istanbul.

A tek veliki mečevi…

„Tores, Simeone, Ibagaza…“, nabrajaju igrače Atletiko Madrida koji su izašli na teren Omladinskog stadiona.

„Ovde je bilo 3:1, ali i dalje žalimo i dalje što je na 1:1 Mrdak prazan gol promašio“, kaže Miroslav.

„Prazan gol je bio, mogao je da smesti gde hoće“, dodaje neko uz osmeh.

Sead tu kao da smiruje situaciju.

„Ne zaluđujemo se da ćemo sutra igrati evropske utakmice… Najbitnije je da se klub vrati u normalu i stabilizuje, ali igraće OFK ponovo Evropu sigurno“, ističe.

„Ne možeš ti tako veliki klub da prosto ugasiš. Doći će ta Evropa, kad-tad.

„A što se nas tiče, bićemo tu. Verni smo i borimo se i za svoj klub“.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]